OD CELE LAĐE DALJE IDE
SAMO DVOJAC A.&A.
Čitaoče * (Ovde se
obraćam onima koji prvi put čitaju moje tekstove), odmah možeš da prekineš, ako nisi spreman da
pročitaš nešto na drugačiji način i ako nisi u stanju da čitaš i ono što ne znaš – ovo zadnje i ti
i ja znamo kako to ne bi ti sam nikada, ni pred kim, priznao. Nisi platio da
čitaš ovaj članak, to je pod jedan, a pod dva, ne živim, niti sam ikada živeo od
„državnog novca“, pa posedujem onu veoma skupu slobodu da ne moram da se divim
„carevom novom odelu“, već da sam, po srpski, slobodan da popu kažem da je pop,
a bobu, bob. Bob spada u moju redovnu
ishranu, a popove dobro poznajem –nikada, čitaoče*, ne proveravaj moje navode-,
a ako imaš slobodnog vremena, ukucaj, isto ovde na Googl-e „Koliko popovi
zarađuju“, pa ćeš odmah videti kako ni jednu reč ne upotrebljavam, a da nisam
spreman da se odbranim u svojim stavovima, pred svakim)
Elem!
Vraćam vas par hiljada
godina u nazad (IV vek. p.n.e.). Samo toliko. Drugi vas vraćaju milion godina
(u kameno doba), pa im se i dalje divite.
Mediteranski kamenjer,
tačnije vrh hridi…. Predpostavimo kako je suton, jer po danu, na takvim mestima
samo opstaju škorpije i zmije.
I on zavodi nju, ili
ona nju, ili on njega… Ma gde bila u daljini, jer ti tonovi se čuju i na ovom i
na onom svetu.To je moja zamisao Orfeja.
Na kraju, sigurno ste
zaboravili kako su i danas najcenjeniji i najcitiraniji grčki filozofi imali
svoje dečkiće ljubavnike. Proteklih vekova namerno gurano u stranu, tek dobismo
u Beogradu Orfeja i Euridiku… Pola veka
pre Vilibalda Gluka na tu temu je
kompovao Monteverdi, a sredinom predprošlog veka dobismo i operetu “Orfej u
paklu”, J. Offenbach-a i da ne detaljišem, to rade oni koji sede na
predstavama, pa prepisuju iz udžbenika, to rade ovdašnji teoretičari, a da
ih neko pita šta je na nogama imao
glavni lik u predstavi, i da li je isposnica, u okviru dekora, imala zvonik (ovdašnji izum), pojma nemaju.
Znači, literatura o
pevačkom Orfeju je bogata, ali ne garantuje uspeh opere kod publike, ni pod
razno.
Hajde sada na
„neviđeno“ da Redakcija P.U.M.- a ponudi opkladu. (Ovo je napisano pre
predstave) Svako može da dobije 100 evra (kada država daje po raznim osnovama,
što ne bi „mrzitelji kulture i mladih umetnika“ ponudili novac, ali kroz
opkladu. Svako ko potpiše da se njegova fotografija sme objaviti uz „prikladan“
tekst (redakcijski smišljen) pod uslovom da se večerašnja predstava izvede više
od 5 (pet) puta, nakon šestog izvođenja dobiće onih gore napisanih 100 evra.
Mogućnost klađenja traje do kraja oktobra, tada očekujem drugo, nešto slično
ovome.
Čak i kada režiju
potpisuje Aleksandar Nikolić, kome je ovdašnja kuća pre, malo više od pola
decenije, omogućila režiju, ali unapred propale stvari. Čovek o kome niko više
nije pisao od mene. Reditelj o kome sam pisao, bez obzira da li radi sa Rossi
festom, SNP-om, da li režira baletske predstave…. Bar imam dokaze kroz desetak
predstava, čak i kurseva, da pratim šta radi i koji mu je potencijal. Nisam
pisao o njegovim režijama koncerata, gde je učesnika 5, a posetilaca nikako da
bude 25. (Pa ako to ne interesuje mene, koga može da interesuje -mislim na
pisanje-). Tek da se zna, kako, i kada nekoga „dižem u nebesa“, ne opraštam
propuste, pogotovo ako nisu dostojni ličnosti koju treba umetnik da poseduje.
Čak i kada
koreografiju podpisuje Aleksandar Ilić (jeste lu čuli da ga je neko nazvao
Kraljem, osim mene). I u vezi njega mogu da se pohvalim kako sam više pisao,
nego svi drugi zajedno. (Tu se ne računaju redakcijski „stručnjaci“, koji
prepisuju agencijke vesti i rade intervjue, a da predstavama nisu ni
prisustvovali, a većina nikada nije videla ni jednu baletsku predstavu, a još
manje odslušala do kraja opersku). Dobio je šansu da radi na sceni, na kojoj
je, kao igrač dobijao aplauze, aplauze, aplauze.
Zaključuješ, čitaoče*,
kako ih u startu nahvalih „preko mere“. Ne, sa merom, jer imam pokriće u onome
što sam do sada video kao posledicu njihovog rada, a ako pak hoćete da mi
prikačite kako ih hvalim iz nekih prijateljskih razloga, tek si tu u zabludi.
Jer sa prvim skoro dve godine nisam izmenjao, ni na koji način, ni jednu reč, a sa drugim neću,
najverovatnije, ni u naredne dvadeset dve godine.
I da zaključim: Za taj
„posao“, ovde boljih nema.
Idemo na predstavu.
Franc von Stuck
“Orfejas”, 1891.
Zamenu muških likova
ženskim, i neočekivanost i nenavknutost publike na to je prvi na ovim
prostorima uradio u jednoj svojoj pozorišnoj režiji Rade Marković (zar mislite
kako sam to, kao srednjoškolac, propustio?). Ako ne računamo takve zamene
(teatarske) pre II Svetstkog rata, kada je, recimo, Ljubinka Bobić u
„Ministarki“ igrala kao
petnestogodišnjeg obešenjaka Raku, konvencionalnost te vrste je bila
ukorenjena…
Elem!
Postavi jedna guska
javno pitanje: Ko je „on da piše o operi“. A dotična guska, čiji se život svodi
na ekremovsko selo-opera-opera-selo-… ne
zna da je moj prvi članak (posledica predhodnih humorističkih radova) bio za
jedan književni časopis o novom humoru koji u YU kinematografiju uvodi režiser
Dejan Karaklajić. Jasno, u to vreme je dotična mislila kako joj ona stvar služi
samo da piški, ali danas umišlja kako
piški Eau de Cologne… O tome da su me kao dete doveli na proslavu stogodišnjice
Nacionalnog tetatra sam pisao… ali ovo što dotična širi, ipak, nije ni blizu
Eau de Cologne.
Nema adrenalina u
pubici 23. juna, kada je napolju 35 celzijusovih, a u sali Glukova opera. Tako
dočekasmo dizanje zavese. I odmah očekivana temperametnost reditelja i
koreografa.
Da je postavljen
„Orfej“ Monteverdija napisan pre ovog, čak i da je postavljena Ofenbahova
opereta „Orfej u paklu“… To kod Srba ne prolazi. I kao što niko nije odgovarao
za „Holanđanina lutalicu“, niko od onih koji su hteli da postave „Normu“ a
morali su da znaju kako nemamo Normu… Neko mora da zna gde je ambis i da za to
odgovara.
Ovakva scena,
minimalistička. Dunja Kostić potpisuje, a ne znam šta potpisuje… Dve kose ravni
i projektovan krug u pozadini. (O tom krugu ću kasnije) Kostimograf, Katarina
Grčić Nikolić potpisuje… Šta? Koji vek?… U antičkoj Grčkoj tunike u boji su
nosili bogataši, a bela boja je bila rezervisana za siromahe… Ovde i Amor beo,
sa krilima, a la Arhangel Gavrilo. Umalo se nisam prekrstio, videvši „Amora“…
Perja kao u kan-kan predstavi u Saloonu Divljeg Zapada. Hor, ili crn, poput
kaluđerica, ili bordo… Bordo je kraljevska boja… Nigde naznake toge…. Možda je
radnja izmeštena u drugo podneblje, ali kape na glavama žena su sa leve obale
Nila. Na nogama neke „baletanke“, a stari grci su nosili karbatin. Ne moraš ti
čitaoče* da znaš za karbatin, ali onaj ko javno prikazuje svoje „umetničko
umeće“ mora…. U protivnom, neko će da reaguje i to nemilosrdno. Jedino je Amor
bos u asimetričnoj plise haljini, modernoj pre tri decenije.
Tandem A.&A. do
savršenstva rade masovne scene. Hor i balet su bili upotrebljeni do maksimuma,
pogotovo balet, koji je pokazao onu moju staru tvrdnju da za ovdašnje baletske
igrače nije klasičan balet. To sam više puta potkrepio i fizičkim karakteristikama,
da ne ponavljam.
I sa neba se spusti
ogromna lopta. Već viđena u predstavama A.&A. Najsavršenije geometrijsko
telo. Kosmički „proizvod“. Kako su je prihvatili, tako su morali i da je vrate.
Metaforika i simbolika koju treba da slede i u svom narednom projektu?
Gde? Da čekaju narednu
deceniju. Ljudi poput njih dvojice treba da biraju predstavu koju će da rade, u
protivnom ostaće kako je… A to „kako je“, ne sumnjam, mnogima odgovara.
Neću o pevanju. I
suviše je stručnjaka za pevanje koji jedno kažu u holu pozorišta, drugo napišu,
a najverovatnije nešto sasvim treće misle. Rećiču samo da je Aleksandra Angelov, operski Orfej, u
trenucima sviranja radila to kao da u rukama ima rende (dobijeno od Apolona, sa
sedam rupa) i da želi da napravi pitu od jabuka. Ni malo elegancije u igranju
prstima. I previše njih, izgleda, sledi onu našu političarku koja je izjavila
kako je opera „bel canto“ pevanje i da tu uopšte nije važna gluma. A tek
Euridika je bila bez imalo suptilnosti, gracioznosti, lepršavosti nevine
lepotice. Ravnolinijska, bez sopstvenog doživljaja raspona od zaljubljenosti,
do paćenosti. Zar postoji neko ko je to očekivao na sceni od Snežane Savičić
Sekulić.
Napisah gore sedam
rupa, jer je lira koju je Apolon poklonio Orfeju imala sedam žici, a ovaj joj je dodao još
dve, da bi svaka muza imala svoju žicu. Zato je umetnost zvuka neba i podzemlja
bila u rukama tog svirača.
Pohvaliću dirigenta,
gosta iz Bugareske, Diana Čobanova. Jednom rečju profesionalac. I vredna
spominjanja je i Maja Žovanović, prevodilac libreta. Valjda dolazi vreme da se
ne smejem kovanicama iz latinskog jezika i izrazima elektronskog doba iz usta
antičkih junaka.
Osim jednog bataka
koji je sevnuo na samoj rampi, a moram konstatovati da nije bio ni malo seksi,
ni u funkciji prirodnosti i predstave, erotičnost je bila na nuli. Iskreno,
očekivao sam svu lucidnost i slobodoumnost koji je razvratni božji Panteon
nudio civilizaciji (tada je Grčka bila centar zapadne civilizacije). Po tom
pitanju su me iznenadili A.&A. Ili su možda zaključili kako je bolje da sa
onim što im je dato na tacni, posluže, na način lepo vaspitanih mladih ljudi ,
a možda su im se oko nogu koze, ovce,
lavovi, kokoške,… motale, kao što su se
Orfejevoj muzici divilo čitavo životinjsko carstvo, pa je sve ispalo kako je
ispalo.
Ovako dobismo mlitavog
Orfeja, drvenastu Euridiku, bez vragolanstva Amora.
Sam sebi kažem: .ebi
ga!
Čitaoče, kada sam sam,
mogu da psujem do mile volje, a trenutko sam okrenut samo onome o čemu
razmišljam.
Čekam sledeću kuglu
koja će se zakotrljati nekom pozornicom već na jesen. (Ma uvek sam bio
optimista) I u njoj čitav kaleidoskop lucidnosti, originalnosti i svojstvenosti
tima A.&A.
I zapamtite, pita se
pravi od jabuka, mesa, višanja… ne pravi se od svakog materijala…
Zakotrljam nekada i ja
svoju ciničnu kuglu, pa na koju (drvenu) keglu naleti.
Uživajte u letu.
David Naum
O
istoj temi, ali iz drugog ugla:
https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/06/opera-orfej-i-euridika-aleksandra.html
