TRUBADUR NAD TRUBADURIMA
Večeras
je operska predstava bila više nego dobra. Uz jednu opasku, za naše uslove.
I ovde
prekidam pisanje o predstavi. Valjda znate kako uvek više pišem o "predstavi iza" i o “predstavi u predstavi” nego o onome što se dešavalo na sceni. Ovde molim osobe iz
beogradskog operskog sveta, da prekinu sa čitanjem. Neće im biti prijatno ako
se prepoznaju, čak i u najmanjem deliću narednog teksta.
Ako sam
u nečemu pogrešio, slobodno mi priđite na nekom narednom operskom događanju i recite u
čemu grešim. Mnogo toga mi možete prikačiti, ali neljubaznost, tvrdim, nikada
nećete moći.
Kao što
rekoh, večerašnja predstava je bila više nego dobra. Čak je gospodin Janko
Sinadinović dobio aplauz na otvorenoj sceni. Nije neki aplauz za pamćenje, ali,
aplauz je aplauz i kao Manriko može da bude zadovoljan.
Može on
po mnogim stvarima da bude zadovoljan sa “ove dve osobe,” iako je pretio za
vreme svog direktorovanja kako će ih prijaviti “Ministarstvu, jer vređaju
operske veličine” (valjda samo on zna koje je to Ministarstvo zaduženo za zaštitu "operskih veličina"). Tvrdim da niko, osim te dve osobe, za Janka Sinadinovića
(zadnjih 10 godina) nije, u više navrata,
napisao da peva izvrsno. Mislim na one koji pišu, a dolaze na operske
predstave, jer ima i onih drugih koji dođu “specijalno, po zadatku” na jednu predstavu.
Acučena
je bila u tumačenju Nataše Jović Trivić. Ona je dala maksimum od sebe i bila je
to jedna Acučena za pohvalu. Mislim kako će Gospođa Jović Trivić večerašnji gromoglasan aplauz dugo da pamti, kao što će publika da pamti njeno pevanje. Može se i za Nenada Jakovljevića, u roli Feranda,
reći da je bio bolji nego ikada do sada. Već sam napisao kako treba zapamtiti
ime Siniše Radina. Večeras je bio “samo” Glasnik. Da, ali glasnik sa dobrim
glasom.
Imali
smo dvoje gostiju iz Azerbejdžana. Leonoru, Afag Abasovu… Za nju važi ona moja
stara konstatacija… Na putu ka zapadnoevropskim operama stigla je (napominjem
preko veze) do Beograda… I tu joj je krajnja tačka. Vreme će pokazati jesam li
u pravu.
Na drugoj strani dirigent, Ejub Gulijev, nam
je pokazao ne samo svoje majstorsko umeće dirigovanja, već dao nadu kako
orkestar beogradske opere može veoma dobro da zvuči. Hvala Gospodinu Gulijevu.
Grof Luna
je bio u tumačenju Dragutina Matića. I očekivalo se da dobije najveći aplauz… I
tokom predstave i na kraju.
Na
beogradskoj operskoj sceni najveće aplauze pored Matića dobija još Nebojša
Babić. Dok za ovog drugog nije bilo mesta među zaposlenima u Beogradu, Matić se
izborio za “privremeno zaposlenje.”
Njima,
što se tiče aplauza, može da se približi samo Ivan Tomašev… ali ga u ovoj prvoj
polovini polusezone i nema na sceni.
Još
jednom skrećem pažnju osobama iz operskog sveta da napuste čitanje ovog
prikaza. Ovo je zadnja opomena.
Večeras
smo kao Ines imali Mariju Jelić, člana Operskog studija. Pozitivno u vezi nje
mogu da napišem kako njene kolege nisu bile na predstavi, pa je izostalo frenetično
aplaudiranje, uzvici “bravo” i ostalo. Očigledno, nije popularna u studiju, kao
što su neki, ili ne pripada klanu “uspešnih”…
Elem,
od početka jubilarne 150. sezone (tako se zove, reklamira na sajtu Pozorišta, a
ništa mi drugo ne govori da je po bilo čemu izuzetna)… znači od početka sezone
Gospođica Jelić je pevala 5 puta. Ne znam da li je to tačno i ne znam da li je
tačno da će već za par dana ponovo na operske daske i ne znam da li je tačno da
će u martu da peva više na Velikoj sceni od bilo koje druge polaznice Operskog
studija.
Gospođicu
Jelić sam doživljavao kao učenicu Jasmine Trumbetaš Petrović, jer se, iako je
(mora se priznati) anonimus, pojavila na njenom Prvom solističkom koncertu, ni
manje, ni više nego uporedo sa drugom gošćom Sanjom Anastasijom. To sam u osvrtu
povodom tog događaja nazvao “umetničkim samoubistvom J.T.P.…
Marija Jelić sigurno peva kao najbolji
polaznik Operskog studija. Kada budemo čuli druge u različitim ulogama, prihvatićemo da je tako, do
tada… Do tada ??? (tri znaka pitanja)
Prvi
bih podržao svaki potez Gospođe Direktorke, pogotovo onaj da želi da promoviše
mlade pevače, pa onaj da želi da se organizuju audicije za značajne role, …
ustao bih prvi u njenu zaštitu od onih koji traže uloge uz “ponude koje se
teško odbijaju”. Da, te “ponude koje se teško odbijaju” je rečnički milje
najprizemnijeg dela sprskog populusa…. I znače nešto sasvim drugo… pretnju.
Ipak
sam veoma informisan o stanju u operi. Mnogo informisaniji nego što i jedan od
čitalaca može da i predpostavi.
Na
žalost, ostajem oponent Gospođi Direktorki, jer tvrdim kako su njene izjave
slične izjavi našeg Ministra kulture. Da li neko, osim mene pamti kako nas je
Ministar prevario izjavom u vreme demostracija glumaca protiv samovolje Dejana
Savića. Rekao je kako je Upravni odbor u obavezi, u roku od tri meseca, da
raspiše konkurs za Upravnika Pozorišta. Da je Ivana Vujić samo Vršilac
dužnosti… I ostale ble, ble, ble,…
betarije.
Glumci
ćute. Ćuti i ona poznata grupa “Nije umetnički ćutati”. Znam da je Juda plaćen
sa samo 30 srebrnjaka da bi izdao Božjeg Sina, Isusa Hrista. Pitam se koliko
košta ćutanje glumaca? Rimljani su ponizili i Judu i Isusa, jer je nagrada bila
u visini tadašnje cene običnog, najboičnijeg roba… Koliko li je tek malo
plaćeno ćutanje glumaca da se odreknu SVOJIH IDEJA o poštenju, o umetničkim
slobodama, o časti umetnika…
Dođoh
do termina: Čast umetnika.
Čast umetnika
Pre
neki dan je u Aleji zaslužnih građana sahranjen “kralj narodne muzike”. Sigurno
znate, radi se o Šabanu Šauliću. A pre nega je sahranjen Nikola Mitić. Da
Nikola Mitić, bariton 20. veka. Bariton koji je pevao od USA, do SSSRa.
I svi
ćute. Razumem zašto ćute Upravnik Nacionalnog teatra, Upravnik Narodne Biblioteke,
Direktor Filharmonije… Oni su “državni službenici”.. Njih je postavila Vlada…
Ista Vlada koja je dala “svoj” avion za prenos posmrtnih ostataka “kralja
narodne muzike”… Ali zašto ćuti Rektorat Beogradskog Univerziteta, Rektorati
umetničkih fakulteta… Zašto je ćutala SANu… Zašto su ćutali uvaženi
umetnici?... Zar se toliko plaše brze smrti, pa će im na negativnom komentaru
zameriti (trenutna) Vlada, pa bi im u znak odmazde uskratila put ka Aleji???
Ili se svi slažu sa onih 5 miliona srba koji bi ustali protiv drznika koji bi
rekao: “Nije mesto kafanskom pevaču, koji je slavu stekao pod vašarskim šatrama,
u Aleji najumnijih srba.”
Tačno,
izgubili bi 5 miliona “ljubitelja”… Ali od tih 5 miliona niko ne ide u pozorište,
ne posećuje operske, baletske predstave, oni ne kupuju knjige… To rade onih
nekoliko stotina hiljada srba, koji su preostali na popisu ukupnog broja
stanovništva…
Zaključak
u vezi ovoga donesite sami. Ja ću svoje mišljenje prećutati.
VVŠ (Vebalno Vaspitni Šamar)
Rećiće
neko, šta je zajedničko predhodnom pasusu i večerašnjoj predstavi… Sve je to
povezano, sve je to deo i Univerzuma i svake individue… Na tome sam godinama
radio pišući knjigu “U tebi je Univerzum”… Da se vratim na temu.
Pre par
dana dobijem obaveštenje kako se na određenom mestu,… na internetu nalazi nešto
veoma interesantno u vezi opere… Valjda je to u tom trenutku bilo
najinteresantnije događanje vezano za operu…
Jedan
profesor, veoma uvaženi profesor pevanja se obratio dojučerašnjim studentima,
sa opaskom kako treba biti mnogo skromniji u njihovom međusobnom hvaljenju i da
skretanje pažnje na sebe van scene, pogotovo u pauzama tokom predstave nije svojstveno umetnicim, ljudima čija je želja da posetiocima pruže magiju uzvišenog i lepog.
Naravno
da je nadobudnost osobe koja je to primila, prva odreagovala… Naravno da takvi "znaju", zapravo “svi znaju ko kako peva”…
itd,.. itd…
Čak i
za mene, neočekivano, veoma odmereni Gospodin je odregaovao sa veoma zveketavim VVŠom. Naravno
nije mogao da dozvoli da mu neko, pogotovo neko ko nije ni student, a ni pevač,
nešto “uči i oprašta".
Ovo ne
pišem sa konstatacijom kako će nešto da
se promeni. I previše su pojedine “zvezde” prepotentno nadobudne… Čak imaju i
svoje sazvežđe u kome se hrane međusobnim aplauzima.. Njih ne trezni ni
činjenica da kada odu van ove Srbije utvrde da im je umeće toliko nisko da oni
koji ih čuju jednom, kažu: Hvala lepo. Doviđenja!
Ovo
navodim iz razloga što se već duže vreme borim sa bezobrazlukom izvesne grupe
mladih ljudi, ljudi koji misle da će opstati na operskim daskama, a koji od
pojedinih predstava prave atmosferu studentkog javnog časa u Kolarčevoj
zadužbini.
Naravno
da oni imaju i svoje idejne vođe. One koji ih usmeravaju kako treba da budu
osioni, jer oni treba da: Razvale, razbiju, pokidaju, pokore,… Jer oni treba da
budu gladijatori, ne umetnici…
A među
tim razbijenima, razvaljenima, pokidanima, pokorenima,… treba, valjda, da budem
ja, kao deo publike… E, to neće moći tako lako… Ili misle da kidaju svoje
kolege, koleginice… Pa to je onda klanica…
Drago
mi je da se jedan uvaženi umetnik, veoma oštro, oglasio na nešto što je postalo
manir, ili trend kod izvesne, ne tako male grupe, mladih pevača… Ona osoba
kojoj se obratio, tvrdim, jednog dana, sa svojim veoma pristojnim glasom, može da
postane veoma solidna operska pevačica, ali dama nikada.
Sada
prelazimo na sledeći odeljak.
Dame i gospoda
Već sam
u više navrata pisao kako su dve najveće dame Opere Beograd, Jadranka Jovanović
i Dragana Del Monako. Naravno, spisak je duži, od recimo Ane Rupćić, do… Za
tvoju informaciju, čitaoče, ni jednu od njih lično ne poznajem. Moje pisanje o njihovom pevanju ne remeti konstataciju da su dame.
Navešću
jedan pirmer. Gospođa Rupčić je svoje pratioce na FBu, uz jedan crtež, obavestila sledećim rečima: “Uskoro pevam
Tosku. Ko bude želeo, saznaće kada i u koliko sati.” Možda se ne sećam svake
reči, ali otprilike to i tako.
Bez
fotografija sa proba, bez šminkerki, bez krojačica, bez levog i desnog profila
iz 26 uglova, bez “svežih” fotografija iz garderobe pred početak predstave, bez
fotografija na prvoj pauzi, bez, bez, bez….
Umetnici
moraju da budu dame i gospoda. Posetioci plaćaju ulaznicu, sede i čekaju da
dožive magiju…
Magija
počinje dizanjem zavese i završava se spuštanjem zavese… Zar nije u svim
pozorišnim i operskim salama sveta zabranjeno fotografisanje… Fotografisanje
scene… Čemu fotografije praktikablova, garderoba, hodnika sa izguljenim
zidovima, poluobučenih Radamesa i Acučena…
Zapamtite,
navođenje imena likova, nema ništa zajedničko sa njihovim tumačima na sceni u
Beogradu, čak sam se trudio da budu u suprotnosti sa stvarnim likovima.
Zar publiku
interesuje kako se Kavaradosi valja sa
kučetom po snegu, ili kako je Orlovski oljuštio celu glavicu belog luka,
hvaleći se da će pred njim sve dame da popadaju s nogu.
Umetnik
mora da bude gospodin. Ako nije gospodin, ne može da bude umetnik. Može da bude
odličan izvođač, može da dobija najveće aplauze… Pa aplauze dobijaju i oni
“kraljevi narodne muzike”… I to kakve aplauze… Oni su čak “burazeri” sa svima
koje poznaju. Ali nisu umetnici.
Umetnik
mora da bude tajna. Ako umetnik od svog života napravi predstavu, onda u
predstavi neće da bude Aida, Mercedes, Skarpia,… biće neko sa imenom i prezimenom.
Valjda
zaključujete da je sve ovo veoma čvrsto povezano.
Ako
mislite kako sam nekog ujeo… Pa to sam i hteo… Ne dozvoljavam da mi neko kvari dugo iščekivanu, plaćenu magiju, da mi neko urušava zadovoljstvo.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
