NAJVEĆI APLAUZ
Lično ne poznajem Nebojšu Babića. Zapravo
nisam primetio da sam se sa njim na ulici mimoišao. To je najbolja
varijanta za onoga ko uživa u operi. A to je, po mom mišljenju, veoma bitan
preduslov da se o nečijem umetničkom radu piše i uživa na pravi
način, ne unoseći u njega ni delić realnosti.
Istim
rečima sam počeo jedan od predhodnih tekstova inspirisan igrom Dejana Kolarova.
Ljudima
koji napreduju, kvalitetnim umetnicima, treba dati vetar u leđa, treba ih
podržati rečima pozitivnih osećanja koje su izazvali. Iako neki misle suprotno,
moja prvenstvena želja je da pružim bar malo podrške onima koji koračaju
stazama umetnosti. Lično, nisam dobio podršku onda kada mi je bila potrebna,..
onaj potrebni vetar u leđa, … (to je ono što se naziva “životno pravilo,” ali
danas, namerno i svesno to iz unutrašnjeg poriva menjam)… možda i zbog toga danas
ima dovoljno bura u meni, koje one kvalitetne podržavaju, a one druge, nekim
drugim vetrovima svučem i ogolim, razuverim i osvestim. Kod tih drugih stvara se nervoza, peče,…
znam. Neće da ustupe prolaz za one prve, a mene nazivaju plaćenim autorom… Neka
pokušaju tri puta da ponude više od ovih
za koje tvrde “da plaćaju,” pa neka se uvere, hoću li napisati i jednu reč drugačiju od onih koje sam do sada pisao.
Elem.
Svedočim!
Nebojša
Babić je za ono što je pokazao dobio
najveći aplauz na otvorenoj sceni tokom sezone 2016./2017.
Za
to se ne dodeljuju zvanične nagrade. Zato ja ovde konstatujem i svedočim.
Mislim
kako imam pravo na to, jer neka se
oglasi sa dokazima neko ko je prošlogodišnju opersku sezonu pomnije pratio od
mene i osobe koja je uvek pored mene.
Nije
to bio onaj iznuđeni aplauz, od desetak obožavalaca, koji povuku, prvo okolinu,
pa potom veći deo sale. Bilo je to ono što se zove frenetično. Pomalo i
zaboravljeno u zdanju na Trgu Republike.
Tvrdim
(dozvoljavam da se demantuje i ovo, kao i sve drugo, ali se još ni tome slično nije desilo… Čak ni pokušaj!) Dakle, tvrdim, kako sam ne samo najviše pisao o aplauzima,… vrstama, podvrstama. plaćenim,…
obećanim,.. Lažnom instant, plastičnom,
montiranom… tapšanju. Čak i o sinoćnom
aplauzu sam pisao… Spadam u one koji slušaju aplauze, isto kao i operu… Jer
svaki aplauz ima i svoju priču i poruku i lice i naličje…Aplauz je verna slika
onih koji ga proizvode…
A
onaj upućen Nebojiši Babiću je govorio: Ovo je izvrsno… Rodio se miljenik
Beogradske publike…
U noći između 23. i 24. februara ove godine, samo
par sati nakon premijere opere “Moć
sudbine” zabeležio sam: “Osim režisera,
gost je bio i Nebojša Babić. Njegov Fra Melitone je bio za višeminutni aplauz.
Prvo se Babić pognute glave radosno osmehivao, potom se preispitivao da li
stvarno sve to zaslužuje i kako se nastavljao aplauz, pojavio se onaj drugi
osmeh čoveka koji ne veruje u ono što mu se dešava. A sve je bila i istina i
realnost. Za ono što je pokazao, adekvatno je od publike nagrađen. Jedno veliko
BRAVO za Nebojišu Babića.”
Ako se nešto jednom dogodi može se smatrati
slučajnošću, ako se ponovi, već prelazi u ono što moramo da prihvatimo kao
realnost, ako se pak i treći put isto dogodi… To postaje pravilo… Umetničko,
ili životno, sve jedno. Bar za mene, jer se podjednako bavim i razmišljanjima
o parapsihologiji, kao i o umetnosti.
Ali
sa uspehom uvek kreće i zloba… Istoričari umetnosti, muzikolozi,… novinari… ne
mogu da pišu o zlobi, jer zloba je stvar sociologije, filosofije, psihologije, a
zahvalan je predmet književnosti… A tek za
humoriste, kojima delom pripadam… Pa to je poslastica.
Tako
je i za Babićem krenuo bauk, u vidu zlobnog repatog stvorenja…
Odmah
posle te predstave su počele da se pletu razne priče, koliko glupe, toliko smešne…
Navodim jednu.
Zapravo, prvo preskačem jedan krak tog jalovog oktopoda koja glasi: … fakultetsdka diploma...
Preskočiću
i konstatacije magistara i doktora muzike
i pevanja.. Na sceni samo važi pravilo koje je u rasponu UMEŠ, ili NE UMEŠ…
Naravno, kod nas pevači stavljaju u svoje biografije “bitne” (zapravo jedine) podatke da su bili vukovci u osnovnoj školi,
da su završili uz pevanje i matematičke gimnazije, ocenu na završnom ispitu…
Stavljaju spiskove uloga koje znaju “napamet”… A pitanje je samo jedno: Umeš,
ili Ne Umeš… Možeš, ili…. Pokaži, ili ćuti!
Evo
(tak sada) sledi ono što želim da navedem:
Za
njegovo gostovanje u jednom mađarskom gradu, (bilo je par meseci posle uspeha u
Beogradu) gostovanje na sceni po pozivu velikog Plasida Dominga… Začu se Beogradom
podsmeh… Neću vam ovde pisati o smehu i podsmehu… Razlaganje na tu temu je u
jednom već napisanom eseju… Počeše tako, da ih nazovemo kuloarske priče u
stilu: To je mađarska selendra… Plasido ne vredi… Ma kakav je to uspeh…
Glupost.…
Kada
se neko smeje i podsmeva, prvo pogledajte ko to radi, pa tek posle proučite ono
što je izgovorio… To je rečenica iz onog mog eseja od podmsehu. (Da vas ne
zamaram)
Pogleda li
se ko su ti zlobnici, zaključiće se, kako niko od njih nije prešao Savu, a do
Mađarske ipak morate preko Dunava.
Ne,
neću uneti u ovo pisanje mnogima dosadnu geografiju, samo objašnjavam. Samo
vraćam blato (isto) tamo odakle je poteklo.
Najbliža
delimična operska scena je u Zemunu, potom ona u Banja Luci… Dotični, ne mogu
ni tu Savu da pređu, a kritikuju, omalovažavaju i blate one koji mogu bez
srama da se svojim glasom prikažu Evropi. Ti “slavuji” Beogradske opere, ti, kako ih nazva jedan Rukovodilac Opere: “…. “veličine, koje jedan bračni par
omalovažava… “ isti su se horski oglasili, a nije im mesto ni u operskom horu.
Napisah
ono što mislim.
Nekome
će se svideti, mnogima ne… Ovi drugi, kada zapevaju bar u okruženju: Sarajevu,
Zagrebu, Temišvaru,… Neka mi jave… Rado ću da ih slušam sa većom pažnjom,
respektom… Ma, čak i ako ne jave, pratim ko od domaćih pevača ima uspeha u
inostranstvu.
Napisah
samo ono što mislim i čekam Nebojšu Babića.
Zar
neko misli kako ću prema njemu biti blaži u narednim pisanjima? Pa to je
proizvod doživljaja, impresije… od njega zavisi, a vidi se, ili bolje reći čulo
se da može, za razliku od mnogih drugih, i više i kvalitenije i još i još i još.... .
David Naum
David Naum
