Đuzepe Verdi, Trubadur, Narodno pozorište, Beogradska Opera, Lana Kos, Dušan Plazinić , Dragutin Matić, Jelena Vlahović, Dragoljub Bajić, Ivana Dragutinović Maričić

Evo nam ponovo „Trubadur“-a. Svi predhodni ove sezone su bili bolji od ovoga. Tačno, niti može da se drži stalno isti nivo, niti je to dobro. U oscilacijama  se samo dostižu one maksimalne visine.

To zasigurno najbolje zna večerašnji Manriko, Dušan Plazinić. Koji je uz opersko pevanje, bar tako kaže u intervjuima, postigao i svoju drugu veliku ljubav, sport, konkretnije fudbal. U tom večitom nadmetanju samog čoveka sa sobom, Plazinić je večeras na momente bio najbolji na sceni Beogradske opere. Onaj ko je čitao moje predhodne impresije, zaključiće značaj toga i ono što poručujem ostalom večerašnjim protagonistima.

Pošto i u životu i u umetnosti preferiram ženski rod, večeras nisam bio zbog Plazinića, koji me je prijatno izneađivao, već zbog dve dame.  Lane Kos iz Zagreba, u ulozi Leonore i  jedne od najvećih dama Srpskog operskog područja, Jelene Vlahović.

Ono što se znalo o Lani Kos, a informisan sam o svemu što je dostupno ovdašnjoj operskoj publici,   trebalo je da bude Hit ove operske sezone, jer od svih dosadašnjih gošći, jedina ima međunarodnu karijeru. Zato su i moja očekivanja bila velika, možda i megalomanska. Čak su snimci na Youtube obećavali maksimalno uživanje. A pokazano nam je prosečno pevanje, koje nadmašuje pojedine stalne članice naše Operske kuće. Tek kada se pojave ovakvi gosti, vidim kako sam preoštar prema domaćim izvođačima. Ovo sam isto pre par meseci konstatovao u vezi Operskog muzičkog ansambla i od tada za njih imam uvek reči opravdanja, kada su ispod nivoa dobrog i nivoa koji mogu da postignu.

Kao što najavih, Jelena Vlahović je umetnica sa harizmom. Hvalio sam Upravu što daje šansu ljudima koji su se, nakon uspešne karijere, opredelili za pedagoški rad, da se pokažu publici, podsećajući sve nas ne neka prošla vremena. Koliko je sad to dobro za umetnike, koliko je korisno za publiku,...? Jelena Vlahović ima harizmu operske dive čak i kada je sa ove strane rampe. Ako sam pokušao druge da naučim manirima, pišući, između ostalog, knjigu Bonton, kultura življenja, zaustaviću se uz ne mali napor, na ovim konstatacijama.

Dragutin Matić, koji je ove operske sezone pokazao da je nabolji bariton koji nam nudi Beogradska opera (pisao sam o svim predstavama u kojima je učestvovao), ali danas nije bio njegov dan. Tek u zadnjem činu je pokazao snagu svog glasa.

Dragoljub Bajić, kao Ferando, je od strane Verdija bačen u vatru scenskih zbivanja u prvim minutima opere. Ma koliko je „Trubadur“ opera sa predivnim arijama,  dramaturški je vema loša. Bez uvertire, radnja počinje odmah, a završetak je u kratkoj konstataciji Acučene, koja Grofa Lunu obaveštava da  je „to brat“... Bez vidljive patnje,  katarzičkog loma ličnosti, bez muzičkog „ubijanja publike“ ..... zavesa se spušta. Gospodin Bajić se borio i borio sa svojom rolom. Pomagao mu je svesrdno i muški deo hora,  koji je u dosadašnjim predstavama, uz Zoricu Mitev, umeo da bude i odličan... Cela predstava je bila jedna borba da se prevaziđe loše i dostigne prosečnost.

Šteta, predstavu do kraja nije odlušao VD Upravnik. Otišao je na prvoj pauzi. Nekorektno nakon serviranja ovakve večere. Red je da zajedno sa publikom odsluša i vidi rezultat.

A rezultat je inspicijent veoma vešto lažirao tokom predstave. Dizao je zavesu čak i kada bi se aplauz skoro potpuno utišao. Pa, naravno, publika bi na pojavljivanje pevača ponovo započinjala sa mlakim aplauzima.

Opet je Gospodin Dejan Savić umrtvio orkestar. Njegovo pojavljivanje na sceni me podseća na opise Upravnika pozorišta, od strane velikog Viktora Igoa. Kao što imam osećaj kod brojnih pevača koji su na sceni, da neće imati daha do kraja, tako mislim da će kod Gospodina Savića nešto da pukne. Sudeći po njemu, Beogradskoj operi dobro ide, a to je i najvažnije.

Ovakve loše predstave za mene imaju čar. Mnogo pažljivije analiziram režiju, scenografiju, kostime... Ivana Dragutinović Maričić je veoma dobro uradila masovne scene. Posmatarjući ih kao slike, imam utisak da je dostigla onaj renesansnu impresiju  kod gledalaca u zlatnom preseku. Iskreno, uživao sam u tim slikama.

Naravno, stotine i hiljade ljudi će da požure i po Facebook profilima da hvale večerašnje protagoniste. Svako od njih će da bude: „Car, .. kraljica,.. najbolji,...“ Većina  hvlospevaca nije bila na predstavi, ali su „sposobni“ da na osnovu „okačenih“ fotografija „zaključe“... Lajkovaće i njihove kolege... Oni koji su bili na predstavi, oni koji nisu, pa i oni što su otišli u pola predstave...  Lajkovaće i oni koji su slali prijateljima snimke.

Da li naše umišljene operske veličine znaju kako ih kolege snimaju  i onda te sninke šalju  svojim „fanovima“ kako bi se zajedno smejali?????

Potom jedni drugima lajkuju „uspehe“. Mislim, nakon „uspele predstave“ lajkuju,  a govore,.. a govore,...

Ovo što sam napisao je veoma grozna priča... Sve to omogućava Facebook!

Taj isti Facebook preko koga Umetnici i „umetnici“ prestaju to da budu. Jer gube privatnost, gube harizmatičnost, gube posebnost... Prestaju da budu uzvišeni, posebni,... Jer umetnik kada nije uzvišen i poseban,... gubi ono najbitnije, gubi čaroliju, alhemiju i zagonetnost koja se naziva umetnost.

Danas svi vire u domove „umetnika“.. Umetnici pokazuju kako su ofarbali Uskršnja jaja, pokazuju nove cipele, pokazuju sebe kako se odmaraju u kućnim papučama, pokazuju kafić u kome sede sa prijateljima... Umetnik koji je „na dohvat očiju“ svima ,postaje previše običan i na sceni ne može da prikaže zagonetnost. Takav „umetnik“ ne može da učestvuje u čaroliji scene.

Ali... ali „umetnicima“ je bitniji boj FB „prijatelja“ koji će ga nazvati „najboljim,“ nego da na pozornici prikazuju čaroliju Verdija, Šekspira, Brehta,...

Onda se tim lajkovima opiju, pomisle stvarno da su „kraljevi“... I kada pročita nečiju najdobronamerniju opasku u stilu: „Ovo veoma loše zvuči,“  pomisle da  ih taj mrzi.

A nikoga, od onih koji nemaju interesa da  ih lažu, ne pitaju: „Da li ovo zvuči korektno?“

Uostalom, neka misli ko šta hoće, ja sam samo napisao ono što sam večeras doživeo.
A doživeo sam i nešto posebno, neočekivano. Zapravo publika je posle desetominutnog kašnjenja predstave dobila izvinjenje od oficijelnog spikera.
Moja malenskost je pre par nedelja pisala o bezobrazliku da se ćuti nakon 18 minuta kašnjenja.
Zar nije to dokaz da se sve može kada se hoće.
A neki još mnogo toga neće, videćemo dokle.

                                                                                           
                                                                               David Naum

O istoj temi, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/04/ah-qual-orror-prolog-za-vd-janka.html

.

Đuzepe Verdi, Aida, Beogradska opera, Narodno pozorište, Dario Di Vijetri, Nenad Jakovljević, Nataša Jović Trivić, Jasmina Trumbetaš Petrović, Ivan Tomašev, Aleksandar Stamatović, Slobodan Živković, Ivanka Raković Krstonošić.

Pisano u statima nakon predstave.

Jer svemu napisanom "dan posle" 

vreme nešto oduzme, nešto doda, 

a prvi utisak je uvek najvažniji,

jer je najiskreniji.

Večeras sam uživao u Aidi. Priznajem, došao sam da čujem gosta tenora Daria Di Vijetria, a čuo sam, na sreću još po nešto.

Bio je to pravi italijanski. i bio je izvrstan tenor. Teško da ima tenora bez italijana. Odmah da pohvalim i dve dame.  Natašu Jović Trivić, u ulozi Amneris i Aidu, Jasminu Trumbetaš Petrović.  Najverovatnije ih je Ramades sa svojim glasovnim sposobnostima inspirisao da budu  dobre. Tehnički detalji me ne zanimaju. Po meni su pevale veoma korektno.  Kompletan scenski utisak sva tri lika je bio veoma upečatljiv. Pričam o scenskom utisku, jer onaj ko dođe u operu da uživa ne sluša zatvorenih očiju, a predpostavlja se i da nije gluv.

Tvrdiću da su dve dame na momente bile mnogo bolje nego u svim dosadašnjim predstavama. A nisam prisustvovao (samo)  svim ovosezonskim Aidama, odlušao sam i nešto malo (više, ili manje) preko toga.

Ne znam hoće li još neko da pohvali večerašnje aktere. Većinu predstava najave brojni mediji, ali nakon istih niko se ne oglasi. Pa novinari su daleko od opera, oni drugi ne dolaze u operu, oni treći, koji dolaze, nemaju nameru da javno pohvale aktere… Ili nemaju vremena, ili očekuju novac za svaku napisanu reč. Ili pak neku uslugu.

Kod mene je skroz obrnuto.. Uživam da pohvalim one koji su izvrsni, a pogotovo ako su mi uz sve i najveći oponenti, pogotovo one koji na društvenim mrežama tvrde kako ne čitaju ono što pišem, pitajući se neprestano, sa kakvim pravom “neko” piše. Valjda će uvideti kako nikoga ne protežiram, nikog od operskih umetnika ne smtram prijateljem… Običan sam gledalac i slušalac i za ulaznicu koju nekada platim 1200, a ponekad samo 200 dinara, hoću (uvek) 1200 lepih trenutaka. Ne dobijem li to, pišem, dobijem li, opet pišem..

Pitaju se sa kavim pravom pišem, a ja se pitam sa kakvim pravom neko peva falš i za to još prima platu. Zašto je neko mrzovoljan, zašto se vuče po sceni bez energije,.., a na sve dobije skroman aplauz, pa još lično pomisli kako je izuzetan.

Večeras smo imali jedan lep scenski događaj. Uvek ostajem pri tvrdnji da opera nije “lepo pevanje” kako neki pevači vole po medijima da protežiraju. Da li zato što nisu sigurni u svoje glumačke sposobnosti, ili misle kako fizički ne izgledaju opčinjavajuće… Tek greše. Ali tu su oni retki da ih pohvale i posle predstave. Da ne ostane na njima samima da se “samohvališu” u intervjuima, kako je “publika bila oduševljena njihovim pevanjem”… “kako se priča da se odavno nije čuo tako gromoglasan aplauz”….

Valjda će neko od tih novinara koji uvek na takve izjave (pametno) klimaju glavom da pita i “običnu publiku” da li je to istina. Muzikolozi bi, po običaju toliko zakomplikovali, da bi po potrebi za par godina mogli da tvrde da su govorili najpozitivnije, ili po potrebi, krajnje suprotno od toga, u skladu sa tim šta im tog trenutka više koristi pri štpkanju od državnog kolača.

Večeras smo uživali i u Ramfisu, Ivanu Tomaševu. O njemu sam ranije pisao kod predhodnih predstava, pa da se ne ponavljam. Kada bude došlo vreme da se u Beogradskoj opera repertoar određuje po Ivanu Tomaševu, imaćemo mnogo bolju situaciju. Zaslužio je to.

Ne bi nam se desilo kao pre par nedelja, kada je predstava igrana na zahtev jedne “zvezde”… i veoma lose prođe i predstava i “zvezda”… Samo to je zvezda repatica, jer ne samo kolege, već i publika prepričava način dolaska iste u orbitu planete Beogradska Opera. Znam kako bi ovde želeli mnogo više detalja, ali…

Vratimo se predstavi. Nenad Jakovljević i Aleksandar Stamatović su bili na visini zadatka.  Kralje Egipta i Amonasro su bili veoma korektni. Možda je Stamatović malo posustao u ubeđivanju Aide, ali je zato pre toga bio veoma dobar.

Naravno, neželim da zaobiđem Ivanku Raković Krstonošić i Slobodana Živkovića. Ona je, kao i uvek do sada bipa puna energije, dok je Živković u jednom dahu otpevao svoj “izveštaj glasnika” i kao da sam nakon svega čuo jedno mladalačno (I s pravom): Hoću još!

I da završi, jer imam i nešto posebno lepo. Pre toga samo par reči o orkestru. Mlak! Samo 4 slova, 4 glasa. Dirigent Dejan Savić, ili nije imao želje, ili snage, ili nije mogao da pokrene muzičare. Hor, na momente dobar, na momente užasan. Valjda su članovi hora čuli koliko su dobili ledenog tapšanja?

Ipak i na sreću u Operi nije sve opera. Već sam pisao kako posmatram publiku, naravno osim režije, scenografije, kostima… Pa nije opera samo Belcanto.

U Operu veoma redovno dolazi jedan dečkih. Duga kosa, sako, bela košulja, leptir mašna… Sam! Sve nekarakteristično za nekoga njegovih godina. Boris ide u osmi razred osnovne škole. Dolazi godinama sam u operu. Naravno da me poznaje. Od onih koji redvno dolaze, bar iz viđenja, me ne poznaju samo oni koji neće, ili koji tvrde to na društvenim mrežama, ali… Igor je neka druga priča. On ne priča samo o pevanju, već i kostimima, scenografiji, režiji… On veoma dobro zapaža stvari.

Zašto pišem večeras o Borisu? Pa večeras je taj dečko došao u operu sa svojom drugaricom iz škole. Sa Milicom. Ona je prvi put u operi.

To je lepa priča, zar ne. Ta priča o dečaku, koji će uskoro da postane gospodin, koji veoma dobro razazanaje sve ono što se dešava na operskoj sceni. On veoma precizno zna šta mu se dopada, šta ne… Zna šta želi da čuje.

Kada aplauzi prestanu, sala zanemi. Pevači odu da međusobno dele lajkove po društvenim mrežama, obožavaoci ih veličaju do nebesa (ako ih većina nije slušala, muzičari odlože instrumente i private se porodičnih problema, ako su se već oslobodili čašice, a za to vreme neka nova publika stasava… I to je najlepše u celoj večerašnjoj priči.

Neka nova publika stasava. Sudeći po toj deci, ne bih se čudio da sutra osvane grafit na zidu N.P.: No pasaran!

Na istu temu, ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/04/lasciate-mi-cantare-tutti-gli-altri.html

.

Đuzepe Verdi, Travijata, Marija Cvetkova Madžarova, Dejan Maksimović, Ljubodrag Begović, Tamara Nikezić, Najden Todorov,..

Pisano u zadnjim minutika 22. 04.

i prvim minutima 23. 04. 2017.

Večeras smo ponovo prisustvovali umiranju Violete Valeri u "Travijati." Nakon Ekaterine Klementijeve, koja je izdahnula, kako je izdahnula, već pisano sa moje strane pod nazivom “Na mozak atak, a na kraju batak,” večeras je Verdijevu zamisao umiranja kurtizane Valeri pokušala da pevački i glumački dočara Bugarka,  Marija Cvetkova Madžarova.

Podršku je imala u dirigentu, svom sunarodniku Najdenu Todorovu.

Veoma često se ove operske sezone pitam, čemu gostovanja, ako sa njima nismo dobili kvalitet koji je iznad proseka Beogradske Operske Scene, koju sam i ranije, a i u buduće ću da skratim na BOS. Gospođa Cvetkova Madžarova nije ništa pružila što već ne možemo da čujemo na najprosečnijoj Beogradskoj predstavi. To što je napravila iskorak iz Rusa, do Beograda, je za nju sigurno značajno, jer, verujte mi na reč, uvek pišem o onome u šta sam se lično uverio, udaljenost Rusa (takoreći pogranični grad) i Beograda je, ako se gleda iz pravca Bugarske je kao između Beograda i Milana, računajući sa našeg stanovišta.

Ako se pitate kako, pročitajte drugi put istu rečenicu. Ako i tada ne shvatate, ne mogu vam pomoći. Oprostiçu ako ne znate da u Milanu, u ulici Piacca dela Scalla ima jedna lepa zgrada, ali na Teatro alla Scalla morate da pomislite u ovoj metaforici, ako želite da shvatite o čemu pišem

Nju (Gospođu sa dva duga prezimena, koje niko ne bi upamtio, pa zato na Zapadu umetnici skraćuju imena) je kao dirigent pratio Najden Todorov, koji iz orkestra nije izvukao ni prosečan zvuk. Glupo mi je da na njih, u ove kasne posleponoćne minute trošim reči, jer ima nečeg i optimističkog dobrog u toj predstavi.

Tome je ime Dejan Maksimović. Evo Beogradu kvalitetnog Alfreda Žermona. Već sam  u vezi Novogodišnjeg Gala Koncerta napisao kako će Beogradska publika tek da prepozna kvalitet Maksimovića i od tada, preko “Boema,” “Rigoleta,”… evo ga u veoma zahtevnoj ulozi u “Travijati.” Svima je sve jasnija ispravnost moje tvrdnje (potvrdiće se i druge, samo da prođe malo vremena) kako je on sigurno jedan od najboljih tenora koji se čuju sa dasaka Beogradske opere.

Večeras je u ulozi njegovog oca  Žorža Žermona bio Ljubodrag Begović. Kod njega mi se svidela iznijansiranost jačine glasa, prilagođena zahtevima uloge.  Čitava grupa Beogradskih baritona je preglasna, tako da tokom predstava imam osećaj da se nadmeću u nekom takmičenju od imenom “Mister Fortissimo.”

Kao Flora je već i slušana i viđena Tamara Nikezić. Utisak je nedvosmislen, mnogo bolja nego u predhodnoj predstavi. Za nju i Maksimovića je, a o tome sam i ranije pisao, vema uočljiv napredak iz predstave u predstavu. Ako ovo shvate bar neki od onih pevača  koji čitaju, a siguran sam da čitaju, krenuće njihovim putem, a onda će ne samo moji komentari u vezi njihovog pevanja da budu pozitivniji, nego će i publika da ih adekvatnije nagrađuje.

Večeras je aplauza bilo i više nego što se zaslužilo. Za to su se pobrinuli ljudi iz Ambasade (????), a i deca iz Kragujevca. Kao što rekoh, pišem samo ono što sam video i čuo. Nesimpatičan “lik” je pokušao da “preskoči” poduži red i “podigne ulaznice za Ambasadu.” Naravno, ne znam koju Ambasadu, jer ih nije uzeo pre mene, a i da je hteo, siguran sam na bi uspeo. Ili mu je bilo zadovoljstvo da pred svima maše nekom knjižicom.

Te podeljene ulaznice je grupa od desetak osoba sa druge galerije zdušno odradila (čitajte otplatila) na kraju predstave u frenetičnom aplaudiranju.

A deca iz Kragujevca su valjda jedva dočekala kraj predstave, pa su tapšali puni radosti. Njihova nastavnica Olivera, pa ta persona je već pominjana u mojim ranijim impresdijama, im je ovog puta rekla (prošlog puta nije stigla, bilo je objašnjenje) o kojoj predstavi se radi, ali su zato deca, jurcala drugom galerijom, otvarala vrata na ložama tokom predstave, pričala, pravila buku. Tek kada je njihova vaspitačica sela kod najbučnijih, sve se dovelo u red. Naravno da sve može, samo što mnogi to neće da shvate. Ipak je bolje da se za ovakvu  vrstu poseta odredi isključivo treća galerija, ali…

Očigledno zvučna imena gostiju nisu bila dovoljhno "zvučna" da se popuni skromnih 700 sedišta opere. Onda tu priskače autobus pun učenika, ambasada, a preostalih pedesetak praznih sedišta će ostati u mraku. Treću galeriju i onako niko ne gleda.

Iskreno čim napišem reč autobus i aplauz, asocira me na neka vremena koja bi ljudi poput mene želeli da budu za nama, ali za srbe je prošlost i sadašnjost i budućnost.

Ovo je “broj” koji dobijate kada predate svoju garderobu. Vidi se, naziv i znak institucije je pojelo vreme, a izlizana pločica ima čak dve rupe.  Uskoro očekujem i treću. Kao osobi koja se bavi poetikom prirodnih znakova, to mi mnogo govori, ali nekom drugom prilikom. Već sam pisao o ovoj sramoti sa kojom se stranac prvo suoči kada kroči i Najvišu kuću kulture Države i građana Srbije. Uporedio sam u ranijim impresijama ove brojeve sa privescima za ključeve u Bugarskim hotelima Post – Todor – Živkovske Bugarske. I gle čuda, mislio sam (između ostalih) na hotel u mestu zvanom Ruse. A večeras smo imali gošću iz Rusa. Samo ona i onako neće da vidi naše pločice. Zašto bi i gledala druge predstave? Uzeće svoj honorar i pravac “dome slatki dome.” A utisak o njenom pevanju, pa utisak je samo kod publike, a ko još brine o publici?  Upravnik pozorišta Gospodin Savić je bio na predstavi. Pozdravljam ga.

Samo on  i  Gospodin Sinadinović u Ložu l. ulaze na vrata koja vode “iza scene”. Ne mešaju se sa publikom. Na pauzama se ne mešaju sa publikom.
Očigledno, moja lična stvar je što sam se sinoć stideo pred 5 kineza koji su sedeli pored mene, u istom redu, stideo sam se i onih već spominjanih Bugara (delilo nas je par praznih redova), Nemaca,.. koji su prisustvovali predstavi. Stideo sam se što Nacionalna kuća opere, baleta i pozorišta ne može da pronađe još jednog donatora ("Vizim" koji brine o zdravlju naših pevača i administracije je zamenio polovinu pločica) koji bi umanjili brojne nacionalne bruke. Ili niko neće imati koristi ako se pronađe donator, jer kod nas se misli da se sve radi iz materijalne koristi.
I samo još jedan pasus o kulturi.
Da li se "baca" novac na ovakve "goste," koji očigledno ne donose ništa značajno, ili je u pitanju "nečiji" poklon," ne znam. Kao delić javnosti nisam obavešten. Ako neko troši za ovakva "gostovanja" naš novac, GREŠI, ako je "poklon" i pitanju, e, tu je već druga priča. U svim ozbiljnijim knjigama o lepom ponašanju, pa i u onoj koja je moja malenkost sastavila je jasno podvučeno: Preskup poklon je neumesan, a onaj previše jeftin vređa primaoca. Ako ovakve "goste," (Ruse, Kineze i slične..) dobijamo kao poklon, poniženi smo,
Ubediću sebe da nije tako. Bar dok se ne oglase Upravnici, Pozorišta i Opere. Oni su za sada daleko od publike.

Da li je tu srećnija publika, ili oni, ne znam. Ne mogu da pišem o onome u šta nisam siguran.

                                                                                          David Naum

O potpuno  istoj temi,

ali iz malo drugačijeg ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/04/mrtva-trka-uzepe-verdi-travijata-maria.html

.

Đuzepe Verdi, Moć Sudbine, Beogradska Opera, Narodno Pozorište, Ana Rupčić, Strahinja Đokić, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Ljubica Vraneš, Nebojša Babić, Dragoljub Bajić, Nevena Matić, Mihailo Šljivić, Slobodan Živković, Predrag Gligorić. Zorica Mitev Vojnović.

Digresija 1.

Počeću sa pretnjama.

Upućene su na račun osobe koja uvek sedi pored mene u operi, a i na moju adresu.

Za one polupismene, ponoviću da ovo nisu “kritike”, već eseji, pomalo humoristički.  Šta su eseji, neću da objašnjavam, već sam rekao da ne trpim poluobrazovane čitaoce.

Pišem priče… Čak i da mi neko oduzme papir, olovku, kompjuter,.. slanjem u krevet, ili ko zna gde, kod mog izdavača je  5, 6 rukopisa… Imaće neki (mnogi) zadovoljstvo da čitaju, a ja satisfakciju da nisam živeo u prazno i išao u Beogradsku Operu bez rezultata. Inspirisan sam bio za neko drugo pisanje. I hvala svima na tome.

Ovde ne pišem o operskim pevačima, kako neki umišljaju. Njima je posvećeno manje od jedne petine pisanja, pišem o režiji, scenografiji, muzici, ponašanju, neuspelom menadžerisanju, pišem o ružnim pločicama koje se dobiju sa alkom kada se preda garderoba. Ipak spadam u onu manjinu koja ostavlja garderobu, ostali i dalje misle kako se sala “ne greje”, ili da se garderoba plaća kao u socrealističkim beogradskim kafanama.

Opera mi služi kao inpsiracija, nadahnuće za neko drugo pisanje. Pa od nečeg mora da živi, na prvom mestu moj izdavač, pa onda i ja.

To što su neki pevači umislili, … pa operki pevači su najsujetniji umetnici. A sujeta raste u obrunotoj srazmeri prema potvrđivanju uspeha i pokazivanju taletovanosti.

.

Digresija 2.

Pozdravljam 3.000. čitaoca iz USA. Pojaviće se među onima koji budu čitali ovu impresiju.  Da ne navodim podatke za Evropu i Srbiju, koja još nije u Evropi.  Pa svaki od ovih tekstova nekoliko puta više ljudi pročita nego što bude posetilaca.

Bar neka svi oni saznaju kako se ovde i ovdašnjim srbima preti, ... kako se zastrašuju,  ako napišu da im se ne sviđa nečije pevanje, ili nečija scenografija, režija, organizacija…  Imena tih koji prete nisu poznata samo meni. A oni koji odu u operu i čuju kako to zvuči i istovremeno pročitaju šta je pisano, znaće ko upućuje te pretnje.  

.

Ovde je početak!

Počeću od hora. Bezbroj puta sam se uverio kako su horski pevači najbolji glumci. Najopušteniji, puni sugestivnosti. Oni “pola života” provedu na sceni, pred publikom. Kada će fimski režiseri da shvate kako glumce za sporedne uloge imaju među horskim pevačima. Ipak su su se neki operski režiseri potrudili, pa svakom članu hora “daju ulogu”… od mesara koji je istrčao na kratko iz prodavnice da vidi šta se dešava na trgu, do dadilje koja ide na posao, preko šegrta koga gazda već doziva, a on gleda “neku scenu,” do devojke koju je majka poslala za litar ulja, a ona koristi priliku “da vidi svet.” I to sve u skladu sa mestom na sceni, u skladu sa fizičkim izgledom, sve u skladu dobre režije i “pune scene.” Sa ove dve zadnje reči opisujem dobru režiju.

Elem, večerašnji događaj se zove “Moć Sudbine”.  Inicijator ove sudbinske priče je bio  Gospodin Giuseppe Verdi. Naravno, pravu sudbinsku priču znaju kroz muziku i libreto najlepše da napišu Italijani.

Sudbina. Pa o sudbini je jednu od najlepših definicija dao Johan Nestroj. “Bio bogat, ili siromašan, sudbina će uvek pronaći mestašce gde je neki čovek osetljiv.”

Pošto svoje skromno znanje većinom crpim van interneta, to i ovu misao ne možete naći u pameti koja se zove Google.

Znao sam šta mogu da očekujem od ove predstave. Slušao sam premijeru, potom prvu reprizu sa izmenjenim rolama, a evo i treće “postave.”

Naravno, subjektivan sam i to priznajem, ali sam i iskren. Za večerašnju predstavu bih “u klađenju” sve dao da će biti u svemu bolja od predhodne dve, a nije bilo tako. Pogrešio sam u procenama.  Večeras su svi bili odlični, a predstava lošija od predhodne dve. Neko će se pitati kako to može, pa sve može, svi su bili dobri, ali se nisu “pronašli”. Ostavili su mlak utisak na poluispunjenu, ili polupraznu salu. Da li ovo piše u prvom slučaju optimista, a drugom pesimista, sve jedno je.  Polovina sedišta u sali je bila prazna. U drugoj pauzi, a prva je trajala duže od pola sata zbog uključenja protivpožarnog alarma, uz isključenje struje u sali i foajeima, dvadesetak posto prisutnih je otišlo kućama.

Vreme je da ukratko “isekciram” predstavu.

Pojavio se konačno Strahinja Đokić,  kao Markiz koji je poprilično zauzdao snagu i jačinu svog glasa. Kod mnogih, poput njega, glas izjuri kao mustang u preriju i niko ga više ne uhvati. Isto važi i za Alkadea, Mihaila Šljivića. Kada sami, snagu koju poseduju drže pod kontrolom, to zvuči veoma dobro. Nadam se ovakvom njihovom pevanju i ubuduće.

Ana Rupčić se po drugi put pojavila u ulozi Leonore. Može se reći kako je ovog puta bila bolja nego na “drugoj” premijeri pre mesec dana. Pokazala je lepotu svog glasa, a sve je nadmašila besprekorna gluma. Transformacija od vesele devojke do  one koja traži utočište u manastiru, pa do osobe koja je potonula u svoju patnju je bila vrhunska.

Od Don Karlosa i Don Alvara, Dragutina Matića i Dejana Maksimovića, sam očekivao posebno zadovoljstvo. Kako ova operska sezona odmiče, imaju svoj ustaljeni kvalitet pevanja. Dueti su im bili neuporedivo bolji nego oni u predhodnim predstavama “Moći Sudbine,” a adekvatna nagrada od publike je izostala. Već sam rekao. Sada se postavlja pitanje da li je nezainteresovana publika umlačila predstavu, ili svim izvođačima nije bio dan za “timski rad,” tek onaj adrenalin koji izvođači stvaraju kod publike i obrnuto nije se pojavio.

Ipak, njih dvojica su bariton i tenor, koji su po meni iznad drugih u Beogradskoj operi.

Ljubica Vraneš, kao Preciozila, prehodile su joj Jadranka Jovanović i Aleksandra Angelov, je bila akademski dobra. Ljubica Vraneš je pevačica “zadatka.” Uvek dostiže granice besprekornosti, ali večeras u njenoj pojavi na sceni i glumi nije bilo one energije koja je krasila legendarnu J. J. i erotičnosti koju je pokazala Gospođa Angelov. Večerašnja Preciozila je mogla da bude i temperamentnija na sceni i zavodljivija i energičnija. Bezbroj puta do sada je pokazano da to Gospođa Vraneš može.

Nebojša Babić, koji je do sada dobijao najveće aplauze na otvorenoj sceni, je bio svoj na svome. Naravno, ni trećina od dosadašnjeg oduševljenja u publici.

Onaj Đavo, za koga tvrdim da živi u Operi od 1944. radi svoje.  Svoje umeće egzorcizma nisam ponudio, može se pročitati u rainijim osvrtima.

Elem, da se vratim na predstavu.

Gvardijana je tumačio Dragoljub Bajić.  Veoma korektno je to uradio. Završavam sa ovih 5 reči, jer mi za realnije sagledavanje “smeta” dobar utisak koji je ostavio Ivan Tomašev na prvoj premijeri.

Nevena Matić se kroz ulogu Sobarice, na kratko pokazala u dobrom svetlu i to je dobro za nekog ko kvalitetom i nastupima pretenduje ka većim rolama.

Posebno bih naglasio veoma kratku rolu Trabuka. Slobodan Živković deluje upečatljivo.  To sam hteo da napišem i nakon  prošle predstave, ali sam želeo da se ponovi. I ponovilo se. Pred njim je budućnost!

I konačno me Predrag Gligorić oduševio. Pronašao je gumicu za kosu, koja mu je nedostajala na premijeri u februaru. Kostimograf mu je dao kecelju sa toliko krvavih mrlja, da više liči na mesara, koji istovaruje juneće polutke, ali Bože moj i mlad je i snažan je, neka se nosi i sa rolom i sa kostimografijom.

Naravno, one smetnje, od režiserskih, pa do scenografskih i kostimografskih važe i  dalje. Špilja u hridinama je u obliku kućice za kućne ljubimce “na dve vode,” crveni krst, kao znak saniteta,  je u upotrebu uveden tek dve godine nakon premijere “Moći Sudbine”… Španska gospoda ratuju sa uštirkanim “španskim kragnama”…

Iz vremena komponovanja opera su i slike… Francisca  Goye “La carga de los mamelucos” i drugog, manje poznatog  Španca,  Van Halena  “La Batalla de las Navas de Tolosa” Tako dođivljavam rat španaca.. . ali Bože moj, opera je magija. Ma i sam preterujem u zamahu nadahnuća.

I šteta. Skup veoma dobrih pevača, a opšti utisak mlak.

Čak i onaj čarobni štapić, u rukama uvek dobre dirigentice Zorice Mitev Vojnović nije večeras mnogo pomogao.

Idemo dalje. Neka samo večerašnji protagonisti nastave sa pokazanim kvalitetom i eto radosti i njima, a i nama kao publici.

.

Digresija, za Kraj:

Ovde pozdravljam one stotine i stotine REDOVNIH čitalaca iz sveta opere. Ne morate u razgovorima sa poznanicima i javljanjem na društvenim mrežama da “priznate” kako vas “ne interesuje šta ovde piše” i da “to ne čitate,”  pa, ne morate da priznate, ali NEMOJTE  se “hvaliti” kako ne “čitate.” Smeju vam se i vaši “prijatelji” a i ja.

Vi dižete rejting ovom pisanju. I kada se na internetu ukuca ima predstave, ime izvođača, pojave se prvo naslovi sa ovog bloga. Vi čitanjem dižete rejting ovom pisanju.

Prvenstveno Vi (većina koja "ne čita i koju ne interesuje šta ovde piše").  Hvala Vam na tome! Ali pripazite šta govorite i pišete, ili ste rešili da i vi živite od korice humorističkog hleba.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/04/uzepe-verdi-moc-sudbine-beogradska.html

.

.