Đuzepe Verdi, Aida, Beogradska opera, Narodno pozorište, Sveta Kastratović, Aleksandra Angelov, mecosopran, Jelena Radovanović, sopran, Dušan Plazinić, Ivan Tomašev, Miodrag D. Jovanović, Danilo Stošić, Aleksandra Petrović, Zorica Mitev, činelista koji je pričao sve do prve pauze. 26. maj 2018. Piše David Naum.

PREDSTAVA

Ovakve predstave, sa ovakvom podelom,  stavljaju se na repertoar samo iz jednog razloga. Popunjavanje programa.

Zapravo, ovako nešto je za one koji su došli u operu, a unapred su spremni  da iz nje izađu ne znajući jesu li bili u gurmanskom restoranu, ili u poslastičarnici.

Imali smo večeras Kralja Egipta Svetu Kastratovića. Očekivao sam da u svakom momentu, poput Šekspirovog Lira, ali u skladu sa svojim potrebama, uzvikne: Dajem kraljevstvo za glas!

Možda bi se egipatski bogovi i sažalili… Ovako, … ovako je publika prema njemu bila nemilosrdno nezainteresovana. I ubuduće će, kako stvari stoje.

Amneris je tumačila Aleksandra Angelov. Večeras je njena rola ohole i zaljubljene kraljice pevački bila mnogo izraženija nego glumački.  Ipak lik Amenris je dočaran na veoma uspešan način. Sa moje strane iskrene čestitke.

Jeleni Radovanović je poverena uloga Aide. Ne verujem da će iko da je pamti u toj poetskoj i zahtevnoj ulozi, osim njenih prijatelja koji su večeras bili prisutni u sali.

O Dušanu Plaziniću, kao Radamesu i Ivanu Tomaševu,  Ramfisu, već sam pisao u predhodnim predstavama. Postojani su. Prvi za zgražavanje, drugi za uživanje. A to može čak da bude dobro, jer moje predhodne procene bile su  ispravne.

Veoma interesantan  bio je Miodrag D. Jovanović u ulozi Amonasra, etiopskog kralja. Večeras je u njemu proradilo iskustvo. Procenio je veoma dobro koliko može, koliko rola može da se prilagodi njegovim mogućnostima i zvučao veoma pristojno.

Da spomenemo Glasnika i Sveštenicu. Danilo Stošić se izgubio u poruci koju je trebalo da prenese, sve je  izgubio, pa i sam sebe, dok je “Glas sa neba” Aleksandra Petrović, iako nevidljiva, bila ona prijatna preciznost koja opušta publiku.

Večeras ću da budem kratak i neću da postavljam previše pitanja.

Samo ću konstatovati par stvari.

Bezobrazluk čineliste je trajao sve do prve pauze. Prvo, udarači nisu u prvih nekoliko minuta, od početka predstave ni ušli u ložu 1, gde su smešteni zbog premale “orkestarske rupe,” a odatle je sve vreme blještalo uključeno osvetljenje. Potom se trojica udarača instaliralo, a onaj u sredini je sve vreme najbezobraznije govorio, dok su ga kolege slušale. Čak je nakon prve pauze svoj instrument ostavio kolegi, a on se izgubio, ne pojavivši se do kraja predstave.

Kontroliše li neko ponašanje članova orkestra. Taj bahati gospodin je je sedeo, na svoju sreću, ili nesreću,  ispod zanjice Direktora opera, koji je sedeo na prvoj galeriji, loža 1.

I da napomenom, Direktor, još u VD formatu,  Janko Sinadinović je sve vreme bio na predstavi. Retko se dešava da on bude do kraja predstave. Čak je napušta i kada gostuju pevači iz inostranstva. Ali večeras je u nečemu bilo posebnosti…

Znači li to da će se Gospođi Jeleni Radovanović dati neka druga značajna uloga, jer sa ovom večeras ne samo da se neće proslaviti, već neće, kao što sam rekao, biti zapamćena.

I na kraju, neko ko je pored Gospođe Angelov zaslužio lepe reči od nekog ko je nazvan  “otrovnim”...  Gospođa Zorica Mitev Vojnović je više nego znalački vodila orkestar… Aplauzi publike, koji su je dočekivali pri izlasku u novim činovima, kao i onaj na kraju predstave,  pokazali su da je opravdano miljenik publike. I da postiže sa orkestrom ono što uspeva samo retkim inostranim dirigentima.

Njenim manje uspešnim koleginicama  sigurno bi značilo  da čuju i vide kako Gospođa Mitev Vojnović radi  i kako izgleda…. Ali… Efekat... Uskoro... 

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/05/uzepe-verdi-aida-beogradska-opera.html

Kolarčeva zadužbina, La divina, Koncert, Jasmina Trumbetaš Petrović, sopran, Sanja Anastasia, Marija Jelić, sopran, Milica Radivojević, dirigent, … Orkestar “Stanislav Binički”,..

  

La divina,

(sa i bez znaka navoda)

U principu ne volim u toku jednog dana da idem ni na dva koncerta, niti da gledam dva filma, makar  propuštao i onu FEST-ovsku mogućnost da vidim remek dela.

Ipak, danas nisam želeo da propustim Koncert Operskog studija Dragane Radaković, jer spadam u one koji prate napredak studeneta  budućih pevača, a opet gostovanje Sanje Anastasie u Beogradu, je nešto zbog čega se volja i principi guraju u stranu.

Za pohvalu je potez Jasmine Trumbetaš Petrović da održi svoj solistički koncert u dve trećine Kolarčeve zadužbine. Veoma sam precizan u pisanju… publika je bila samo u parteru.

Nekoliko puta umišljenim i samonabeđenim “operskim veličinama” sam poručivao, ako mistlite da stvarno vredite, održite solistički koncert, ne čekajte da vas članovi Uprave Opere štite od negativnog pisanja rečima; “Oni (misleći na moju suprugu i mene) napadaju i vređaju naše operske veličine!”

Jasno to je izjava onog ko nikada neće održati solistički koncert.

Priznaću, parter je bio ispunjen do poslednjeg mesta, ali o tome kasnije, jer večeras se desilo nešto neočekivano.  Dirigent Milica Radivojević je sa orkestrom  “Stanislav Binički” uspela nešto, što drugima dugo vremena nije polazilo za rukom. Vojni, paradni, počasni,… I ko zna šta sve orkestar je upristojila za izvođenje klasične muzike. Stišala ih je, kultivisala, pratili su njenu koncepciju. Moje iskrene čestitke i pohvale. Pohvale i za njen stajling… Čak moram i to da napišem, jer pred beogradsku publiku izlaze njene koleginice, obučene onako kako dame ne odlaze ni na pijac, ali… Tu sam da primetime i konstatujem.

Već rekoh, na koncertu sam bio prvestveno zbog Sanje Anastasie, ali sam sa pažnjom odsluša i video sve ostalo. Ono na čemu se insistiralo, a i ono što se skrivalo.

Znate kako se često latim brojeva, je te činjenice najviše mrze oni koji me poluglasom, polusakriveni, neispunjeni i nesigurni u sebe,.. misle da negiraju. Brojeve je nemoguće negirati.

Od ovih nešto više od 400 posetilaca, više od desetak procenata su bili kolege Jasmine Trubetaš Petrović…  Pridodajmo njima isti procentu podeljenih ulaznica od strane orkestra i Kolarčeve zadužbine, pa isto toliko prijatelja i dvadesetak posto onih koji su došli radi nastupa Sanje… Zbog zvezde večeri je došlo manje od 200 osoba. i to je za pohvalu… Mnogo više nego što bi većina solista Beogradske opere mogla da doživi uz najpompezniju reklamu.

Uz spomenutu Sanju Anastasio gošća je bila izvesna  Marija Jelić, sopran. Valjda jedina ulaznica za najozbiljniju scenu naše klasične muzike joj je bila pedagog Gospođa Trumbetaš. Ako je ove druge “kvalitete” ova mlada dama najreprezentativniji polaznik studija koji vodi  pri Beogradskoj operi, crno nam se piše. Ili u, u prevodu, imaću o čemu da pišem.

Da humoristička slika bude komletirana o Mariji Jelić piše: “Pevala je na mnogim koncertima, uključujući i primećene  nastupe na  BELEF-u.” Spominjati “neprimećene” nastupe je groteskno, ali svako prema svojim mogućnostima.

Oni koji me čitaju znaju da se više bavim estetikom i etikom pozornice i gledališta, nego što u prvi plan stavljam bel canto pevanje.

Ne slažem se sa izjavama J. T. Petrović da je opera bel canto pevanje. I da je tu, po njoj, važno samo pevanje…. Pa i večeras je to pokazano i doživljeno od iste gospođe.

Odustao sam od svojevremeno  najavljenog šireg osvrta na te izjave. Ne bih nikoga razuverio, a za one koji znaju o čemu pišem, ne treba dodatno objašnjenje.

Ipak da se vratim na estetiku i etiku scene i gledališta. Gospođa Trubetaš nam je kao gosta ponudla Sanju Anastasiu.. Koliko je umesno dovoditi “gosta” koji je svetska zvezda, koji je mnogo uspešniji od domaćina, ili domaćice. Neki bi za to rekli samoubistvo… ja ću upotrebiti blažu reč… neće biti ona reč neukusno, koju često upotrebljavam. Ovde je smešno… Jedan gost anonimus, koji uz pokazane “kvalitete” neće biti primećen ni na ovom, a ni na sledećim nastupima, a drugi gost neko ko je nastupao više puta u većini Evropskih država.

To mi je ponuđeno, ovo sam doživeo.

Nadam se da če Gospođa Trubetaš, ako ne za operu, ono za buduće koncertne nastupe od Gospođe Anastasie nešto da nauči. Neka ne čeka na sceni da se aplauz završi, pa da onda u umuklom gledalištu čekamo, uz lupu njenih štikli  napusti scenu…

To i mnogo toga drugog spade u ono, estetika i etika scene…. Skratiću!

Osim već spominjanje Anastasije druge dve pevačice, imam osećaj da ne razumeju jezike na kojima pevaju, jer kod njih su i najsuptilniji izrazi ljubavi, i najgori bes i naopisiva patnje,… bez i jedne dodate vibracije glasu koji se trudi i samo trudi da otpeva sve note… A scenski pokret, mimika,… to je već nešto što kod Gospođe Trumbetaš ne možemo da vidimo ni u operi… Pa prema tome nije mogla da nauči ni svoju reprezentativnu polaznicu.

Jer, zaboga, da je opera samo bel canto, ledeno lice, ukočeno telo, knedlasto kotrljanje po scenskoj prašini (a koja pa scena to nema), do sada bi oterala iz opere sve gledaoce.

Izlazeći iz sale se začu od jedne posetiteljke mišljenje za J. P. Trumbetaš: “Jede živu decu!”

Ona, za mnoge grozna, a za mene najbolja žena pored mene, namerno i suviše glasno me upita, kako bi čula I dotična oduševljena posetiteljka; “Zar je moguće da ljudi ovoliko ne poznaju muziku!”

Da bih upotpunio kompletnu večerašnju grotesku, u maniru tipičnog muškarca, isto tako glasno rekoh: Ma žene samo znaju da pričaju o dijetama!

Idemo dalje i čuvajte decu.

O istoj temi, ali iz drugo ugla,

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/05/kolarceva-zadubina-koncert-la-divina.html

Operski studio Dragane Radaković, FMU, Beogradska opera, Narodno pozorište, Nevena Đoković, Jovana Antić, Filip Vučić, Biljana Jovanović, Isidora Stevanović, Katarina Radovanović, Mladen Prodan, Nevena Milošević, Teodora Dimitrijević, Aleksandra Jovanović, Marija Čuposka, Nikola Mikić, Maja Dabović, Nataša Rašić, Marko Živković, Marko Pantelić,… Ivana Stoković, Valentina Konstandinović, koncert, Muzej narodnog pozorišta, Dragan Stevović,… 17. 05. 2018.

Večeras je bilo još jedno predstavljanje studenata Operskog studija FMU.  Nesumnjivi rad studenata i zalaganje profesora treba podržati i ne samo doći na koncert, već uputiti i aplauz i reči podrške.   Jer od svih njih zavisi šta ćemo u narednom periodu da slušamo i koliko ćemo se radovati, ili pak zeštiti.

U svakom slučaju studenti preko Dragane Radaković mogu da saznaju ne samo kako se radi, već i kojim putem se dolazi do svetskog uspeha.

Za mene je ovo bilo jedno veče ispunjeno mladalačkom energijom, željom da se lepo peva, željom da se igleda lepo na sceni i ne bih želeo da izdvajam nekog posebno. Aplauzi, ne tako brojne publike, a bila su popunjena sva predviđena mesta, su dosta toga rekli svim ozvođačima.

Na kraju jedano veoma lepo i drugo veoma ružno zapažanje.

Gospodin Dragan Stevović, Direktor Muzeja Narodnog pozorišta je pozdravio goste i ponudio i prostor kojim rukovodi i samog sebe da se na istom mestu pojave i studenti drugih otseka FMU. Za sve  neophodne prve kontakte budućim scenskih umetnika sa publikom, Muzej može da bude više nego dobro mesto. Očigledno su na potezu profesori, studenti,… ili pak grupe studenata koji  bi bi se u kamernim sastavima predstavili publici.

Smatram kako je veliki pomak za našu opštu kulturu napravljen kada smo pre par godina prvi put čuli u Knez Mihajilovoj ulici studenti kako izvode klasičan muzički repertoar. Mnogi od njih zasluđuju da pokažu svoje umeće i u Muzeju Narodnog pozorišta.

Jedna ružna stvar se večeras provlačila tokom vcelog koncerta.

Ivana Stoković i Valentina Konstandinović su večera na klaviru pratile studente. Njihovo muziciranje je bilo ispod svakog nivoa. Sa takvim umećem se ne puštaju srednjoškolci na interni čas. Onaj ko sumnja u moje reči, neka presluša snimke večerašnjih nastupa… jer su ih prijatelji i kolege snimali.. a to čak nije smetalo u opštem utisku događanja, jer mladosti i želji da se bude što bolji i lepši je sve dozvoljeno.

Ali svakako nije dozvoljeno dvema navedenim gospođama da se na koncertu… (Ovo je koncert, i Nacionalni teatar je nešto najozbiljnije kod svake nacije)… na ovom koncertu pojave obučene poput mrzovoljnih američkih kućnih pomoćnica i bebi siterki iz holivudskih humorisztičkih filmova pedesetih godina prošlog veka.

Što se tiče njihovog muziciranja, red bi bio da se time pozabavi rukovodstvo Pevačkog odseka FMU, a što se tiče ovog drugog,, tvrdim, kao pisac dve knjige o bontonu i pravilima ponašanja, ostaće zauvek ovakve. Tu pomoći nema.

I na sledečem koncertu studenata Dragane Radaković, eto mene…Neki koje sam slušao u proteklom vremenu su ne samo kročili na opersku scenu, već dobijaju gromoglasne aplauze, od mene pohvale. Pišući o njima, mogu sa pravom da zaključim kako sam svedok njihovog umetničkog i životnog napretka.  A to daje ono posebno zadovoljstvo ljudima koji vole umetnost i podržavaju mladost  i rad.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/05/kolarceva-zadubina-koncert-la-divina.html

Đuzepe Verdi, Travijata, Narodno pozorište, Beogradska opera, koncert, Evgenija Jeremić, sopran, Dejan Maksimović, tenor, Dragutin Matić, bariton, Stefan Zekić, dirigent,…..

A NA POČETKU, PUBLIKO KO VAS ….

Zašto?

Piše se zato što u nekim ljudima emocije prevaziđu onaj imaginarni prostor za duševna osećanja… a ovde postoji i jedan drugi razlog. Pomoći  mladim ljudima koji su krenuli stazama umetnosti… Dati im podstrek, makar sa par reči, jer nekada je dovoljno čoveku samo saznanje da je primećeno ono što radi, pogotovo ako to izazove bar trunku lepog osećanja, koje neko prizna javno.

Večeras je trebalo doći u operu da se podrži mlada  Evgenija Jeremić, da se podrže Stefan Zekić, koji prvi put diriguje u Travijati i Dragutin Matić koji po prvi put peva  Žorža Žermona.

Očigledno drugi su im svesrdno odmagali, …  orkestar nije probao sa solistima,  večerašnji soliti nisu čuli hor pored sebe… Bar da to ovde konstatujemo… za neke ljude koji ovo čitaju između Filipina i Perua,… ali putem preko Azije i Evrope, ne preko Havaja i Tihog okeana.

Cilj pisanja dve “osobe u istoj temi” je bolje sagledavanje onoga što smeta tim mladima i perspektivnima da naprave što pre one bitne korake u životu i umenosti… Naravno, to ne ide bez jasnog pokazivanja na one koji smetaju, koji su se, zapravo, od (bivših) umetnika pretvorili u činovnike, koji “čekaju” penziju.

Takvi  glasno govore kako ne čitaju “što ono dvoje piše,” a znaju veoma dobro šta je o kome napisano.

Samo takvi ne veruju da ovi redovi imaju u svetu više čitalaca nego što predstava ima posetilaca…   Interesovanje domaćih ljubitelja (mislim na EX YU prostore), ili pak mrzitelje opere, analiziraćemo nekom drugom prilikom.

Cena?

Cena ovog pisanja je da se mnogi okrenu kada prijatelji (zajednički), “ovo dvoje”, pokušaju (iz dobronamernosti) da upoznaju sa “nekima od njih”.

Ja bih ipak izdržao da sam na njihovom mestu, čak bih se i nasmejao, rekao bih da mi je drago što je neko uporan u svojim namerama… Ali, možda će jednog dana  oni smoći snage za to. Prošle godine je pod nazivom “Bonton”  štampana jedna moja knjiga. Ne bi im škodilo da je pročitaju… Ili pak neku drugu sa istim, ili sličnim nazivom.

Ipak, ostaje im samo da me poput jedne, uvek veoma preglasne osobe u holovima opere, (pro)streljaju pogledom. Priznaću čak se namerno “namestim” da me dotična gospođa, koja uvek galami preko svake mere, ukusa i onog spominjanog bontona, jer se sigurno oseća “svoj na svome,” primeti…  Odmah za stotinak decibela smanji svoju glasnogovorljivost. Bar da se psihički pripremi za čitanje tekstova svome  suprugu.

Mislim kako nije teško pročitati, ako o vama neko loše piše, ali je mnogo teže, ako vam to glasno čita suprug, ili supruga. Izbegnite ovo drugo. Te reči onda teško padaju na želudac, stružu po nervnom sistemu, svakim slogom,kljuju u jetru kao gavranovi nesrećnom Prometeju...

U čaršiji zvanoj Beograd, ako poverite svoju opersku muku trojici prijatelja, znajte da će to u roku od sat da sazna njih devet, a ako nisam u tih 9, onda sam u onih sledećih 27,… koji u naredna dva sata čuju za već spomenute mučnine.

Ma, nije sve tako crno… Do ovih tekstova lako dolaze stranci preko automatskog google – prevodioca… Mnogi se se onim stomačnim tegobama teše kako su ovo “samo blogovi,” da ali onaj svetski vladar Google, neguje svoje “podanike”.

Koliko sam od njega zavistan ja, toliko si i ti, dragi moj čitaoče. Nađosmo se na pola puta.

Rekoh neki drugi…

Vapio sam pre tri dana na “Moći sudbine” za Rupčićkom, Maksimovićem, Matićem… Njih dvojicu dobih večeras… ali u međuvremenu stiže kratko zahvaljivanje dirigenta spomenute “Sudbine”…. Gospodina Di Peskakerolija: “…. divini….”  Dovoljna je ta jedna njegova reč. Sa dve strane je ne samo primećen njegov trud, enrgija, želja, virtuoznost, pevanje sa zbunjenim solitima,… već je to i napisano za one druge između Filipina i Peruna, a pogotovo za one “koji ne čitaju”, a znaju od reči do reči šta piše.

Naravno da sam zadnjih godina više puta slušao Evgeniju Jeremić na koncertima, primetio, zapamtio, spominjao je.

Večeras je dobila šansu. Da li  je iskoristila, pokazaće vreme, što se tiče profesorske komisje za drugi deo doktorskog ispita, siguran sam, biće uspešna.

Evgenija se odlično pripremila za ovu rolu. Pokazala je to svojom opuštenošću na sceni. Nije tu bilo ničeg debitanskog. Nedostajala mi je (moguća)  izvajanost njenih koloraturalnih glasovnih mogućnosti. Veoma malo je tu nedostajalo da predstava bude izvrsna. Ne mogu da odgonetnem, a nisam ni čuo šta je to kod mojih pet, šest sagovornika u pauzi predstave.... I oni su bili u nedomici, šta je to ono malo što nedostaje.

Alfredo Žermon, nesrećno zaljubljen mladić je veoma dobro prikazan i pevački i glumački od Dejana Maksimovića. Nakon svake fraze, osećalo se kako je u Maksimoviću još i daha i snage. A to daje onu dodatni impuls gledaocu da se opusti i uživa u celom događaju. Nekoliko puta sam protekle godine ponovio rečenicu: “D. Maksimović može bolje,..,” ovo je ono bolje, a i od ovoga Dejan može bolje.

Dragutimn Matić je bio Žorž Žermon. Ovako treba da zvuči i izgleda Žorž Žermon. Nemilosrdan, a osećajan, beskrupulozan, a ranjiv… I uz to da pokaže svu lepotu baritonskog glasa. Sa pravom je gospodin Matić dobio najviše aplauza pored Evgenije Jeremić.

I na kraju dirigent,  Stefan Zekić. Uz uslove koje je imao za spremanje predstave bio je veoma dobar. Čuli smo početak uvertire sa onim potrebnim pianissimom (very soft or softly), koji brojni predhodnici, na njegovom mestu, nisu mogli, ili nisu umeli, ili pak nisu hteli da postignu. Zekić nije na mnogim mestima buknuo, nije podstakao duvače u scenama emotivnog naboja… Ali u svakom slučaju osećam potrebu da mu zahvalim i da ga pohvalim.

Spominjem u noćašnjem pisanju samo  još dve stvari.

Predstava je počela sa zakašnjenjem od 25 minuta. Prvo je preko 700 ljudi stajalo (guralo se) na onom uskom parčetu trotoara ispred Nacionalnog pozorišta. Već se tu videlo kako će sala biti ispunjena do poslednjeg mesta.

Onda su gledaoci pušteni u zgradu, ali  ne i u dvoranu. Tu je zagušljivost pridodata kao nova muka.

I na to ni reči zvaničnog objašnjenja, izvinjenja…

I sam spadam u one koji su bezbroj puta zatajili… Možda vi poznajete nekog ko ne spade među takve, ja ne poznajem.

Nerazmeštenost stolica za orkestar… pa zar neko misli kako publika, ili ona već spominjana beogradska čaršija odmah sve ne sazna…

Nije problem što neko nije mogao, što je neko drugi zatajio, što je treći kasno shvatio… Problem je u nekulturi…  Zar nije mogao neko iz uprave da izađe  i uputi rečenicu izvinjenja,..  publici? Dobio bi aplauz i razumevanje… I zahvalnost za razmeštanje stolica… čak se ni preko razglasa niko nije oglasio. Ovako… ovako je kod mene naslov, na početku, publiko ko vas ….

Druga stvar su neprimereni aplauzi.

Razumem da su brojni prijatelji, kolege, poznanici,… Evgenije Jeremić došli da je bodre. Nekoliko puta sam pisao o tim gromoglasnim aplauzima u Kolarčevoj zadužbini, kada učenici i studenti jedni drugima priređuju ovacije… Za neki javni čas, pa makar bila i “Kolarčeva zadužbina” da, ali u nacionalnoj operi, gde dojučerašnji student peva pored iskusnih, veoma iskusnih umetnika, tako nešto je ne samo neprimereno, već i degutantno i urušava celu predstavu, dajući joj notu ostrašćenosti, koja nikada, apsolutno nikada nije utemeljena pokazanim kvalitetom.

Predhodna rečenica nije napisana u mom stilu. Previše je umerena… Priznajem , ima u meni, možda, i previše razumevanja za one koji počinju da shvataju zakonitosti scene i gledališta… Namerno delim to dvoje. Možda je Evgenija Jeremić bila veoma korektna na sceni, ali to do gledališta nije u dovoljnoj meri doprlo. I to je deo, onaj vema bitan deo umetnosti. 

Pa i zato ova predstava nije odlična, a imala je sve uslove da bude.
Čekamo sledeću.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/05/verdi-travijata-evgenija-jeremic.html

Đuzepe Verdi, Moć sudbine, Narodno pozorište, Beogradska opera, Marija Papajoanu, sopran, Miodrag D. Jovanović, Dušan Plazinić, Jadranka Jovanović, mecosopran, Nebojša Babić, Ivan Tomašev, Jakopo Sipari Di Peskakeroli , Jovana Gavrilović,…12. 05. 2018.

ANAAA, DEJANEEE, DRAGUTINEEE,…

                                                                                              

                                                                                                U noći kada sam prizivao:

Rupčićku, Maksimovića, Matića,…

Večeras sam u operu krenuo znajući da me čeka horor, jedino nisam znao intenzitet. Gošća Marija Papajoanu je mogla da se nasluti samo delimično.  Snimci na youtube, iako stari,  nagoveštavali su nešto  o čemu se već ne može maksimalno uživati. Pa zar neko sumnja da od svoje lepše polovine nisam veoma dobro informisan šta mogu da očekujem. Zar neko sumnja da ne znam kako je mogla i večerašnja gošća da prođe kao jedna pređašnja, kojoj je pre izlaska na scenu rečeno: Hvala lepo. Doviđenja.

Ali, u tom slučaju ne bismo čuli onaj katastrofalni duet u prvom činu Gospođa Papajoanu, Gospodin Plazinić. To je teško opisati i zašto bih trošio reči, dođite u operu…. Za ovake predstave nikada sve karte nisu prodate.

Ipak sam ja celo veče žalio za Rupčićkom, Maksimovićem, Matićem…

A imali smo Papajoanu, Plazinića i Jovanovića. Napominjem, ovaj zadnji je bio u svojoj plus fazi.

Naravno, Preciozila je lik koji treba da opčini publiku. Pogotovo ako joj kostimograf da vrišteće crveni kostim, koji najviše pristaje ukrotiteljki lavova….

Ne sumnjam da je lako Gospođi  Jadranki Jovanović u roli Preciozile… U publici nema lavova, samo neka fina gospoda i među njima, kako reče jedna prvakinja “oni otrovni,” misleći na moju malenkost i moju suprugu.

Pre par nedelja smo gospođu Jovanović slušali u premijernoj “Pepeljugi”. Tada sam napisao,  ko će da pohvali ovu predstavu…. ?? Naravno, ona režimska, “Politika” je objavila za Gospođu Jovanovć:

“Veliki zahtevi postavljeni su ulozi pepeljuge, koloraturnom mecosopranu koji mora da zadovolji sve registre.  Odlična i sugestivna na sceni Jadranka  Jovanović, u istoj ulozi kao pre dvadeset godina, nadoknađivala je scenskim kretnjama vokalne manjkavosti……”

To i samo to… Čemu prva rečenica o “registrima”… Zar neko može da bude “odličan,” a da vokalne manjkavosti (odličan prodrazumeva besprekornost) nadoknađuje… I koje registre je gospođa Jovanović “nadoknađivala”? A koje, sačuvaj Bože, nije?

O takvim stavovima ljudi, koji se po onoj narodnoj izreci “niti šiju, niti paraju,” a oduvek pišu u maniru “vuci siti, a ovce na broju,” imam isto tako popularan izraz u četiri reči… Drugom prilikom, bilo bi previše za ovo pisanje... Ne sumnjajte, kolorit domaćeg vokabulara  uvek može da popuni sve registre nacionalnog nam humora.  Pogotovo  kod mene...  Ali o tome nekom sledećom prilikom

Naravno da Pepeljuga nije ni kuđena ne hvaljena… Jer tako je za opstanak svih “režimskih ljudi” najbolje… Mislim od onih koji državni novac usmeravaju kulturi, preko onih koji novac troše, pa do onih režimskih medija koji za loše nikada neće reći da nije dobro. Mnogo, mnogo toga mora da se stisne i napiše: “Što se solističkog dela tiče, osim  Nebojše Babića (Don Manjifiko), koji je dobio ovacije na otvorenoj sceni, svi ostali su se teško borili sa Rosinijevskim akrobatskim koloraturama koje su rogobatno zvučale na premijeri….”

Da nisam bio na premijeri, da u pauzi nisam čuo šta KO i ponavljam šta KO  misli o predstavi, pridružio bih se građanstvu Surdulice, Babušnice i Feketića, koji su sigurno pustili suzu, čivši za “tešku borbu” naših operskih veličina. Teška borba, rogobatno zvuči, a Pepeljuga "odlična"... U politici i u Politici može i to.

Previše sam se ovde posvetio onima koji pišu u rukavicama,  a govore prezervativski obloženim jezikom, tako da ni jedna kap pljuvačke ne može ni na koga da padne.

Elem, o toj nesrećnoj premijeri drugom prilikom. Za večerašnju Preciozilu, Gospođa Jovanović nam je uoči, ne tako davnašnje premijere, obećala tri ipo oktave, obavestivši građanstvo Srbije svojim pevljivim glasom i lepršavim multimimičarskim pokretima,... čak i populus kultne emisije “Žikina šarenica,” da je to koliko teško, toliko i dostižno, bar kada je ona u pitanju..

Večeras je bila očekivana.

Eto, mogu i ja da napišem u četiri reči, a da svi znaju šta mislim, iako konkretno ništa nisam rekao. Ovo je samo iz razloga što se kod mene ZNA šta i kako mislim i ne menjam mišljenje na pauzi i posle predstave i u trenutku kada sednem da pišem.

Za ariju “Viva ja guerra” gospođa Jovanović je dobila MUK, ali je i pored toga  publiku  na kraju arije nagradila sa 5-6 ubrzanih treptaja očima. Nije se oglasio, ni Direktor opere Janko Sinadinović, koji je tokom predstave, u svom maniru, aplaudirao svima u svakoj prilici, najčešće inscenirajući aplauze, u ulozi animatora publike.
U Rataplanu je čuvena J. J. bila nešto bolja i mlak aplauz, u kome bi je nadmašilo bar desetak mladih mecosoprana, samo da im se da prilika da zapevaju… Ali neče skoro, sve dok postoje u ovoj Nojevoj barci (izraz Predsednika Upravnog odbora) gmizajuće osobe koje na par dana pred premijeru upadnu na probu  i izjave: Ovo pevam ja!

Tužno je bilo na kraju kada su Marija Papajoanu i izvrstan dirigent Jakopi Sipari Di Peskakeroli dobili identične bukete (od Uprave), a Gospođa Jovanović koja sebe u intervjuima naziva najpopuranijom operskom divom, ni laticu.

Već čitavu deneciju svoju popularnost ona gradi na intervjuima, a ne pevanjem u operi. Za široke narodne mase, ovo prvo je bitnije od svega, pokazalo se, a i ja tvrdim.

A cveće, pa Marija Papajoanu je trebala da dobije bar dva buketa, jedan (već je primila) od Uprave i drugi od onog koji joj je slupao automobil.

Evo trenutka da se podsetimo davnašnjih pitanja.

Pre četiri meseca sam napisao: Gospođa Voština je trebalo da svira “Introdukciju i Rondo”… A nesrećna Abigaila Voština, batrgajući se sa Sen Sansom je uspela samo da doživi pucanje žice… Te iste žice, pisao sam tada, a i ranije, uvek kada je to na programu, mopraju da se usijaju… Kod Voštone se uvoštile i na žicama se mogao samo zagrejati podoj za bebe….

Srećom, puče žica i iskoristih pauzu da pobegnem iz sale…

Tada sam postavio pitanje, ko će za ovo “tante” da bude “kukuriku”.? Zar mislite da u Tiranu nije mogao da ode Dejan Maksimović, Ana Rupčuć, ili  Ivan Tomašev… Moglo je da ode i pet drugih, ali nikada neće otići…  Za “uzvratne posete kućama sa kojima je ostvarena saradnja”… uvek ide Najbolji. Ovo pod znacima navoda je iz rečnika političara u kulturi… Toliko su mi gadne te reči da ih ovde namerno upotrebljavam…

Vratimo se na predstavu… Pre toga, znajte, ne mrzim ja Politiku. Nekada sam je obožavao. Služeći vojsku…. Tačno, služeći u socijalizmu vojsku, jer je to bio zvaničan izraz, od ukućana sam tražio da mi svakih 15 dana šalju sve predhodne primerke Politike,… da,... bez beogradskog izdanja nisam mogao biti adekvatno informisan… Hranio sam se tekstovima Politike.  Zato sada ne mogu da je mrzim… Može samo da mi se gadi ono što u njoj piše…

Čak i kada neko poput naše Jadranke kuka nad sudbinom pevačice koja mora da nasloni koleno na top. Gospođa Jovanović više ne naslanja koleno na top u operi Moć sudbine, ne mora čak ni da peva, neka samo trepne 5-6 puta i dobiće aplauz. Kao ovaj večerašnji.  I o tome je sadašnja Politika tako zdušno pisala, mislim o mukama naslanjanja kolena na top, a ne o treptanju.

Ali, večeras je bilo i onih za pohvalu. A i to se očekivalo. Nebojša Babić kao Fra Melitone, je bio odličan… Pa posvetio sam mu svojevremeno poseban  osvrt u vezi te role. Očekujem da uvek briljira,…

Naravno, kada je na spisku pevača ime Ivana Tomaševa, to znači da se može očekivati kvalitet i sugestivnost... Za uživanje ne treba više!…

Ipak su nedostajali oni koje sam prizivao… A ponavljao sam: Ana, Dejane, Dragutine,…

A počelo je intenzitetom koji može da prirerdi samo italijanski dirigent. Hvala još jednom Di Peskakeroliju, ...sa nekim drugim ljudima će napraviti čaroliju… Ovde je to teško, i mora mnogo elemenata da se sklopi.

Siguran sam da je bilo onih troje, koje sam prizivao, bilo bi drugačije, ali..

Idemo dalje… sada su zadnji minuti ove subote… sreda nije daleko.

I da ne zaboravim, hvala Jovani Gavrilović… u ovoj predstavi mlakih aplauza nije nas mučila gašenjem svetla, i ponovnim podizanjem zavese, kako bi se inscenirao utisak gromoglasnog aplauza, želje publike da još jednom pozdravi one od kojih želimo da što pre pobegnemo u hol pozorišta. Njene kolege umeju do bolnog bezobrazluka da to rade, ali tu sam… Primetim i ono što mnogima promakne.

Da, sreda nije daleko. Nadam se da na toj predstavi neću nikoga da prizivam.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/05/uzepe-verdi-moc-sudbine-narodno.html