OD SLIKE, DO PRILIKE
Lepo je otići u ovo hladno decembarsko veče na koncert lepe
muzike, lepog pevanja. Mi, u srpskom jeziku, ograničeni smo brojem reči kada je opisivanje kvalitetnih
muzičkih i pevačkih dešavanja, ali avaj…. Kada ljudima bude bilo potrebno,
stvoriće nove izraze, tako bar kažu lingvisti.
Veče posvećeno Vinčencu Beliniju… to je u pravcu onog već
opisivanog sa moje strane “Putu ka belkantu,” a na kome su već godinama profesor
Nikola Kitanovski i njegovi studetni i saradnici.
Ako ste čitali moje
ranije tekstove, siguran sam, primetićete moju dobronamernost i želju da dam
podršku mladim ljudima na putu umetničkog ostvarenja, … namerno ne kažem
pevačkog i muzičkog, jer sticajem okolnosti, pišem češće o muzici, nego o
drugom stvarima, koje možda poznajem i bolje, ali vratimo se na predstavu.
Na veoma dobrom sajtu Ars creative, napisano je kako je početak u 20,30 na sceni “Raša Plaović”, a Narodno pozorište
je objavljivalo da je to trideset minuta ranije… Eto razloga da se čeka
predstava uz piće… pa to iščekivanje je jedan deo draži svake predstave… Nije
mi smetao večito hladan hol “Raše Plaović”…. Nije mi smetala ni više nego
hladnjikava sala… Spadam u one koji su
se naslušali i nagledali mnogih predstava kako ovovelegradskih, tako i
provincijskih, amaterskih, diletantskih,… tako da nikada neću postati deo
razmažene publike, ali ću uvek rečeničnim korbačem da udarim tamo gde nema
profesionalizma, a gde MORA da bude.
Znate li sa čim se gledalac prvo susretne kada dođe na neku
predstavu, a u isto vreme to je jedino što ostane kao pisani dokaz da se jedna
fantazmagorija dogodila????
Program! To je program. Često veoma luksuzan, preterano
lusuzan, a ponekad na ivici bede. Ali to je već izbor organizatora, a naravno ona prokletinja, koja se zove
novac, diktira sve po malo, pa i izglede tih programa.
Večeras sam imao najprljaviji program u svojim rukama. Bled do nečitljivosti, a zamrljan... Iskrivljena slika, po obodima razliven toner, linije preko papira A4 formata,
presavijenog na pola. Ima čovek osećaj
kako će da isprlja ruke od toga. Nisam to nikada sreo, čak ni u vreme štampanja
sa “Geštetnerom”… Sigurno čitaoče, ne znaš šta je to… Da ne objašnjavam, veoma
komlikovana tehnika pre ere foto-kopir mašina i kućnih štampača.
Ovo večeras je bilo ispod svakog minimuma koji je trebao da
prati krinoline, smoking, profesionalno osmišljenu scenografiju… Na zadnjoj strain programa 11 sponzora, ili…
Nevidljivo… A vidljivo samo “Mona,”
“Hyundai,” “Večernje novosti,”… Nije mi jasno… Šta je ovde zajedničko… I još
nešto, skoro trećina posetilaca je ostala i bez takvih “programa.” Razvodnice
su ponavljale: Podelile smo sve!
Spadam u one koji čuvaju sve programe, pa čuvam i onaj
prvi (mislim na muzičke scenske programe)
koji sam “pokupiuo” u ovoj istoj kući, ali kod Velike scene. Enriko Josif “Smrt
Stefana Dečanskog.” Sumnjam da iko, osim istoričara umetnosti znaju za to delo…
Onih teoretičara koji sede u buđavim prostorijama i ponekad izađu do neke
scene, pišući, puni “autoriteta” kao da
su u nekoj četvrtoj dimenziji, bez osećaja za sliku, boje, pokrete… a sve je to
scena, uz glas, reč i muziku koja se
čuje.
Ako tražite dlaku u jajetu u mom pisanju, prebacujući mi da
pišem preopširno, moram da skrenem pažnju, pa ovo nije pri put… Mislim na
program. U Domu Vojske, na jednom od predhodnih koncerata, već smo sedeli u
Sali, kada nam je jedan gospodin, predpostavljam zaposlen kao stolar, ili
vodoinstalater, razdelio programe… Možda vas iritiraju ove dve reči: stolar i
vodoinstalater… Nikada ne pišem o nečemu za šta nemam podlogu u sopstvenom
znanju (tačno, skromnom) i iskustvu (tu ću biti bezobrazan, pa ću reći ne tako
malom.) Proveo sam u vojsci godinu dana i veoma dobro znam kako izgledaju
stolari i vodoinstalateri u Domovima Armije.
Toliko o programu.
A u tom programu, učesnici. Nisam do sada nikada pisao o
pojedinačnom doživljaju o svakom pevaču. Mladim ljudima treba dati podršku, to
je moto mog pisanja. Dati im iste uslove, dati im vetar u leđa, pohvaliti
ih… Večeras su nastupali: Ljubica Vraneš, Mirjana Matić, Ana Stanković,
Marija Čuposka, Aleksandra Jovanović,
Nevena Đoković, Martina Koljenšić, Nikola Mikić i Stefan Aleksandar Puđa…
Ovo je redosled iz programa, jer sam od onih koji veoma paze
šta pišu, … Svestan sam, veći je broj onih kojima se moji tekstovi ne dopadaju,
ali,… Bože moj… ovako vidim, ovako doživljavam… takve samo mogu da pozovem da
me javno negiraju.
Elem, jedan od razloga št ne mogu da pišem o doživljenom
kvalitetu izvođenja kompozicija je i nemogućnost postavljanja linije
kvaliteta. Naravno da je jedna “nulta
linija” za one koji su tek upisali fakultet, a druga za nihove kolege koji već
sutra mogu da stanu na scenu operske kuće. Ovde smo imali one koji studiraju,
potom one koji su završili fakultet pre četiri, pa i pre četrnaest godina…. Na
drugoj strani profesionalna scena… Na njoj su…
Gospodine Kitanovski vikali ste na kraju predstave nekoliko
puta: “Bravo!”… sa galerije, odmah iza mojih leđa… Aplaudirali ste… A ovo je vaše
predstavljanje… Ovo je vaša predstava… do sada sam uvek vaš rad hvalio, jer je
to zasluživao… Aplauze i “Bravo” ostavite iza scene… Publiku dovoljno animira
(ili ne) ono što je na sceni…
Milivoje Veljić je bio klavirska pratnja. Gospodin Milivoje
Veljić. Mogu to da napišem, jer zaslužuje. Njegove kolege korepetitori mogli bi
od njega mnogo toga da nauče… Sumnjam da će ikada naučiti da kvalitetno
sviraju, ali bi bar mogli da ga slede u oblačenju i ponašanju na sceni… Često
odustajem od pisanja svojih doživljaja nekog koncerta mladih pevača, kada vidim
korepetitore u farmerkama, patikama,… uz svu srčanost i želju mladih ljudi da
se prikažu u pevačkom umeću, razmišljajući danima o garderobi, šminki, scenskim
pokretima… pojave se neki tek došli iz kuhinje, sa pijace, iz teretane,..
Večerašnja predstava je bila i režijski osmišljena. Tu se potpisao Vladan Đurković., a kao
“glumac” je u programu najavljen Nikola Ranđelović. Priznaću i režiser i glumac,
a pogotovo pisac teksta, su me držali u potpunom neznanju do samog kraja
dešavanja. Zapravo glumac je čitao tekst iz jedne obimne knjige velikog
formata. Tako se štampaju samo Biblije (pogotovo one sa ilustracijama Gistava
Dorea) i Kuvari. Gospodin Ranđelović je
čitao tekst napisan u prvom licu. Predpostavljao sam kako je to napisao sam
kompozitor… Čitao je veroma loše… Zamuckuje,… ne interesuje me zašto, ali zamuckuje,…
i do kraja zamuckuje,… I kada se tekst čita, ne maše se rukama, ili se Gospodin
Ranđelović toliko uneo u “glumu”… da bi na kraju rekao… “Umro sam…. Moji
posmrtni ostaci su preneti…” Naravno da sam bio zbunjen…. Režiser i gospodin
Ranđelović, koji je najavljen kao glumac,
trebalo bi da znaju kako su samo dva glumca na srpskoj pozorišnoj sceni
mogli da čitaju tekst, a da to bude ono pravo… Prvi je davno počivši Ljuba Tadić,
koji je pred kraj života, u nemogućnosti da zapamti Platonovu “Odbranu
Sokratovu i smrt,” sedeo na sceni i čitao… I bilo je isto savršeno u sugestivnosti,
kao i na prvom izvođenju,… drugi je ovovremenski Petar Boživić u čitanju zapisa “Svetog
Nikolaja Velimirovića.” Ostao sam uskraćen za ime autora teksta koji je
pokušavao da tečno i sugestivno pročita Nikola Ranđelović… Teksta koji je na
moment bio veoma dobar, dozirane dužine, a ponekad, u opisima radnji opera,
nepotreban i dug… Ako su posao za večerašnju predstavu režiser i glumac uradili
bez novčane naknade, mogu da dobiju prelaznu ocenu, bar kod mene, koji sam ljubitelj
(hajde neka bude skromo samo to, ljubitelj) mono-drama, kako onih radijskih, tako i
scenskih.
Za svaku pohvalu je scenografija Miraša Vuksanovića. Takoreči
“ni od čega” je napravio vizuelni doživljaj. Poseban utisak je projektovana
slika Belinija. “izlomljena u dve
dimenzije.” Često unapred znam kako ću sliku neke scene dugo pamtiti. Ovo je
baš to.
Moram još nešto da napišem, iako ne volim da iznosim svoje
ideje… Ako je već režiser hteo da se čita tekst u prvom licu… Glumac,
očigledno, nije imao vremena, ili snage da ga nauči napamet… mogao je istog
glumca da u toku izvođenja kompozicija, (dok je u polumraku) “zaposli” da piše, perom i mastilom,… što bi
u sledećm pojavljivanju “pročitao”… Eto efekta, eto logike… ali nije sve svakom
dato…
Veoma je lep gest profesora Kitanovskog da javno pokaže svoje
učenike. Još je lepše sto sa njima poseti i nekoliko gradova po Srbiji i tako
približi, ono gore već spomenute lepo i kvaliteno pevanje ljudima koji su
uskraćeni za skupe muzičke projekte…
Uskraćeni od “moćnika” i za TV
snimke tih projekata… jer bi to bio dokaz “kvaliteta”… Naravno da pratim i ono
što se događa van Beograda (iz medija,koji skoro nikada nemaju iskrenosti koju
ovde čitate) … pa makar to bili i nastupi studenata…. pa zar bih smeo ovako bez zadrške, sa dozom
cinizma da pišem o dešavanjima???
Možda se vidimo na nekom sledećm koncertu ovakve vrste…
Uskoro, siguran sam ne….
David Naum
.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
