40 GODINA POSLE, RASTIBUĐILIZOVANE KLEJBEZBLE
Čitaoče,
da pojasnim, „Rastibuđilizovane klejbezable“ je predstava Teatra Levo, koju je
1976. osmislio i režirao Milan D. Vukotić.
U
programu predstave, a i tokom nje, objašnjava se publici da su Klejbezable
trominutni skečevi, koji traju 5 minuta.
Kasnije
nastavljam o predstavi, sada ide uvodni deo, da bi, čitaoče, shvatio otkuda ja
na toj predstavi, i zbog kojih sve
razloga pišem.
Klejbezabla
koja je igrana samo jednom
Pre
ravno četiri decenije, bio sam u sukobu, na veoma širokom frontu, sa kulturnim
i političkim strukturama jednog grada u blizini Beograda. Da ne detaljišem,
koncentrišem se na novoizgrađeni Dom kulture, čiju salu ni jednim programom,
bilo da je filmski, ili pozorišni, nisu mogli da popune.
Dogovorim
se sa drugom Vukotićem, (tada je bilo vreme drugova) da gostuju u sali koja ima
600 sedišta. Drug malo sumnjičav, ali prihvata, uz uslov da im se plati samo
gorivo za tri automobila sa kojim će doći ceo ansambl.
Dogovorim
se i sa rukovodstvom Doma kulture da se omogući predstava amaterske družine bez
naknade.
Želeći
da bude što galantnije, naručim večeru u najboljem restoranu, za tridesetak
osoba… U stilu, sve redom, a na kraju baklave. Tačno, klejbezablista je bilo
desetak, a ostalo su prijatelji,… samo prijatelji, jer, rekoh na početku, svi
oni koji su imali uticaj i moć, bili su sa druge strane linije.
Jasno,
ovo drugo je moglo da se ostvari, jer su ulaznice za predstavu Tetra Levo
koštale koliko i za svaku drugu predstavu. Pričam o kulturi, neumesno je
spominjati novac… Iako, naravno, ne može bez novca…
Sve
ide po planu… Naravno da koordiniram događanja iz restorana, koji je samo na
stotinak metara od kulturne institucije… Petnaest minuta pre predstave,
javaljaju mi kako su sve ulaznice prodate, i da stotine njih želi da plati, pa
makar sedeli, ili stajali na stepenicama, … “Nastavite sa prodajom!” šaljem
poruku, jer tada nije bilo mobilnih telefona.
19,30
vreme za početak predstave, a nikoga od učesnika nema. Naravno da je panika
počela da me hvata čitav sat pre toga, jer sam telefonom zvao Vukotića… a on se
ne javlja. Ne znam da li su krenuli, da li im se šta desilo usput, da li,.. da
li,.. da li…
Dolazim
da ulaznnih vrata sale, a unutra kao u paklu. Iako je sve novo, ventilacija
nikada nije ugrađena (verujte, do današnjeg dana), a unutra 800 osoba… I ko zna
koliko je njih ušlo bez ulaznice.
Žena
sa šaltera moli: Gde da idem sa ovolikim novcem, strah me je, oteće mi neko…
To
je bilo ono vreme kada ni banke nisu imale obezbeđenje, a kamo li Teatri,
Domovi kulture… Mogao sam samo da joj poručim da ostane tu gde jeste… Trčim u
restoran, pitam ima li šanse da se otkaže večera. Odgovor je kako je do pola
već spremljeno…
Prolazi
pet minuta, deset, petnaest… Isprazniti salu, vratiti novac…. bruka…, ali
naručiti gala večeru za trideset osoba i ne platiti, je već domen koji počinje
sa rečju krivično…
U
sali usijanje… u mojoj glavi za desetak stepeni veće… Sa skoro pola sata
zakašnjenja, pojavljuju se umetnici (namerno upotrebljavam tu reč)… Opušteni,
nasmejani…
Šta
je uticalo na publiku ne znam. U to vreme se nije znalo za adrenalin. Kada se
Milan D. Vukotić pojavio na praznoj sceni, jer Klejbezable se uvek igraju na
praznoj sceni i izgovorio: Poštovana publiko, dobro veče!… U sali…. Euforija.
Da
ne dužim priču, nakon prve izvedene Klejbezable, rekli su mi da je Direktorka
(profesor filozofije, Sekretar Gradskog Komiteta, itd…. itd..) istrčala iz
zgrade.
U
to vreme nije postojao stres. Jer da je postojao, postojao bi i naziv za to…
Tek mnogo kasnije je smišljena ta reč. A ja sam nervozu od one večeri, a u
naredne dve nedelje, lečio (isključivo noću), sa prijateljima, po kafanama na Ibarskoj magistrali.
Čitaoče,
nemoj komentarisati koliko sam zaradio i nemoj komentarisati Ibarsku
magistralu, jer ako nisi slušao Boru Spužića Kvaku i Tomu Zdravkovića u
autentičnom ambijentu, ne diskutuj. (A o tome će uskoro biti poseban članak)
Tek,
dokazao sam, kao dvadesetogodišnjak, kako prava predstava može svaku salu da
napuni i prepuni.
A
samo četrdesetak godina kasnije… (već sam u dobu kada smanjujem godine)… Ponovo
Klejbezable.
Klejbezable
danas
Većina
glumaca na sceni nije bila rođena kada su se klejbezablama sladili oni koji su
razlikovali tursku baklavu od grčke, a ovu, opet, od egipatske…
Program
vodi Darko Purić. Odličan. Čak više nego odličan…
Čitaoče,
gotovo je sa onim sentimentalno – anegdotskim početkom, počinjem da pišem o
predstavi, o onom konkretno danas, a tu nema milosti. Nemam milosti za one koji
su na sceni, jer ne izlazi se na scenu, kao u tuđu cvetnu baštu da se nabere
buket za voljenu osobu…
A
Darko Purić, reći ću bez ikakvog razmišljanja, bolji, sugestivniji,.. otmen i
opor, ciničan i … i… i… na sceni… Bolji
od predhodnika, genijalnog Milana D. Vukotića. Milana je Bog suviše rano pozvao
sebi, da osmišljava klejbezable po rajskim vrtovima. Imamo danas Darka.
Rećiću
samo da ovo nije režija M. Vukotića. Ne umanjujem njegovu ideju, rad, uspehe…
Klejbezable su brend ovog grada. Dovoljna je ova zadnja rečenica, da ne
ponavljam o gostovanjima, nagradama, publici… Sve se to može pročitati… negde,…
čak i na internetu.
Hteo
sam da pišem o ljudima koji danas igraju tu predstavu. Poslah mejl na adresu
naznačenu na sajtu Teatra Levo. Dobijam odgovor kako adresa nije u funkciji.
Pošaljem (redakcijski) mejl na adresu sekretarijata KUD Lola, ne dobih odgovor…
A tražio sam samo fotografije sa aktuelne predstave i nešto o glumcima. Mislite
da nisu za to da o „njima“ neko piše… Neko sa najboljim namerama…
Ponoviću
ovde svoj stav koji sam Vukotiću izneo pre četiri decenije. Velika je greška
što Tetar Levo nije odvojen od KUD Lola… Uvek će biti tretiran kao obična
dramska sekcija, a akcenat će biti na folkloru, jer tu su turneje po
inostranstvu, to je ono što otvara sportska takmičenja, prati političare
prilikom presecanja vrpci… On me nije čuo, ili me nije razumeo, a danas su već
neka druga vremena… Uostalom, što bih objašnjavao političarima i upravama,
postavljenim od strane prvih, ako se može pozorišnom predstavom napuniti sala
od 600 mesta… Pokaži sebi da si sposoban. Napuni, uzmi novac i idi dve nedelje
na slatko lečenje….
U
večerašnjoj predtsavi je bilo 13 glumaca i bar 230 kostima, i koliko su glumci
menjali karaktere, otrčavši samo oko crnog paravana, promenivši za desetak
sekundi garderobu, toliko su kostimi bili u funkciji cele priče, dopunjujući
je, pretvarajući sve u grotesku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svi su za
pohvalu: Danica Miljanović, Anđela Đečević, Ana Mladenović, Mina Jovanović, Ana
Radoman, Anika Lehki, Milan Pjević, Mladen Tišma Nebojša Radivojević,
Aleksandar Predić, Borislav Janković, Miloš Veličković i Dušan Đorđević.
Želeo
sam u ovaj tekst da ubacim fotografije sa predstave, a ispod da navedem imena
onih koji su na njoj, da dočaram minjonsko šerenilo Klejbezabli, koje je davno
osmislio veliki pozorišni poslastičar Milan D. Vukotić… Nisam znao kome da
uputim molbu. Internetska vrata na koja sam „kucao“ nisu se otvarala. Možda ću
znati kada prođe još četrdesetak godina….
Kao
što se da zaključiti, celu predstavu je zaokružio i davao joj i tempo i šarm i
neposrednost, Darko Purić. A priče, jer Klejbezable su, kao što rekoh na
početku, skečevi, trenutno su raznolike. Opšti utisak je da za razumevanje
predstave treba jedno veoma solidno srednjoškolsko obrazovanje. U vreme tvorca
predstave, podrazumevala se takva publika, ali danas, mnogi ne znaju šta je
napisao Šantić, šta Laza Kostić, čak ne znaju ni Branka Radičevića… Da ne
nabrajam… Reći će neko, iako ne znaju šta se parafrazira, smešno je…
A
opet…. nešto nije smešno… Pomalo je bajato, čak i buđavo… Izgubila se
aktuelnost… Danas ne može da se preživi prodajući bozu…
Na
drugoj strani, fascinantna energija u glumcima… Niko sebe ne ističe, gurajući
se u prvi plan, a da to scenarijski i režijski nije predviđeno. Oni su jedan
tim. Veoma uigran tim koji će uvek da dobija… Dobija, čak i kada nema konkurenciju,
jer Klejbezable su autentičnost ovog grada. Kao što rekoh brend.
U
vreme one gore anegdotske priče, kada nije bilo ni pomisli o mobilnim
telefonima i internetu, diskutujući o teatru, divili smo se podacima Pikolo
teatra iz Milana, koji je dve decenije igrao „Mišolovku“, krimi dramu Agate
Kristi. A samo su jednu predstavu imali na repertoaru, „Mišolovku“. Beograd ima
Klejbezable. Predstavu koja će nadživeti mnogo toga…
U
vremenu smo kada propadaju vrednosti, jer ih ne cenimo. Sapliću se čak ni oni
koji žele i dobrovoljno i bez ikakve naknade, da skrenu pažnju javnosti na ono
što je kvalitet ove sredine.
Da
li će umeti oni koji su nasledili Teatar Levo i Klejbezable da to spasu od
umiranja. Počinjem da sumnjam, jer vidim kako odumire. Projektovanje tema i
ideja u sadašnje vreme. Menadžment koji zna kakav dragulj ima u rukama i kako
ga treba okrenuti prema suncu da bi snop svetlosti bacio publici u oči. Pomoć
nekog ko ume da oslušne istu tu publiku kako diše, a sa druge strane glumcima
je sjaj u očima isti. Kao onaj od pre 40 godina.
Da
ne ulazim u analizu. Ona linija, spomenuta na početku postoji i dalje, samo što
nas je sada mnogo više sa ove strane, a oni sa druge su beskrupulozniji.
Život
se nastavlja.
