Onaj ko je imao želju da doživi scensku
magiju 25. septembra 2019. godine, trebalo je da bude u Srpskoj Atini,
preciznije u Srpskom Narodnom Pozorištu.
Spojene lucidnosti Felinija i Pazolinija (već viđene, naslućene
i svakog novog puta drugačije) u mladom reditelju Aleksandru Nikoliću, došle su do punog izražaja u večerašnjem
Rigoletu.
Umetnike poput dvojca Aleksandar
Nikolić, reditelj i koreograf Aleksandar Saša Ilić, treba samo “pustiti” da
rade. Dati im slobodu kreiranja i rezultati neće da izostanu. Namerno sam
upotrebio množinu kod reči rezultat. Čelnici SNPa su imali sluha (očigledno je
u našoj srpskoj sredini potrebna
hrabrost) za tako nešto. I, videlo se, čulo se.
Pored mene je prošlo desetine i desetine
posetilaca koji su bili na premijeri (pričali su o tome) i ponovo su tu, na
prvoj reprizi, jer magičnost dobre predstave je u tome što mora iznova da se
gleda, kako bi se otkrio drugi, treći i sedmi veo… Sličan onim providnim,
Semiramidinim, koji su u najzanosnijem plesu spadali sa nje, opčinjavajući sve
prisutne.
Nisam bio na premijeri, ovo je, kao što
sam napisao, prva repriza. Premijera se desila istog dana kada i premijera
opere “Koštana” u Beogradu. Šta se tada desilo u glavnom gradu, pisao sam.
Novi Sad je večeras dugo aplaudirao Rigoletu, Srbija je
aplaudirala Rigoletu. Ono što se desilo pre dva meseca na premijeri, svedočile
su o tome fotografije Srđana Doroškog, ponovilo se.
U jednoj rečenici, bila je to scenska
igra ljudi koji se dobro razumeju, koji potpuno daju sebe, koji su, neosporno i
talentovani i vredni i koji zaslužuju i aplauze i reči pohvale. Nisam, u
stotine članaka o njihovim kolegama u Beogradu, mogao tako nešto da napišem.
Željko Andrić, Rigoleto. Odličan. Sa tom
rečju mislim na onu prefinjenu izvajanost lika od prgave dvorske lude, do
nežnog oca. Gospodin Andrić je siguran u sebe i zato sa lakoćom dominira
scenom. Biser predstave je Đilda, večeras u tumačenju Darije Olajoš Čizmić. I
koliki je Đilda biser, toliki je bila dragulj Gospođa Olajoš Čizmić, koja je
sijala svojim glasom i pojavom. Treba li na ovo reći bilo šta o duetima
Rigoleta i Đilde.
Grofa Monteronea je tumačio Strahinja
Đokić. Više nego prijatno iznenađenje. Gospodin Đokić može da bude ponosan na
ono što je uradio u predstavi.
Za Madalenu, Jelenu Končar se moglo
predpostaviti da će biti za svaku pohvalu. Ona i njen brat, u predstavi,
Sparafučile, Goran Krneta, do perfekcije su dočarali svu morbitnost jazbine u
kojoj će se desiti zločin.
Za njima ništa manje po kvalitetu i
glumi nisu zaostajali Nikola Basta, Maja Andrić, Branislav Stankov, Igor
Ksionžik Marija Mitić Vasić Vladimir Zorjan,… zaslužuju da im bar spomenem
imena. I dok u Beogradu “sporedne” uloge daju onim “sporednima”, onima koji
nikada neće napredovati dalje od trećeg soliste, u Novom Sadu se pravi, po
kvalitetu, ujednačena predstava, a
pevači u “sporednim rolama” su oni koji će već za par godina moći da nose
repertoar. Svi oni su večeras iskoristili svoju šansu.
Jedina razlika od premijere je
večerašnji gost Stevan Karanac, koji se, napomenimo, prvi put ogleda u roli Vojvode od Mantove.
Bio je odličan.
Dobro ste pročitali, Karanac je bio više
nego odličan.
Čitaocima dugujem dva objašnjenja.
Prvo, oni koji su ovde očekivali neku
vrstu sahranjivanja, jer Stevan Karanac se u nekim momentima proslavio time što
je skretao pažnju, kako je sam rekao “uvaženim
internet portalima da objavlju tesktove piskarala” (misleći nedvosmileno
na moju suprugu i mene)… a ti moji tekstovi pod kojima je ostavljao svoj trag
nisu imali ništa zajedničko ni sa operom, niti sa operskim pevačima… Nisu
blatili intelektualne provincijalce, nevaspitane, propotentne i one kojima samo
nedostaje harmonika Dallape da bi bili umetnici, a uz sve to su manje pročitali
knjiga nego što sam ja napisao.
Ti koji su čekali “revanš” greše.
Stevan Karanac je večeras u roli Vojvode
od Mantove pokazao kako ne mora publika da strahuje da će tenorima na srpskim
scenama da pukne glas, da će da izgube dah, da strahuju kako će kraj fraze da
dočekaju otvorenih usta, bez glasa.
Drugo, vidite da nemam problem da svakom
Karancu u ovoj državi kada je loš kažem da je loš, a svakog dobrog maksimalno
da pohvalim, ako to, kao pevač, zaslužuje.
Napomenuću samo kako su Karanac i Jelena Končar i pevački i
glumački imali izvrsnu scenu udvaranja, strasti i ljubavi… Uz to treba
izdvojiti i kvartet: Rigoleto, Đilda, Sparafučile, Madalena… I dok u Beogradu
uvek neko (zna se unapred ko) zataji, u Novom Sadu je publika i u tom delu
predstave mogla potpuno da uživa.
Vratimo se režiji i koreografiji.
Baletski igrači su predstavi dali posebnu dinamiku, izoštrili dramsku priču,
popunili i ulepšali scenu. Već sam u nekoliko navrata pisao kako je Aleksandar
Ilić neko ko može pokretom da prenese
bilo koju poruku. Aleksandar Nikolić je celu predstavu uvio u jedan fišek, kraj
je spojio sa početkom, smrt sa devojčicom u belom. Od otkinute i bačene latice
cveta je sačinio poruku za Rigoleta, a pri poslednjem oglašavanju Vojvode od
Mantove, stavio ga je na čelo razuzdane procesije, koja odlazi svojim putem.
Nikolić je čak režirao i poklanjanje glumaca, jer kod njega je sve deo priče,
sve u skladu, koji glasi: neočekivano, a prija. I da ne nabrajam, dođite i
vidite.
Nisam ni pomišljao da ne napišem kako
scenografiju potpisuje Saša Senković. Minimalizam koji je dovoljan da raspali
maštu gledaoca. I ništa manje nisu za pohvalu kostimi Senke Ranosavljević. Dva
puta: Bravo!
A svetlo. Decenijama me u Beogradu
ubeđuju kako pevači sa sceni Narodnog pozorišta često pevaju u mraku (ne vidi
im se izraz lica), jer je “tehnika slaba”. Kada bi do te scene doprli
večerašnji reditelj i dizajner svetla
Marko Radanović, opravdanje za još jednu nesposobnost bi palo u vodu. Pohvala
za Gospodina Radanovića. Neka već jednom shvate moji oponenti kako mi retko
koji detalj promakne, a još ređe propustim da pohvalim one koji to zaslužuju.
Na kraju: hor, orkestar i dirigent.
Hor, ne samo dobar, već svi članovi
učestvuju u predstavi. Ovde nije slučaj da se članovi hora dosađuju, pričaju
jedni sa drugima, ili pak tupo gledaju u daljinu, čekajući svoju deonicu, kao na “nekim mestima”. Svi su u priči… Svi
su tu, na sceni, na trgu, u dvoru… I svaki od njih je osoba sa karakterom…
Nekoga muči ljubav, neko ima problem sa decom, treći je u kockarskim dugovima i
čeka slobodno vreme,… Režija, režija, režija… Hoćemo dobre predstave, nećemo
anegdote o “režiserima” koji drže noge na stolovima, telefoniraju dok “rade”,
dovode svoju stinu decu iza scene… Režija, režija, režija…
Već sam u ranijim susretima sa orkestrom
SNPa konstatovao kako su članovi sa veoma visokim izvođačkim kvalitetom. Ovog
puta zadovoljstvo da se sa njima prikaže je dato Mikici Jevtić. Napisaću još
jednom ime Mikice Jevtić, umesto pohvala. Zapamtite to ime.
Već za desetak dana je novi Rigoleto.
Pošto sam odnegovao desetine i desetine oponenata (uvek su iza plota, osim
onog, spomenutog što je istrčao, pa se…), prvenstveno iz kruga operskih pevača
u Beogradu, to im predlažem da se raspitaju kada je sledeći Rigoleto u Novom
Sadu… Naravno da znam kada je, ali ti i takvi neka se bar malo pomuče… Može tu
dosta da se čuje, ponešto nauči, a možda će poželeti da čuju i vide ovu
predstavu, iz bitnog razloga, kako bi me demantovali. (do sada njihov
neostvareni san).
Ako dođu, neka budu sigurni, zatećiće
mene u gledalištu, jer idem, po nekoliko puta, na predstave koje su
nikolićevski dobre.
A u Novom Sadu se priprema za ovu jesen
“Faust”… Režira Aleksandar Nikolić. U Beogradu će da se gusla, duva u okarinu i
dvojnice na domaće teme… Svako u skladu sa svojom estetikom i mogućnostima
Uostalom, pisaću.
Fotografije sa premijere Srđan Pabloo Doroški.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
Isti tekst objavljen na portalu PP:
