Utorak
22,55
Već
se zna kako pišem uvek nakon predstave, jer je sve tu, u meni… Niti šta dodam,
niti šta oduzmem i ne desi se ono najgore, što se zove ulepšavanje.
Ne
bih ni otišao na monodramu “Kakva ti je žena, takav ti je život”… da me nisu
nagovarale dve osobe, na kraju uvek padnete na molbu “za ljubav moju”… Ne bih
otišao iz više razloga… U startu ta prerađena maksima Oca Tadeja je i previše
lizana i izlizana, pogotovo od osoba koje nemaju pojma o tom kaluđeru, ni ko je
bio, ni šta je radio, još manje šta je za života rekao i napisao, a sa druge
strane je autor projekta, zapravo kompletan autor, Dragan Marinković “Maca”. Na
pomen njegovog imena pred oči mi izlazi jedna neokupana osoba, na nekom seoskom
imanju (čuh pre neki dan da je to imanje zapušteno), koja se sve vreme šeta u
bermuda gaćama, češući se među nogama, što i razumem, jer su tamo svi bili
prisiljeni da se kupaju u zajedničkom buretu, ali među svima je taj Maca bio za
dva koplja iznad. Jedno je inteligencija, drugo je humor. I pamtim kako mu je u
svakoj drugoj složenoj rečenici (priznaću sokratovski mudroj) bila obavezna reč
“krucijalno”… Na sve to, ježim se od današnjeg “kursadžijskog” humora, jer imam
dovoljno godina i obrazovan, a i sve proteklo vreme bio znatiželjen da saznam,
čujem, vidim, naučim, pa sam krenuo kao dete sa Ljubom Stepanović (da li ga se
iko seća), pa sa Nelom Eržišnik, a onda Branka i Mlađa Veselinović, Mija,
Čkalja, Perica… Samo istoričari znaju kako je prva velika monodrama (na
humorističke mislim) bila “Balada o Ljubi Moljcu”… Nikada nisam pitao tvorca
Dragana Aleksića da li je on osmislio sve potonje pesme koje je Ljuba Moljac
(glumac Miodrag Andrić se bukvalno transformisao u taj lik) izgovarao pred
gledalištima od po nekoliko hiljada osoba između Triglava i Vardara… Pesme koje
su prekucavane u kancelarijama i slate prijateljima u drugim republikama… I da
ne širim priču, da ne govorim o svom mestu u svemu tome… Zahtevan sam i previse
što se humora, monodrama, teatra, tiče…
Dragan
Marinković Maca, sedi na sceni, za stolom, pije i čeka da se sala napuni. A
sala Akademije 28 se napunila… Uprkos zabranama… Teatar je počeo… Davno,
početkom sedamdesetih godina, monodrama su (pojavljujući se) igrane, uz
objašnjenje da se da mogućnost glumcima
koji nemaju šanse da se iskažu u teatru. Marinković je napravio svoju
predstavu, a mogao je umesto toga, da objavi bar tri veoma dobre knjige
aforizama. Mislim na delove teksta ove predstave. Tvrdim kako nema boljeg
komplimenta za tekst. Iskreno, zazirao sam pre predstave od potencijalnih “Muje
i Hase”, jer mi ih je dosta u vicevima, a dosta mi je i Srba koji više ne započinju viceve rečima:
“Ide Era, Francuz i Englez…”.. ili “Uzeo piroćanac…”, a pogotovo ne “Došao
Lala…” Narod koji izgubi sopstveni identitet u šalama kojima se smeje, izgubio
je dušu. Ipak nisam kriv što pripadam takvom narodu. Zavladao je humor “južne
pruge” iz humorističko zanatlijske radionice Pavić “muž & žena”, zasnovan svojom
plitkoćom samo na jezičkim kalamburima i iskrivljenim padežima, osvajački
deluje samo što se enti put prikazuje svaka epizoda kilometaskih serija.
Snimane u vreme inflacije, pa se tantijeme učesnicima ne isplaćuju, pa kad je
džabe, i sirće je slatko.
Elem,
Dragan Marinković je napravio jednu univerzalnu predstavu, ili je bar takva
večeras prikazana ovde u Beogradu. Ona sintagma iz naslova je zapravo samo
okosnica radnje, koju on vešto i kao pisac i kao dramaturg, preseca monolizima
o detinjstvu, kućnom ljubimcu,… Čak u jednom momentu u predstavu se upliću
tonovi muzike iz TV serije “Grlom u jagode”. Predstava je u službi njegovog
ogromnog glumačkog dijapazona, a tekst je radio očigledno samo za sebe, jer
sumnjam da će se neko usuditi da se lati te uloge posle njegovog tumačenja.
Gledaoci ne pomišljaju kako su i Mija i Čkalja i Guta, samo tumačili tekstove
pisaca čija imena javnost, najčešće, nikada nije saznavala. Izuzimajući
Gospodina Dobričanina koji je napisao kultnu komediju “Zajednički stan” koja je
igrana u više od 70 država širom sveta, većina drugih su bili glumci –
humoristi. Iako su im pripisivane sve izgovorene reči.
Večeras
je Beograd imao sve na sceni. 3 u 1, 5 u 1. Marinković je dao sve od sebe, a
gledaoci su dobili ne samo suze od smeha, što je potvrda stvarnosti, već su
dobili nešto u čemu može i mora da se uživa i po drugi i po treći put. Da
napomenem još jednu činjenicu: Kultna predstava “Kabare Milana Gutovića”, koja
je navedenog glumca postavila u zenit pozorišnog humora zadnjih decenija, to
čitaoče, siguran sam ne znaš, formirala sa na tekstovima aforističara, koji su
na sudu dobili sve ono što nije navođeno u programu… I predstava se ugasila!
Zato smo večeras imali ono što već rekoh 3 u 1, 5 u 1… Nešto što će da živi i
preživi. Tutto completo!
I
na kraju “dramski završetak”. Katarzičko obraćanje publici, jer večerašnji
akter predstave zna kako se gledalac ne pušta da napusti salu sa osmehom na
licu, jer osmeh razgoni dubinu misli, osmeh se pamti, ali ono što je sa scene
poručio Dragan Marinković je više nego komedija. To je naša stvarnost.
Individualna, porodična, opšta. Da kažemo civilizacijska. Smešna do suza, sa
tragičnim repom koji se vuče i što ga više sečemo, izrasta duži.
I
sve uvijeno u jedan krajnje vrcav humor od strane osobe čije glumačke
sposobnosti prevazilaze ono što su za života dali mnogi drugi, antologijski,
istorijsko cenjeni.
Da
ne presuđujem, iako je iza mene i predstava i pročitanih tekstova i igranih
tekstova.
U
ovom trenutko što se tiče komičara (narodni izraz za glumce koji tumače komične
tekstove) Dragan Marinković Maca je u samom vrhu i više nego u vrhu, ali vreme
će to najbolje da pokaže. Potkrepiću kratkim objašnjenjem tu svoju tvrdnju.
Većina glumaca koji se opredele za komedije, faktički se odreknu svih drugih
žanrova. Jedino veliko ime koje je moglo da se iskaže čak i u tragedijama bio je Mija Aleksić.
Marinković, pak kroz večerašnju predstavu,
prikazao je širinu svog glumačkog dijapazona (već upotrebljen izraz sa
moje strane)… Da li će se to zaokružiti i koliko, to već ne zavisi od njega
samog, jer predstave, filmovi, TV serije su ipak nešto o čemu odlučuje veći
broj ljudi i gde je i previse kuhinja za objašnjenje u članku koji je posvećen
samo jednom glumcu i njegovom nastupu.
I
na kraju svi možemo da stavimo ruke u džepove i vratimo se svojoj
svarnosti. Jer u komedijama, gledaoci se
uvek smeju drugima i što se više smeju, to su sličniji onima na sceni. Srećom,
toga su svesni samo pisci i glumci.
A
kad smo već kod ruku. Oragizatori nas ostaviše bez programa. Često ponavljam,
običan flajer košta između 2 i 3 dinara. Lepo bi bilo da se pročita neka
rečenica o tekstu drame, o Draganu Marinkoviću kao glumcu, o predstavama
Akademije 28. Nemoj čitaoče da ovde kažeš: To smo mi…
Mi
očekujemo, a Oni se ne sete.
David
Naum
23
h. 19. 04. 2021.
Ceo tekst objavio internet portal Pravo U Metu:
https://pravoumetu.com/2021/04/19/kakva-ti-je-zena-takav-ti-je-zivot-dragan-marinkovic-maca/
.
.
