PUBLIKO,
KO VAS JEBE
Dobro ste pročitali. To je naslov mog večerašnjeg sagledavanja
događanja pod svodovima Nacionalnog teatra, gde je upriličen Završni koncert.
Publika je nedeljama unazad
obaveštevana kako su ulaznice u prodaji… 1500, 1200,… pedeset posto skuplje od
redovnog programa, ali je spisak učesnika objavljen tek jutros…
Ko je želeo da prisustvuje, morao je da
kupi na vreme mačku u džaku. Zašto?... Pa zato što se za ovakve koncerte
poklanja više od polovine ulaznica, pa,… pa… razumete.
Znači, Publiko, ko vas jebe!
Ili kupi, ili ostavi… Čak i kada su
pravljene probe, dva dana i dan pre koncerta, ta ista publika nije obaveštena
bar šta se proba. A ono što se probalo, to se i izvelo.
Ne sumnjajte u moje navode. Gubićete
vreme, ako tražite greške u mojim navedenim činjenicama.
Elem, ja od prosle predstave, a to je
bio “Andre Šenije” nosim u sebi jednu priču.
Imao otac Janko tri sina. Udarača. Prvi,
dobošar, a po potrebi i trianglista je prošle predstave (taj navedeni Andre Šenije)
sve vreme gledao u tablet, instaliran na pultu. Onaj srednji, kada nije zevao,
pridruživao mu se u gledanju prenosa. Ne pratim fudbal, ne znam šta je “to”
bilo toliko bitno. Jasno. Pri zevanju nikada nije stavljao ruku na usta… to me
iritira, pa ipak sam potpisao knjigu koja se zove Bonton. A treći “gočista,” zapravo umetnik na bubnju, koji je
čekao kraj predstave da opauči maljicom,..
im se pridruživao u priči, gledanju, … pa opet u priči, pa… Inače tri
sina se boje mraka, pa, iako imaju pultove traže i osvertljenje sa plafona… Tako
svi vide kada u toku čina napuste
orkestar,… (pa i oni su deo orkestra), na desetak – petnaest minuta…. U šta sve
može umetnik da završi za petnaestak minuta u lagumskim hodnicima teatra.. Kod
njih nema pravila; Neka ugasi svetlo ko zadnji izađe…
Tri sina se ponašaju u stilu: Publiko,
ko vas jebe! Mi radimo svoje.
Iritira to osvetljenje gledaoce, ali u
BO gledaoc je najmanje bitan. Nadao sam se večeras i onoj gospođi violinistinji koja mi
je sa bele majice, u prošloj predstavi poslala poruku, na egleskom… Namerno ne
znam engleski… U novoj sezoni, ubeđen sam nosiće majicu sa jasnom porukom samo
meni: Fuck you… Možda je i ona poruka bila za mene, nisam protumačio, sedeo sam
na levoj strani gledališta… Dotična je
sa majicom na nivou svojih kolega iz Zvečke, Nanomira, Milavca, Lukavice… Ne
znate muzičku geografiju Srbije?
Onda me čitajte… Ja sam onaj koji ide i
na “Moklranjčeve dane” u Negotin.. I na druga mesta… Kad smo kod slova M… Idem
i na “Moravačko ćemane”. Za svako slovo
ima i po pet manifestacija… Ipak je ovo Srbija. I tu sam… Pa zar bi ovako samouvereno, jasno i pomalo
bezobrazno, pisao?
Ta gospođa je do sada bila veoma
primereno obučena, ali je i ona krenula stazom: Publiko, ko vas jebe!
Ma, naravno da dotična ne bi mogla takva
da uđe ni u jednu opersku kuću na svetu, ali u orkestar BO, da, kako da ne, a
on je “ničija zemlje”, između Sinadinovićevog i Savićevog zabrana. (Zabran je imenica. Označava šumu gde se seče drvo za sopstvene potrebe)
Tu očigledno važi pravilo; Publiko ko
vas jebe?
Da
se vratim na večerašnje dešavanje, ako ne računamo hor, prvi se pojavio
Ljubodrag Begović. Ne znam ko je on. Idem u operu, ali ga nisam primetio, a
možda sam čekao sledeću osobu.
Nevenu Bridgen, Pavlović. Arija Ćo Ćo
San. Čak i da gospođa Bridgen nije u blagoslovenom stanju,a kao staromodan
muškarac, (trudnicama sve opraštam), napisao bih isto. Korektno pevanje u
garderobi koja nije ostaila neki preterani utisak, ako su to sigurno mnogi
očkivali, bar od nje poznate po erotskim garderobnim izletima.
Ako pratite izveštaje novinarskih
pripravničkih piskarala, koje po običaju šalju u operu na Gala koncerte, ti u
izveštajima pominju samo prva dva učesnika. Toliko mogu da izdrže u operi.
Sledila je Aleksandra Stamenković
Garsija. Crno bela, asimetrična kombinacija. To kažem za njenu haljinu, a isto važi i za pevanje.
Ljubica Vraneš je, u svom maniru težila
krinolina ekstravaganciji. Uspela je. Osim toga ima podosta iskustva u
bel-kanto pevanju. Naravno nije moje da komentarišem njen, ili nečiji izbor da
peva Ariju Pepeljuge.
Interesantno da su Gospođa Bridžen i
Gospođa Vraneš večeras bile najmlađi učesnici u programu. Kako stvari stoje, nema onih od 25, 30 godina,... publici se ne piše dobro u narednoj deceniji.
Ivanka Raković Krstonošić je izvodila
ariju Adele iz Slepog miša. Ne sećam se
kako je to zvučalo, možda sam i namerno zaboravio, ali nisam zaboravio njenu
haljinu, od pre godinu, dve. Jedan užas koji ju je stavljao u položaj propale
ruske grofice… Propale tačno pre 100
godina, 1918, a koja se pojavila nekih četrdeset godina kasnije, pred
sam Drugi svetski rat... Ipak ovo nije to vreme...
Večeras se na Beogradskoj Operskoj sceni
desio jedan presedan. U istoj večeri su se sa scene oglasile Dragana del Monako
i Jadranka Jovanović. U proteklim vremenima, kada su se borile za primat Dive
nad Divama, to nije moglo, a sada kada zajedno nisu ni pola jedne dive, sve
može, pa i to čudo.
Zato se Gospođa del Monako izborila da
se dva puta pojavi na sceni, a obavezna J.J. je bila zadnji domaći učesnik.
Sa J.J. smo imali kopiju Premijerke Ane
Brnabić… Beli žaket, bele pantalone, pa još Karmen. Habanera, najerotskija arija… a naša J. J. Nacionale cupka i pocupkuje u pantalonama, pa još kleknu. Karmen kleknu.
Mora da se i Karmen i Prosper Merime prevću u grobu… Pitate zašto Merime?... Pa
on je smislio lik Karmen. Od njega potiče taj mit o lepoj ciganki.
Zajedno sa Draganom del Monako u duetu,
a i posebno sa Arion Abigaile iz Nabuka, imali smo Sanju Kerkez. U operama,
pogotovo u Nabuku, mnogo bolje zvuči.
Na red je došao Stefan Igtnat, gost iz
Ruminije. Ako kažem da je Gospodin direktor opere u Bukureštu, redovni čitaoci
mojih tekstova odmah će znati ko ide u uzvratnu “posetu”. Pa iz tog razloga je ovde.
Sledila je Gospođa Donata D'Annunzio Lombardi.
U pet reči. Lepa žena koja lepo peva. Pravo okrepljenje i za uši i za oči.
Onda je usledio
tragičan deo, ili bolje reći najtragičniji deo večerašnjeg događanja.
Violinista Jovan Kuludžija je pokušao da se predstavi u Sen Sansovoj Havanezi.
Pokušao.
Uprava Opere nema
milosti.. odavno sam zaključio… Uprava je bezobrazna, ... bezbroj puta sam ponovio…
Uprava mrzi publiku, ali mrzi i svoje kolege koje su na izmaku umetničke
karijere.
Pitam se samo, da li J.
Kolundžija ima prijatelje?
Nakon tog šoka, usledio
je drugi šok. Posle skoro dva sata sedenja u Sali, nije bilo mineralne vode,
nije bilo sokova… Bife ne radi.
Publiko, ko vas jebe!
Crknite od žeđi ako
niste sa sobom poneli vodu… Ubuduće vežem za pojas čuturu, pri polasku u operu, kao kada idem na
planinarenje.
Ali, da ovde konstatujem… U orkestru nije sve tako crno… Znate, kada pogledom obuhvatite sve
violinist, po micanju gudala zaključićete na koga da obratite pažnju, a potom
vam se izdvoje zvuci onih najboljih. Večeras su u orkestru najbolje zvučali
Nikola Stanković, violinista i Edit
Makedonska, koncertmajstor. Da pohvalim i njen veoma primeren izgled za
večerašnji događaj.
Krenuo je drugi deo
večerašnjeg spektakla.
Nenad Jakovljević je
bio iznenađenje. Pogotovo po elegantnom oblačenju. Sledio je triling Snežana
Savičić Sekulić, Dušan Plazinić i Sofija Pižurica. Ovo drugo dvoje nam je bar podarilo igranje
karnera, Gospodinu Plaziniću na košulji, a Gospođi Pižurici oko tela, u
prečniku metar i nešto.
Nastao je nesporazum,
nakon arije Norine, iz opere Don Paskvale. Dirigentici Zorici Mitev Vojnović,
je izneto cveće na scenu, jer je odlazila, pa se na aplauz Zorici, vratila
Pižurica, misleći da želi publika još jednom da je vidi.
Nakon Aleksandre
Angelov, koju pamtim po interesantnoj haljini, pojavio se Ivan Tomašev. Možda
nam je svojom arijom najavio Ernani od Verdija. I dobi najveći aplauz. Tačno
od publike koja se baš ne snalazio u operi, na koncertima, jer aplaudira i kada
ne treba… Tomašev je večera bio ono jednostavno, Tošaev. Najbolji.
Naravno za kraj domaćih
izvođača je bila neprevaziđena J. J. Već opisana. Sledili su Stefan Ignat, sa
kojim nismo dobili ništa osim toga da nam je na sceni bio Direktor opere i Gospođa Donata D'Annunzio Lombardi.
Dama koju ćemo da pamtimo.
I?
Sramota!
Janko Sinadinoviću,
Direktoru Opere, tvoj imenjak Janko traktorista bi da mu na njivu dođe dama iz
Italije, dotičnoj kupio cveće, ili bi pak ukrao u nekom komšijskom dvorištu. Jer ljudi njegove profesije i kalibra znaju za
bonton. Čitaju, čitaju,… znam svoju ciljnu grupu pri pisanju, znam ko kupuje
knjige. A ti Janko Sinadinoviću ostavi gospođu Donatu bez cveća. Druge dame
dobiše… a ona, a ona jedina bez cveća. Znam Janko Sinadinoviću da ti cveće ne
dobijaš na sceni.. Nisi ga dobio ni ne drugoj premijeri pre pet dana. Pamtim,
to mi ne promiče… A večeras si obrukao operu, obrukao si srpske muškarce, …
jedino sebe nisi obrukao, jer ti si takav, ne osećaš bruku i sramotu.
Ja ne poklanjam cveće
Sinadinoviću, jer i ovako neki (a svi su se identifikovali) pričaju kako sam
“plaćen”. Ti ne kupuješ od svog novca, već od novca naših ulaznica, a platili
smo 50% više od redovne predstave.
Misliš kako sam ubeđen
da će te ovo popraviti…? Ne… ovo pišem samo da drugima skrenem pažnju na Vas
čiji je stav: Publiko, ko vas jebe!
I dokopah se vazduha
nakon tri ipo sata…
Zna li Uprava zašto su
i pre njihovog dolaska u Beogradsku Operu počeci predstava u 19 i 19,30?
Odgovoriću, ne zna! Kao
što ne znaju da naprave završni koncert na otvorenom, da dođe desetine hiljada
beograđana. Kao što ne umeju da promovišu opersku umetnost… Da ljudi čuju za
umetnike, požele da dođu u operu…
Ne znaju da je nepisano
pravilo da se pozorišne i operske predstave završe do 23 sata, kako bi ljudi,
po potrebi, gradskim prevozom se vratili svojim kućama…
To ipak ne znaju oni
koji damu ostave bez cveća.
To ne znaju oni koji
publiku tri ipo sata liše kapi mineralne vode, soka,… koje posetioci kupuju za sopstveni novac, po cenama iz ugostiteljskih lokala.
Ja sam samo jedan od 600 ljudi koji su
večeras bili u operi… Možda su drugi mazohistički navikli na nekulturu,
bezobrazluk osionost, tupavost,….
Meni se ne dopada vaš stav: Publiko, ko
vas jebe!
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
