Ove
noći sam trebao da sedim za stolom, postavljenim na travnjaku, a ispred mene da
budu sir, hladna salata i još hladnije pivo, sa najvoljenijim bićem pored
sebe. Pod zvezdanom tišinom neba, u
priči koja će, siguran sam, da traje sve do nečeg što će da liči na završetak
Markesovog romana “Pukovniku nema ko da piše.”
U mraku okruženja, zvedama se suprotstavljaju
samo leteći svici, koji se opraštaju od požnjevenog ječma i nagoveštavaju
zrenje pšenice, kraj mirnih reka.
To
sam podredio vrelini Beograda, jer večeras nastupa Milijana Nikolić.
Siguran
sam, mnogi na prostorima gde se čita srpski jezik, ne znaju ko je Gospođa
Nikolić.
Neću
pričati šta je radila, rećiću samo (nikada ne proveravajte tačnost onoga što sam napisao) da posle ovog koncerta ide u Sidnej, da šest
puta u toku jula otpeva Karmen pred 2.500 posetilaca. U sali one grandiozne školjke, koja je
proglašena jednim od 7 svetskih čuda 20. veka. Da, zima je sada u Australiji,
inače Gospođa Nikolić peva Karmen ispred
tog zdanja, (svaki put) pred deset puta brojnijom publikom… peva stojeći na vojnom kamionu, odatle skače,
prolazi kroz čitavu četu vojnika, horista, penje se na tenk, peva, ide dalje,
po pozornici veličine fudbalskog igrališta. Ona ispunjava tu scenu, glasom,
pojavom, hodom, plesom,… harizmom… Jer Karmen mora da bude sve to.
Setih
se, nisam čuo da se žalila kao ovdašnje
primadone, što lamentiraju nad svojom zlohudom sudbinom, kako moraju
jedno koleno da naslone na parče kanalizacione cevi, koja treba da
predstavlja top.
Elem…
U svaki svoj tekst ubacim po jednu, pomalo “tvrdu” rečenicu, ne bih li pokazao
da nisam “lak pisac,” (ali sam lak muškarac, šta god to značilo), i da ne
mislim “plitko”.
Dozvolite
mi samo jednu rečenicu!
Dakle,
antigravitacione sile (to su one sile odbijanja) lokalnih, poluohlađenih zvezda, samoumišljenih i hranjenih isključivo
facebookovskim orgazmičkim koncentratima komentara, onih koji nisu čuli ni
jedan ton i pročitali i jednu reč nastalu
van Beogradskog Pašaluka, onemogućuju pristup svemu što bi ih bacilo u
još veći mrak samoljublja, pod
neprikosnovenom zaštitom lokalnih Dahija i Kabadahija, koji intelektualnom i kulturnom onanijom
diriguju, uređuju scene ušća Save u Dunav.
Svršio
sam! (tu rečenicu)
Da
se vratim na večerašnji događaj. Već sam pisao, digresije su mi namerne,
smišljene i plasiram ih u trenutku za koji sam siguran da je pravi.
A
večeras!
Večeras
je u Domu Vojske bio Koncert iz ciklusa “Odabrali smo za vas”, Orkestra “Stanislav Binički” Povodom 20 godina umetničkog rada
pijanistkinje Nevene Živković.
To
stoji u naslovu plakata koji sam video samo na intrnetu, na zgradi Vojske ga
nije bilo, bar ne večeras. Sve je ovo veoma bitno za dalje pisanje.
Među
učesnicima su poznata imena članova Beogradske opere, a pre njih je na plakatu
bilo ime Alogia.
I
ove činjenicu su veoma bitne za dalje pisanje.
Programa,
naravno, nije bilo, pa podatke crpim na osnovu plakata I onoga što sam čuo… Naravno da na koncerte ne idem da pamtim šta
je ko rekao, već da bih uživao u muzici, a večeras je bilo red priče, red
muzike.
Sigurno
se gospođa Živković od uzbuđenja i previše zanela, pa je nepotrebno spominjala
prijatelje, neku decu u obdanišu (čak smo čuli i izvesnu devojčicu Mašu kako
svira klavir – veoma dobro),… čuli smo i kako su iza tog deteta, ali i Nevene
sati i sati sviranja,…, čuli smo spominjanje brojnih prijatelja, dede, rođaka..
Videli smo Gospođu Živković kako prvo igra sama, potom sa ocem, koga je
zamolila za ples… Uz sve je na kraju rekla kako će nakon sat i 35 minuta da
svira Grigov koncert… Znajte, ni jedna koncertna sala u Beogradu, osim Sava
Centra, nema stolicu na kojoj možete da neprestano sedite duže od sat ipo…
Pošto Gospođa Živković nije bila
uviđavna po tom pitanju, veoma arogantno sam ustao i napustio događaj nakon
sati i 35 minuta… ne samo zbog tvrdog sedišta, već i zbog toga što mi nakon tri
(izvrsne) Heavy metalske kompozicije ne prija Grigov Koncert… Posle sladoleda
ne jedem nemačke kobasice… Zašto bih mučio svoj organizam?
Ali
da krenem redom. (po drugi i zadnji put)
Ipak
je bilo ovo jedno lepo veče. To što sam nabrojao u predhodnom pasusu je učinilo
da ne bude izvrsno.
A
počelo je veoma loše, sa voditeljkom programa, bez elegantnosti i dikcije. Sa
glasom koji nema one prefinjene “radiofoničnosti” koja prija ušima.
Nisam
čuo njeno ime, a i da sam ga čuo, ne bih se ni trudio da ga zapamtim. Publika je ostala bez programa…
Ostala je i bez mnogo čega bitnijeg, ali su izvođači svojim kvalitetom sve to
popravili.
Gabrijela
Ubavić… meni nepoznat pevač, ali mlada dama koja odlično peva. Ljubica Vraneš u
svom perpoznatljivom stilu vrhunske elegancije. Yokali u njenom izvođenju sam
tri puta slušao protekle muzičke sezone, na tri različita mesta. Ovo večeras je
bilo najbolje. Ne znam samo čemu u tako dobrom izvođenju služe deca.
Ne
podnosim na manifestacijama koje pretenduju visokom umetničkom kvalitetu da se
pojavljuju deca. Atakovanje putem dece na
publiku, je veoma nizak udarac, koji kod prisutnih postiže efekat, ali kod mene
stvara kontra gard.
Možda
moje poznavanje tanga, tangerosa i filozofije tanga može neko i da ospori
(drznuvši se), ali sam sigurno osoba koja je o tome pisala najviše na ovim
prostorima. Deca ne igraju tango. Deca se ne takmiče u tangu, kada je reč o
latinoameričkim plesovima. Večeras je dvoje dece bilo u kostimima za valcer,
pre Bečki, nego Engleski, u pozama karakterističnim za valcer, a skakutala su u
ritmu tanga.
Tango
je miris znoja, krvi i sperme. Tango je
igra strasti… Tango je ples noćnih leptira… Tu deca nema šta da traže. I pored
toga, Gospođa Vraneš je izvođenjem poznate pesme ostavila na mene izvrstan utisak.
Zanemariću
gromoglasnost ovog orkestra. Pa to je već postala bolest. Gromoglasni su svuda
gde se pojave, bez obzira šta izvode, bez vođenja računa da li se čuju solisti,
ili ne. Već sam napisao, Vojni orkestar se uvek ponaša kao da svira počasni
marš Ruskom predsedniku. Gromoglasni su kao da žele da ce čuju i preko Volge i preko
Urala.
Bračni
par Matić. Nevena i Dragutin… Duet i ovde
i van scene. Duet “Papageno
i Papagena” iz “Čarobne frule”. Moje
iskrene želje da uvek ostanu čarobno zajedno… I pevaju zajedno.. I da ih niko
ne rastavi… Dizajneri onog već spomenutog plakata su razdvojili njihova imena.
Oni
koji me čitaju redovno znaju da sve primetim….
Dragoljub
Bajić… Imam utisak, pa i večeras, kada
je pevao “Mu Vay”da peva sa pola snage, pokazujući samo deo glasovnih
sposobnosti, a iza scene živi punim plućima. Izađe li jednog dana ovo drugo na
scenu…
Na
publiku je poseban utisak ostavio pevač Aleksandar Aleksić. U ovo letnje veče,
uneo je glasove toplih mora, mirise ženske puti i ritmove koji podižu nivo adrenalina.
Svemu
ovome sledila je grupa Alogia.
Na
prvi pogled, simpatični dečaci. Na drugi pogled, odmah se prepoznaje kako
uživaju u zvucima “tvrđeg roka” i da spadaju u one preostale “hevimetalske”
vitezove.. tek kada je iz njihovih intrumenata izašao zvuk, kada je pevač
Nikola pustio glas… Počelo je uživanje…
Spadam
u one koji pre početka nekog dešavanja obavezno skenerski snime publiku.. Na
zvuke koji su doprli, većeina se presekla, odsekla.. a onda je krenulo… Od oko
dvestotine pedeset prisutnih… Mislite da nisam prebrojao broj stolica u jednom
redu i broj redova kod ulaska u salu????
Od tih dvestopedeset prisutnih, preko pedeset je uključilo telefone i
snimalo detalje nastupa tih mladića.
Naravno,
Dirigent Borisavljević sa svojim orekstrom ih je pratio…
I
da ne dužim, dečaci su izvrsni…
I
tek tada nam je Gospođa Živković najavila kako ona želi da “pomeša klasiku i hevi
metal” i da u nastavku programa svira Grigov Koncert.
Pa
sigurno da sam morao neke detalje o
večerašnjem koncertu da čujem iz “prve ruke.” Znao
sam da će i to da zadesi posetioce, ali sam se nadao humanijem odnosu. Nadao
sam se bar kratkoj pauzi nakon sat i 35
minuta koncerta.
Nema
pauze, nema ni mene na nastavku.
Dokle
sam bio, dotle pišem.
Reći
ćete, nisam ništa napisao o izvođenju Milijane Nikolić? O njoj je toliko pisano u superlativima, da bi mojih par
rečenica bilo slabo vidljivo među svim tim hvalospevima.
Čekam
sledeći njen nastup… A one Dahije i Kabadahije… izgaziće ih ona i bez onog
vojnog kamiona i (pravog) tenka parkiranih ispred Sidnejske opere.
Hvala
Milijana, Hvala Matići, Hvala Gospođama Vraneš i Ubavić, hvala Bajiću i
Aleksiću… Hvala momcima iz Alogie… (Vidimo se na vašem koncertu, pisaću opet o
vama)… Hvala Neveni Živković, vidimo se na dvadesetpetogodišnjici rada… I ne trebaju
Vam bolji gosti. Ovi su super!
David Naum
David Naum
O itoj temi, ali iz malo
drugačije gula:
