Opera i politika
Dva lepa
događaja su se desila u Beogradu, u razmaku od samo sedam dana.
Evo malog
uvoda:
Uvek je
umetnost bila ljubavnica politike. Da ne ulazim u analize sa čije strane dolazi
inicijativa, tek umetnosti je uvek nedostajao novac, a politika je žudela za
elitizmom, želeći da se kod populusa prikaže, koliko uzvišeno, toliko
darežljivo. Uostalom, kako bi obični građani i došli do malo kulture, ako ta
neprirodna simbioza ne funkcioniše već vekovima. I Fidija i Mikelanđelo i
Mocart… Ne umanjujem njihov značaj što ih spominjem. Pa da nema toga u prirodi,
ostali bismo bez mnogo čega, od najdivnije mahovine, do fantastičnih korala.
Naravno,
u toj ljubavnoj igri se veoma često jave i paraziti. Što reče čuveni biolog
Čars Semerlend: “Predator živi na račun kapitala, a parazit na račun interesa”.
Da te, čitaoče, ne gnjavim svojim znanjem iz biologije. Nemoj to proveravati, kao i sve drugo što pišem, jer ne spadam u one koji se dotiču tema u kojima ne bi
mogli da samelju sve svoje oponente.
Uz te
simbioze domaće politike i opere imamo i drugi koncert u roku od samo sedam
dana. I oba su gala i na oba pevaju “prvaci” opere.
Prvi je
upriličen na Trgu Republike. Bio je kakav je bio. Na društvenim mrežama su
osvanuli video snimci. Imali smo i video projekcije na fasadama (sa previše
Coca-cole). Saznali smo ko su inspicijenti, ali u programu nije naznačen autor
video projekcija. Nije naznačen ni reditelj. Valjda nije bitan. Video bim se
pokvario na trećoj ariji i publika je mogla samo da sluša, jer su pevači bili u
istoj ravni sa publikom.
Uostalom
“moćnici” su sedeli u prvim (VIP) redovima. Da li su to primetili?
Oprostimo
im sve to. Prvi put je, razumljivo da se ne snalaze. Godinama se pojedinci
zalažu da opera izađe na Trg. Naravno da sam među njima. Više puta sam navodio kako komšije u Zagrebu izvode na trgu svog “Šišmiša”. Naš “Slepi miš”, hvalim tu
prednovogodišnju predstavu godinama, bi bio lep poklon Beograđanima. Sigurno bi
to bilo bolje, nego da nam
Direktorka opere po enti put tumači Leonoru iz “Trubadura” (Tacea a la note), a da falšira i preskače
delove. Ne mora meni da veruje, neka se u gluvoj sobi raspita kod svojih kolega
sa internacionalnim iskustvom… Zašto gluva soba… pa njena kancelarija ima i
previše ušiju…
Ali sve
je to deo one simbioze. Ne dobismo na kraju koncerta ni jednu raketu. Bar da se
začini slavlje… Ne dobismo ni “Vinsku pesmu”… Zbrisaše akteri u Muzej Pozorišta
da se presvuku.
Ta ljubav
umetnosti i politike daje umetnicima samopouzdanje… nekima i previše, a opet je
teško da čekamo stogodišnji protok vremena gde će se sve iztrijerisati i
odbaciti kukolj od žita.
Ali za
dnevnu politiku i trenutno vladanje, rećiću strahovladanje, je dobro da se kaže
kako opera nije u službi politike (pogledajte novinske članke zadnjih mesec
dana), ali je za neke bilo veoma korisno što su se pojavljivali na promocijama
vladajućih stranaka, ili što su, kako su sami navodili “samo školski drugovi..
(sa veoma uticajnim osobama)… Ili, pak, godinama ponavljati kako se “svake
nedelje igrala košarka sa jednim bivšim, a sa sadašnjim se igra šah”… Ali
istorija, to jest vreme, zapravo priroda, “lomi” sve što je neprirodno… Pa
nekima ni “igranje” nije pomoglo da opstanu na funkciji, (oterani su zvižducima), ŝto ne znači da im je umanjena
trenutna moć…
Lepo sa
tog koncerta je što su dve najveće dame BOSa (Beogradske Operske Scene),
Jadranka Jovanović i Dragana del Monako, bile u maniru NAJ.
To što je Janko Sinadinović (očekivano) ostao na Trgu bez brojnih tonova i slogova, pa pokušaće da ih pokupi
naredne sedmice pored reke.
Valjda
organizatori smatraju kako je Beograd previše željan Janka Sinadinovića i
Snežane Savičić Sekulić, pa će se pojaviti i na narednom koncertu. Od njih dvoje publika ne može da čuje ni Natašu Jović Trivić, ni Anu Rupčić, ni..., ni,.... Ima li kraja????
Naravno,
sa moje strane pohvale za organizatora… Beograd je dobio nešto posebno, ono što
mu je nedostajalo. Operske koncerte na otvorenom.
E sada ide
jedna grozna konstatacija. Uvek sam tvrdio da u izjavama Jasmine Trumbetaš
Petrović ima po malo demagogije… Na internetu se može pronaći bar desetak
novinskih članaka, gde ona potencira kako će prevashodno, kroz svoje direktorovanje, da promoviše mlade
ljude.
A mladi
su, dobro sam upućen, bili toliko naivni da su joj to tada i verovali.
Pogleda li
se prosek godina na oba koncerta, zaključiće se kako je beogradska opera pred
penzijom. Što u prevodu znači bez perspektive. Pevači, dirigenti,...
Kada smo
u maniru groznih stvari ide još jedna opaska. Svi pevači koji su nastupali na
Trgu Republike, imali su manje gostovanja u inostranstvu od par (recimo dvoje,
troje) pevača koji se nisu pojavili. Neko od njih možda nije hteo, neko nije
mogao. Pa zaboga nastupaju samo “prvaci”… Diskutabilno je ko je bolji, ali
pozivi iz inostranstva za gostovanja su nešto što se ne da obarati ni običnom
pričom, a ni demagoškim izjavama za medije.
Vi koji
na ove reči dižete obrve, škrgućete zubima, besnite,…. Izvolte, demantujte me po
ovim pitanjima.
Dobismo
po drugi put “Operu na vodi”.
Ponovila
se lepa atmosfera sa Trga Republike… Svetlosni efekti, udobne stolice, ali ovog
puta sa mnogo moćnijim bimom. Možda je i za to bila zadužena rediteljka Ivana
Dragutinović Maričić. Ona je već postala najveći reditelj koncerata opere u
Beogradu. Valjda ćemo u narednoj deceniji videti i njenu režiju neke predstave.
Pohvale
Gospođi Dragutinović Maričić (ako je to njena zasluga) što se na video bimu
pojavio tekst sa nazivima numera, ali su izostala imena pevača… za početak
dosta i to… Jer programa nije bilo. Najave koncerta su bile bez spiska
učesnika… Zašto tajnovitost?... Naravno da sam imao radnu verziju učesnika,
dirigenata, arija… Znate kako uvek imam (unapred) kompletne podatke za ono o
čemu pišem… od radne verzije se odustalo… Koncert nije zatvorio (očekivano)
nemoćni Dušan Plazinić sa arijom “Nessum dorma” iz opere “Turandot… Ubačen je u
sredinu. Tako se bolje svario u sluhu i mislima posetilaca. Nije se pojavila
Gospođa Trumbetaš Petrović i Ivan Tomašev, ali je zato Snežana Savičić Sekulić po drugi put branila čast svoje matične kuće…
Da kažem,
pod obavezno, Gospodin Dragoljub Bajić sa arijom Mefista, veoma dobar, a Jelena
Vlahović (uvek otmena i dostojanstvena) je publici podarila najlepše
boje svog mecosopranskog glasa kroz ariju “Acerba volute” iz opere Adrijana
Lekuvrer. Bravo Gospođo Vlahović.
Možda sam
u publici samo ja strahovao. Znao sam, za razliku od mnogih drugih, da večeras
nastupa i Nenad Jakovljević. Znajući za njegov gaf da se na jednom Gala
Koncertu pojavio u dukserici, pomislio sam da može da iskoči iz vode u
odgovarajućoj opremi. Ali, pojavio se u kostimu za operu “Boris Godunov”. Veoma
dobro režijsko rešenje, da se ne bi desilo iznanađenje.
I na
kraju, Sanja Anastasija. Šteta, mislim kako devet desetina posetilaca oko mene nisu znali ko je Gospođa
Anastasija, ali su prepoznali veoma dobro pevanje.
Tako smo
u roku od sedam dana imali dva suprotna tumačenja lepe Andaluzijske ciganke. Od one na Trgu Republike,
kada nam se Aleksandra Angelov prikazala kao plava bavarska konobarica, koja u obe ruke nosi dvadeset dve krigle piva i pevuši francusku šansonu na note Bizea, pa sve
do punokrvnog pevanja Sanje Anastasie pored reke Save.
Iako ova
Sanja nije bila ona kakvu zna Evropa i Svet… Bila je za svaku pohvalu.
Tako
dobismo dva značajna i lepa koncerta. Nešto što će da se pamti.
Ostaje
diskutabilno da li su operski umetnici nastupom na Trgu Republike “držali
stranu” čelnicima Beograda u njihovom sukobu sa velikim delom građanstva kojima
se ne dopada idejno rešenje i cela rekonstrukcija tog dela grada. Da li
nastupima pod nazivom “Opera na vodi” daju legitimitet i opravdanje uzurpiranja
privatne imovine hajdučkim upadima, prodajom najlepšeg dela Beograda stranim
kompanijama, bez javne diskusije… itd, itd…
Zadržavam
se na koncertima. Za mnoge će taj moj stav biti neočekivan.
Pohvaljujem
one koji su realizovali ideje koje se decenijama plasiraju u našu javnost
Simbioza
postoji, ostalo je čista biologija.
Pročitajte o istoj temi, ali iz drugog ugla:
