UVEK IMA NEKIH ČUDNIH LJUDI
Ovde će
uvod da bude duži. Ili odmah odustanite od čitanja, ili preskočite uvod… Spadam
u one koji se ne dodvoravaju potencijalnim čitaocima… Samo mi je jedno bitno,
da se moj izdavač raspituje kada će biti gotov sledeći rukopis, ostalo je stvar
nekih sila koje nisu u vlasti onog ko piše…
Oni
koji čitaju ove tekstove sigurno i ne predpostavljaju kako se decenijama bavim
fenomenologijom umetničkog uspeha. Interesantno kako više ljudi reaguje na moju
konstataciju da je neki trećerazredni pevač očajan, nego na objašnjenje
zaključka kako više nikada neću da čitam roman ovenčan NINovom nagradom, nakon
govora Ivana Ivanjija, koji je izneo svoje mišljenje o vlasti i državi. Pa
logično je da će sve druge potencijalne dobitnike prvo iskontrolisati oni
zaduženi za špijunažu i kontrašpijunažu, jer kada neko ovenčan slavom udari
visoko… Ljudima je interesnatnije da zapamte moje obraćanje nekoj drugorazrednoj
dirigentici, od onog kada sam rekao da prestajem da idem na Sajam Knjiga, od onda
kada sam morao pre ulsaka u Halu 1 da prođem pored bilborda “književnice”
Suzane Mančić, moja konstatacija da je glupost sa Kusturicinim filmom “Na
mlečnome putu” otvarati FEST, jer je to beznačajan film, kao i njegovih pet
predhodnih filmova, da ta moja konstatacija potkrepljena činjenicama je manje
uzburkala “umetnička osećanja” od toga da je neka beznačajna pevačica,
nedoškolovana, polutalentovana, zbunjene prirode u milosti pojedinih operskih
moćnika, a što mi na daljinu miriše na ono što se zove interes.
Da, imam
i želje i znanja i novca i vremena da se bavim fenomenologijom umetničkog
uspeha. Moji prijatelji su mi se smejali videvši da čitam “Hari Potera”… Za
njih je činjenica da su ljudi stajali celu noć pred knjižarama engleskog
jezičkog područja, čekajući, čekajući otvaranje radnji kako bi što pre kupili
primerak za sebe… (potrošačka euforija zapadnog društva) Zar i vi mislite da je
to karakteristično samo za društvo “ispranih mozgova”??? Pa fenomen Karlosa
Kastanede, pa brojne domaćice, koje su u kuhinjama otipkale romane bestselere…
Znate
li šta je u umetnosti donelo producentima najveći novac. Nije to ni film
“Titanik”, nije ni film “Prohujalo sa vihorom”… U pitanju je mjuzikl “Kralj
lavova”. Nisu mi smetale knjige, rimejkovi igranih i crtanih filmova. Muzika
Genijalnog Eltona Džona a prva milijarda dolara (dobro ste pročitali), zarađena
još pre pet godina.
Znajte,
Ernestu Hemingveju je roman od stotinak strana po imenu “Starac i more,” otvorio
vrata ka Nobelovoj nagradi, drugi, roman od samo četrdesetak strana, Galeb
Džonatan Livingston, odbilo je da štampa 17 izdavača, ali je
osamnaesti krenuo… I danas je jedna od najčitanijih knjiga prošlog i ovog veka.
Mislite
kako smo mi, ovako skučeni sa 6 miliona stanovnika, sa dve opere i dve
filharmonije, pošteđeni tih blistavosti koju samo može umetnost da izazove.
Videli
ste u naslovu, pisaću o večerašnjem događaju, ali pre toga da skrenem pažnju
kako se čuda dešavaju, neko će reći previše retko da bi bila pravila, a drugi,
poput mene, da oni koji pamte, shvataju zakonitost i sačekaju na pravom mestu
pravu stvar.
Pre
godinu ipo dana, u prvim letnjim danima septembra 2017. U Beogradu se desilo
umetničko “čudo” (da ne tražim drugu reč). Maja Živanović je u “Kući legata” u
Knez Mihajilovoj ulici, priredila izložbu šest slikara, pod nazivom
“Fantastičnih 6”. Skratiću. Štampano je 2000 kataloga, a nije bilo dovoljno za
one koji su bili na otvaranju. Nakon sat vremena veoma zgužvano provedeno u tom prostoru, ne
videvši ni deseti deo od izloženih slika, progurao sam se ka izlazu, a drugi
posetioci su čekali u redu da uđu… “Fantastičnih 6” od tada putuju po Srbiji,
iz grada u grad, iz galerije u galeriju.
Onaj ko
je stigao u čitanju dovde, može da se upita kakve to ima veze sa Monteverdijevim
“Krunisanjem Popeje”… Nemam vremena za takve odgovore, i nikada neću imati
vremena…
Večerašnjem
operskom spektaklu je predhodio sinoćni koncert polaznika kursa kod profesorke
Klaudie Eder. Nisam o tom događaju pisao, samo iz razloga umora, jer sam tog
dana bio i na takmičenju “Lazar Jovanović”,… bio sam među onih 12 posetilaca
koji su davali podršku, podršku mladim takmičarima… I ovo negira napade i slivanje
krokodiskih suza onih koji tvrde kako sa svojom suprugom omalovažavam i
uništavam mlade pevače… (valjda pod “mladim pevačima” podrazumevaju svoju
pedagošku, profesorsku, rukovodilačku nemoć…)
Jedan
predvan koncert u prepunoj Sali Muzeja Narodnog pozorišta je bila najbolja
ulaznica Gospođe Klaudije Eder… Ulaznica u srca i interesovanja…
A
javnost, ma koliko to čudno zvučalo, zna i prati da je u toku “Rosi fest”.
I onda
“Krunisanje Popeje”… Već u holu buja adrenalin… Neki čudni ljudi… Pošto nema
redovnijeg posetioca opere od moje supruge i mene, sa punim pravom mogu nege
stvari da zaključim… Čudni ljudi, među njima mnogi koji ne dolaze u operu,
mnogi koje prepoznajem, jer se bave umetnostima bliskih muzici, čudni, je im se
na licima vidi želja za uživanjem,… dobronamernost, iščekivanje… Svi iščekuju,
a svi ne mogu da uđu… Pojavi se čovek koga sam dva puta sreo u životu i sa
kojim sam izmenjao manje od deset reči i pita me hoću li dve ulaznice…
Konstatujem:
Nisam znao da radiš kao tapkaroš!.. Bar mu podarim zajednički smeh za ukazanu
pažnju.
Sve je
počelo od spomenute Klaudije Eder, koja je osnivač programa “Barok vocal” gde
se usavršavaju mladi iz oblasti rane muzike. Njeni studenti su večeras
učestvovali u predstavi. Sa njima, i šest beogradskih pevača… Treba na prvom
mestu navesti jednu činjenicu, samo tri dana reditelj Aleksandar Nikolić i
koreograf Aleksandar Ilić imali su samo tri dana da sve sklope u celinu, koju
publika, zbog ograničenosti scene mora da doživi, bez pauze, u jednom dahu.
U prepunoj
sali, u zagušljivoj Sali, dok je stalno na sceni više od trideset muzičara,
pevača, baletskih igrača, dok mnogi sede na stepenicama između redova… na sceni
bajka, u gledalištu muk. Sve jedno o čemu pišem, da li o bajci, ili o tišini.
To je
početak i kraj priče. Bajka ne sme da se prekida, ne vraćajte se nikada u
realnost iz bajke. To je onaj postignuti fenomen umetničkog uspeha… Umetnik
koji uspe slušaoca, gledaoca, čitaoca da opčini i postigne samo jednu stvar,
oduzimanje osećaja protoka vremena… Gotovo! To su sinoć postigli Gospođa
Klaudija Eder, koja od mladih ljudi stvara one koji dostižu svoje maksimalno
pokazivanje, bez obzira da li sa njima radi samo tri dana, ili nekoliko meseci…
Večeras su na sceni bili i jedni i drugi. To je sinoć pošlo za rukom
taletnovanom Aleksandru Nikoliću. Pa samo da je sinoć od svih likova na sceni bila jedana Arnalta, koja se do zadnjeg dela
predstave nije (po libretu) oglasila… Samo da je taj lik, kao što rekoh, bio
tu, na sceni u režiji Aleksadra Nikolića, napisao bih reč fascinantno.
Aleksandar Ilić, već poznati čarobnjak, čovek koji ljudskim telima i pokretima,
a večeras su tu bili nejgovi studenti, svoje najmaštovitije priče, preko scene,
prenosi u osećanja publike. Bravo za Nikolića i Ilića, bravo za sve učesnike. Dunji Kostić u svojstvu scenografa i Sari Bradić, kostimografu večerašnjeg dešavanja na sceni pružena je sloboda da po sopstvenim željama oplemene minimalizujući i na taj način nas "približe svetu", od koga su i dalje decenijama udaljeni oni koji nam kreiraju umetničku vizuelnost.
Kada
nešto iz realnosti iskoči u magiju, a imao sam dosta vremena u životu da jedan
deo sebe posvetim i magiji, to onda mogu reći…: Magija se ne objašnjava
ovozemaljskim rečima.
Pored
cele te sinoćne predstave, jedina osoba puna realnosti je bio Stefan Zekić… Da
ne proveravam da li je u svojstvu Direktora Rosi festa, ili samo rukovodioca…
Nekako mi izgleda mlad za zvanje direktora, a opet sposoban da produži
dešavanja Rosi festa na celu godinu, na gostovanja, na prezentiranje kvaliteta
mladih ljudi u sredinama koje ne poznaju ni klasičnu miziku, ni operu,… a iz
kojih će nam sutra doći muzičari, pevači, slikari, pisci…
Pamti
ovaj grad i književne večeri, kada su ljubitelji lepe reči sedeli na podu, jer
nije bilo dovoljno sedišta…
Nadam
se kako ću uskoro, pišući o nekom događaju, da počnem veoma dugačkim uvodom,…
sličnim ovom,… u kome ću prvo da kažem: Nije tačno da ova sredina ne voli klasičnu
muziku, nije tačno da se ne prepoznaje kvalitet, … jedne januarske noći, dan nakon
predstave igrane pred polupraznom salom, u drugom kraju istog Teatra, publika
je pristizala, pristizala, pristizala,.. neki čudni ljudi…”
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
