Narodno pozorište, Beogradska opera, Verdi, Rigoleto, Dragutin Matić, Snežana Savičić Sekulić, Nenad Čiča.

DA NE POSTANE MANIR

31. 05. 2017.

Dogodio se još jedan “Rigoleto”. Zapravo poželeo sam da iz publike dam podršku Nenadu Čiči, kao  Vojvodi od Mantove i scenskoj Đildi, Snežani Savičić Sekulić. Bilo je to novo iskušenje za njih (I ne samo za njih), a spadam u one koji zdušno podržavaju one koji napreduju na daskama koje život znače.

Počeću od krajnjeg zaključka: Predstava je uspela. Naravno, uspeće svaki Rigoleto gde je Dragutin Matić u naslovnoj roli. Večeras je dobio mnogo više aplauza nego u predhodnim predstavama ove sezone. Možda je bio čak i za nijansu bolji,  nego u predhodnim nastupima… Čak je i to moguće… Ali mislim da aplauzi kako njemu, na otvorenoj sceni, a i na kraju predstave, kao i drugim učesnicima nisu bili samo u cilju ocene kvaliteta i doživljenog utiska, ali to je već nešto što se ponavlja, međutim večeras smo doživeli i novi “iskorak”.

Setih se:

Neki operski pevači u svojoj ozlojeđenosti što nisu hvaljeni za ono što nije za pohvalu, šalju “poruke” preko “posrednika” kako njihovo ime ne sme više da se “uzima u usta.”  Njihov bes ću protumačiti “profesionalnom deformacijom,” jer "sobarice i glasnici" (večiti, bez obzira na status)  u svim životnim i scenskim dramama, misle kako se porukama lako rešava i razrešava situacija. Dramaturški (na sceni), da, ali u realnom životu, ne.

Vraćam se na temu:

Elem, večeras smo imali  predstavu u kojoj se pevalo ispod proseka, izuzev spomenutog Matića,  a gluma je bila, opet izuzev spomenutog Matića, na očajnom nivou.

Pitaće neko, a aplauz… Pa, aplauzi su naručeni. To je onaj već često doživljavani “déjà vu” fenomen. Ali, kao što rekoh, večeras se otišlo korak dalje. Oni koji su u Sali bili da zdušno aplaudiraju su se toliko zaneli, pa su sviždali nekim drugim učesnicima  večerašnje uspele predstave, sa pevanjem ispod pšroseka i očajnom glumom.

Onaj ko je za sebe obezbedio publiku koja neće da štedi dlanove, pa  sa ulaznicama koje nose 50% popusta svako na sceni za samo desetak hiljada dinara može da ima oko 25 oduševljnih ljudi u publici. Dovoljno za ovacije, ali izgleda da je postalo dovoljno i za žvizduke. A ovo zadnje prelazi okvire humorističkog posmatranja.  U to se stvarno ne razumem, ali sam siguran da će takav manir, uzme li maha, proizvesti samo jednu stvar,  da onaj ko je “animirao” publiku sa takvom vrstom ostrašćenosti (lepša je reč ostrašćenost od reči bezobrazluk) doživi od onog drugog dela publike, da bude procenjen ne samo iz blagonaklonog ugla razumevanja mladosti, neukosti, neikustva, treme, želje za uspehom,… Proizvešće kritičniju, mnogo kritičkniju ocenu… ne mislim tu na upoređivanje kako to Treba i  kako se to Radi na drugim mestima, već samo blago upoređivanje kako se to radi Ovde, u istoj predstavi, ali kada neko Drugi Peva. Za mnoge bi i samo takvo ocenjivanje (upoređivanje) bilo pogubno.

Često sam od ljudi koje smatram za mudre, čuo rečenicu: Pametnom je i komarac muzika!

Možda su večeras ti, nazvaću ih: Ti, koji ne tako često dolaze u operu!... aplaudirali i previše onima koji nisu zaslužili, a zviždali onima koji nisu bili ništa gori, ali nastavi li se “praksa ličnih tapšača” doćićemo brzo i do toga da se zviždi i onima koji stvarno dobro pevaju.

Priznaćete, to već ne valja, ali morate da priznate da ako pustite lošeg pevača na scenu, taj veoma često (pogotovo ako je svestan da nije u istom rangu) umišlja da je u istom rangu sa svima drugima…  A pošto je neminovno da na sceni budu i dobri i manje dobri… tu je i opasnost da  neko uz pomoć “prijatelja” (to je već originalni Srpski manir) ubedi kako  je naj, naj, naj…

Čuvajte se onog ko je do juče nosio tacne i koplja na sceni, jer mačem (glavnog "junaka")  koji mu je dat danas proburaziće sve glavne likove, iako tako nije dramaturški zamišljeno.

Najbitnije, predstava je uspela. I to neka ostane tako  zapisano. Svaka predstava je koletivni čin i nek ne bude uvek bitno koje bio bolji, a ko manje dobar…

Vidite, čak ni reč loš ne upotrebljavam.

Uvek sam za to da se podrže mladi, oni koji napreduju, oni koji rade na sebi, oni koji se trude na sceni,….

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/06/cica-dedaverdi-rigoleto-dragutin-matic.html

Beogradska opera, Narodno pozorište, Đakomo Rosini, Seviljski berberin, Dragutin Matić, Nebojša Babić, Nevena Matić, Ljubomir Popović, Ivan Tomašev, Tatjana Mitić, Režija Borislav Popović, obnovila Ivana Dragutinović Maričić.

U jednoj od predhodnih operskih sezona, na prvoj pauzi "Seviljskog berberina,"  sam izašao iz pozorišta. Dobro je što tada nisam pisao ovakve imresije, a, u suštini, sve jedno, ti koji su me tada primorali da napustim predstavu, u drugim viđenjima i doživljajima su prikazani u svojoj polumoći da oduševe publiku.

Večeras smo imali predstavu za pamćenje. Predstavu u kojoj se aplaudiralo na otvorenoj sceni i to svim glavnim protagonistima, a to je već bio jedan uspešan operski kvintet. Znači bilo je aplauza, bilo je ovacija, bilo je adrenalina i sa jedne i sa druge strane rampe, ali pođimo redom.

Sigurno je komedija žanr koji sam najpomnije pratio. Od vremeka kada sam kao dete uživao u premijeri Ristićeve diplomske režije, pa preko Mijača i Draškića, ostale da ne navodim,… koji su obogaćivali beogradsku komičnu scenu.

Priznaću, tek sam večeras sagledao  inspirativnost režijskog umeća  Borislava Popovića, uz nadogradnju Ivane Dragutinović Maričić, koju je pet večerašnjih protagonista tako obogatilo da sam imao osećaj scengog savršenstva.

Imali smo Ljubomira Popovića, pored čijeg imena nisu  stjala početna slova dve reči: Kao Gost. Iako ga pažljivo pratim, to jest slušam duže vreme, što se tiče ove operske sezone nagradio sam ga  pohvalama za svako pojavljivanje na sceni.  Zasigurno je komična opera, bar za sada, njegov fah. Grof Almaviva u njegovom tumačenju je bio pevački odmeren i korektan, a glumački bravurozan.

Bartola je tumačio Nebojša Babić. Naziv uloge i sledeće četiri reči (napisane) će vrlo brzo u Beogradskoj operi da bude dovoljno kada se govori o nečemu što je izvrsno, a čiji je “uzrok” Gospodin Babić. Svakako je, mislim kako sam to prvi napisao i ostajem pri tome, On otkriće ovogodišnje operske sezone. Prilikom njegovog prvog pojavljivanja na daskama kuće na Trgu Republike,   napisao sam kako je  nastupom “kupio beogradsku publiku”… I ta publika mu se i večeras odužila, čitajte nagradila,  aplauzom koji se retko dobija.

Od Nevene Matić (Rozina)  se ovo večeras i očekivalo.  Potrebni su joj krupniji “operski zalogaji” da bi pokazala i raskošnost glasa i scensko umeće. Ivan Tomašev kao Bazilio i Dragutin Matić u ulozi Figara su bili na svom nivou. A to znači fantastični. Tvrdim kako su njih dvojica “izneli” opersku sezonu 2016./2017. Drago bi mi bilo da čujem neke druge tvrdnje. Rado bi ih pročitao. I unapred kažem, neću im se smejati, mislim, tim (drugačijim) tvrdnjama, jer kao neko ko se više decenija bavi humorom i komedijom spadam u one koji se na predstavama i pri čitanju nikada ne smeju. U životu je, normalno, sasvim druga situacija.

Kao što rekoh, večerašnji “operski kvintet”: Matići (u duplikatu), Tomašev, Babić, Popović,… su pokazali do koje mere može uz odlično pevanje da se humoristički osmisli scena. Njihova igra sa rekvizitima je nešto što do sada, biću iskren, nisam video, jer maštovitost, očigledno je, nije samo režijska ideja, jer svako od njih je, u potpunom skladu sa svima iz te veličanstvene petorke, pokazivao svoje karakterne crte i trenutna osećanja na najsugestivniji način, kako scenskim pokretima, tako pantomimom koja je svakog trena bila u funkciji trenutnog razmišljanja lika. U trenucima kada su svi bili na sceni, gledalac je bio primoram da “leti” pogledom sa jednog lika na drugi, iz potrebe da pohvata svu tu mnogoznačnu, usijanu do smeha dramatiku. Upotreba rekvizita na sceni, od koplja, preko mačeva, svećnjaka, svežnjeva papira, mastionica, čak i posudice sa pepelom za posipanje po neosušenom mastilu, stavljena je u funkciju komičnosti opere. Iskreno, takvo bogatstvo scenskog dešavanja u našem gradu  moglo se videti samo u par predstava i to pozorišnih, nakon više stotina izvođenja i od strane glumaca (ne operskih pevača)… od strane glumaca koji već imaju biste i spomenike.

Čarolija večerašnjih protagonista, a prvi put nastupaju zajedno, je tom činjenicom upotpunjena.

Šteta, nisu u sali viđene njihove kolege. Mogli su nešto lepo da dožive, nešto da nauče, da konačno pokušaju da shvate kako se sa iste predstave jednom izlazi, a u drugom izvođenju se na istoj žali što je došao kraj i zavesa se spustila.

Lično razumem Upravu. Ovako kvalitetna podela, kao što je bila večeras se retko ponavlja u toku sezone. Oni manje dobri pevači moraju da pevaju pored onih dobrih, kako bi predstave bile “podnošljive.” Ali bar da publika ponekad dobije nešto što je više nego dobro, nešto u čemu će da se uživa. Potpuno.

Uz sve navedene pohvale, dodaću i svoj utisak o Berti u tumačenju  Tatjane Mitić. I glasom i glumom je pratila svoje kolege i doprinela opštem utisku.

Evo dokaza da se sve može, pa čak i ono u šta Muzički Beograd ne veruje. Odlazak u operu može da bude doživljaj koji će se dugo pamtiti kao nešto lepo i obogaćujuće.

Kada kažem da Muzički Beograd ne veruje, mislim na sve one koji su muzički obrazovani u ovom gradu. Napomenuću samo jednu činjenicu. Sada Beograd ima više srednjih muzičkih škola nego što je pre 70 godina imao ukupno srednjih škola. Desetine hiljada ljudi ima muzičko obrazovanje, a samo proneki procenat od njih dolazi u Operu. Drugi u nju ne veruju.

Potrudimo se da ih razuverimo! Večerašnji “Seviljac” je veliki pomak u tom prvcu.
.
.

Pročitajte o istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/05/konacno-uzivanje-narodno-pozoriste.html

Beogradska opera, Narodno pozorište, Đuzepe Verdi Otelo, Dušan Plazinić, Anastasija Holc (Anastasiya Holz) sopran, Dragutin Matić, Ljubica Vraneš.

PAS LAJE, KARAVAN PROLAZI

Arapska poslovica

Napisano viđenje (impresiju) večerašnje predstave, po zahtevu izdavača knjige o muzičkim događanjima, koje je u pripremi, ne mogu da objavim.

Ipak, večerašnja predstava je značajna po mnogo čemu.

Danas je Stoti dan od imenovanja Upravnika nacionalnog teatra (Vlada imenovala 31. januara)… Čak iako će neki reći da nije stoti (u računanjima mesec ima 30 dana).. Ova predstava je sigurno u čast njegovog imenovanja… Sem ako neko ne računa predstavu, od pre par dana,  na istim daskama, kada se slavilo na neki drugačiji način. Bata Kovač je dva  puta jurišao sa salu Kolarčeve Zadužbine, čak štampao i veoma “nesrećan” (nepismen) plakat (povučen nakon moje konkrertne i neoborive opaske)… Jurišao tamo, a zadovoljio se sa daskama na kojima su pevali Bakočevićka, Saramandić, Stojanović.

Pa i naša Guvernerka Nacionalne banke, poput Predsednika Vlade i drugih, se oglasila stotog dana,  pa obraća se UVEK i Američki predsednik… Bar da se pohvale sa onim što se možda nije učinilo, ali se pokušalo, pa se pomerilo. Ovu predstavu smatram obraćanje javnosti Gospodina Savića. S obzirom da je iz sveta muzike, oprostiću mu ako nije vičan na rečima.  Zanemarimo elokvenciju. Pokazaće delom. 

Lično, u njega ne sumnjam.

Večeras smo započeli “opersku igru” u kojoj su podeljene karte na duže vreme. Iako je predstava bila prosečna a protagonisti čak više nego korektni, (šire naravno u knjizi)  posledice će tek da se vide. Tu smo, sačekaćemo ih.

U svakom slučaju posle večerašnjeg događanja, pauziram i u odlasku u operu, pa i u pisanju. Naravno, pisaću na druge teme i na drugim mestima. A ona spomenuta  “operska igra” za koju su karte podeljene, igraće se i bez mene.

Večeras je Gospođa Ljubica Vraneš držala spavaćicu Anastasiji Holc. Rećiće neko samo podela uloga, ali…

Ljubica Vraneš, sa zavidnim uspesima u inostranstvu je   Eboli u Don Karlosu,  i  Karmen u istoimenoj operi, a to je premijerno čeka i kod nas za manje od tri nedelje,  Pred svoju najveću ulogu u karijeri na domaćim daskama,  večeras je bila sobarica Dezdemoni, čija se umetnička (operska) biografija ne može pročitati u programu večerašnje predstave.

Opera ima svoja stroga, vema stroga pravila. I kao što su operski umetnici razmaženi, tako i publika, bar ona koja drži do kvaliteta, tradicije, protokola,… reaguje na sve ono što nije primereno.

Neću ići na sledeću predstavu, neću ići ni na sledeću predstavu “Karmen,” iako sam Gospođu Vraneš najpozitivnije doživljavao i hvala joj na trudu, na pokazanom pevačkom kvalitetu, hvala na sugestivnoj glumi… Bravo za njene uspehe sa nekom drugom Karmen u sredinama gde se opera više ceni i oštrije ocenjuje. O svemu tome sam i pisao.

Gde se u svetu  Emilija  transfomiše u Karmen i Karmen u Dezdemoninu sobaricu.

I kao što se večeras Anastasija Holc obrela u zahtevnoj roli…  tako…

Koliko treba đonova poderati po daskama koje život znače da bi se izašlo pred publiku u ulozi Dezdemone?????

Ostajem sa Jadrankom Jovanović, Gospođom Del Monako i Gospođom Angelov kao Karmen… One su ipak Karmen, ne drže spavaćice Dezdemoni, alias Anastasiji Holc.

Šteta, Ljubica Vraneš je drugačija, ali neko deli karte, kvari utisak, vuče konce ka nesagledivoj daljini, pa ni ja ne neslućujem da li je tamo samo obična lutka, ili top.

Ima nešto što “ne ide”… Ima mnogo toga čemu nije mesto u operskom repertoaru.

Nekom je očigledno bilo u interesu da večeras bude ovako.

Vreme će da pokaže kako su se karte rasporedile.

Pa zar mislite kako sve pišem što znam?

.

.

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/05/verdi-otelo-sanja-petrovic-anastasija.html