VEČE
DEJANA MAKSIMOVIĆA
Večeras na sceni nije bio Grof od
Mantove iz “Rigoleta”, ni Rodolfo iz “Boema”, ni Don Alvaro iz “Moći
sudbine”,…. Bio je onaj ko ne tumači samo njih, već i petnaestak drugih glavnih
rola. Poznavaoci beogradske operske
scene odmah znaju kako je u pitanju Dejan Maksimović.
U Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu,
napomenuću, maksimalno ispunjenom, na programu su bile kompozicije Francesca
Paola Tosti-a, tako da je ceo program s pravom dobio naziv “Veče Tostija”.
Gospodin Maksimović je publici, uz
pratnju pijanistkinje Tamare Hadži-Đorđević, prenosio napolitanski muzički
kolorit. Podsetiću kako je Tosti za svoje kompozicije često koristio stihove
najpoznatijih italijanskih pesnika svoga vremena, što je takođe uticalo da ta
dela postignu, kako atraktivnost za izvođače, tako i za publiku.
Divno majsko veče u prostoru ispunjenom
najpozitivnijom energijom, kako od strane izvođača, tako i od strane publike
koja je uživala.
Već sam pisao o javnom pozivu Direktora
Muzeja Dragana Stevovića da su vrata institucije kojom upravlja, otvorena za
sve one koji žele da prezentuju muzičke i scenske projekte. Napor Gospodina
Maksimovića, ne mislim samo na umetnički, u spremanju repertoara, već i svega
što prati organizaciju ovakvog događanja, je urodio plodom. Sa moje strane
iskrene čestitke.
Večeras se pokazalo ne samo da Dejan Maksimović ima svoje poštovaoce i svoju
publiku, već i da su ovakvi program nešto što bi u mnogome obogatilo kulturni
život prestonice.
A sada malo, meni svojstvene ironije. Pomisliće redovni čitaoci da mi je oštrina pisanja
“otupela”.
Svakako da su Maksimovićevim kolegama iz
Opere, njegovim partnerima sa scene, nisam ih primetio večeras, draži nastupi, (zajednički)
sa drugim kolegama. Razumem, sa par arija se dobije honorar u visini pololovine
mesečne plate, a nekima je pozicija da traže i duplo veći novac. Najčešće
publika nije ništa brojnija, nego večeras… Zato nije za čuđenje što mnogi od
njih ne mogu da zapamte tekst svoje role, ili izgube snagu na polovini
predstave…
Ako su stvarno ono što govore sebi i novinarima
koji ih intervujišu (naravno da ti novinari nikada nisu bili u operi – niti će
ikada biti), neka se oprobaju u Muzeju Narodnog pozorišta. S jedne strane, to
je njihova kuća, sa druge strane, neka poklone publici deo sebe, ali besplatno.
Kao što večeras pišem: Hvala Dejane,
tako ću rado i u vezi njih da napišem te reči.
