NEKO
PEVA,
NEKO
ODPEVAVA
Večeras je bio “Seviljski berberin”.
Opera koja zaslužuje pažnju iz više razloga, ali pre toga, ona moja stara
konstatacija: Dok ovi budu vladali, Beograd neće imati ni operu, ni balet.
Zar neko od mojih čitalaca misli kako idem samo na operske predstave?
Mnogi događaji nisu vredni da se o njima nešto napiše. Ipak, ima i onih koji su
kod mene ostavili vema upečatljiv utisak, a do sada nisam napisao ni reči.
Znam da niste bili na “Operskom Gala
koncertu –Dani Beograda-“… Ne bih ni ja otišao da sam znao kakva se papazjanija
sprema… Reč gala je odavno devalvirala
kada je kod nas opera u pitanju. Čak su “neki” pevači na društvenim mrežama
uputili “poziv za Veče operskih arija, na navodnom Gala koncertu”,… Vojkan
Borisavljević je sakupio polurevijski orkestar… Tridesetak neuvežbanih
muzičara, kojima su pridodati bubnjevi i električna, bas, gitara… Neophodno za
“operske arije,” razume se… Pa onda sve i svašta, od ruske romanse, do argentisnkog
tanga, pa muzičkog mirisa Španije, arome Italije… I naravno nezaobilazni Holivud.
Na sve to i rodoljublje, naši evergrinovi… Ah, da i operske arije… Bar sa
arijama da se malo posoli papazjanija. Čas jedno, čas drugo, peto sedmo i
deseto.… Kada se u poslednji, to jest
zao čas, par dana pred nastup, čulo da nastupa i Diretkor opere Jasmina
Trumbetaš Petrović, trebalo je da mi bude sve jasno… Da li je u pitanju bila
nečija želja, volja, ili ultimatum… (Ja znam, vi se potrudite, pa saznajte, ako
želite.) Tek njoj nije mesto na trećerazrednim (sklepanim) koncertima, koji se
popularno zovu “tezga”… Sigurno ih tako zovu oni “vrli” operski pevači koji
jedne druge pozdravljaju sa: Pocepaj, porobi, pokori…”
Naravno, bogata država Srbija je pukla
za desetak hiljada evra, a sala puna… Sala “Amerikana”, Doma omladine (200
sedišta)… Niste čuli da postoji takvo mesto za “Gala koncerte opertskih
arija”??? Pre koncerta, oko stotinak srednjoškolaca na platou DO, ne
može da se priđe ulazu. Pitam ih da li
čekaju za koncert, a oni zbunjeni, tek, jedna devojka objasni da čekaju dodelu
diploma… Obiđem ih sve, uđem, kada posle par minuta, oni kolektivno svi u sali…
Dobili signal za ulaz.
Na takvim koncertima, čak i u gledalištu,
nije mesto Direktoru opere. Direktor opere mora da ima nivo… Pisao sam o tome
zadnjih godina. Čak i pišem knjige o kulturi ponašanja, ali… Svakako da je
Jasmina Trumbetaš Petrović bila jedna od najboljih izvođača. Pa i da se napiše, bila je najbolja… Ali nije stvar biti najbolji na takvom mestu… Da napišem
preciznije, na “svakakvim” mestima… I dalje se smejem jednoj anegdoti kada je
jednoj “velikoj” pevačici, jedna druga, glasno, dovoljno glasno da, kao anegodotu,
čuje ceo Beograd, rekla: Ja sam umetnica, a ti si pevačica.
Neka razmisle svi da li su umetnici, ili pevači?
Neka razmisli gospođa Trumbetaš da li je
umetnica, ili pevačica?
Prema tome, gosdpodo iz opere, svi vi,
birajte, hoćete li da budete pevači, ili umetnici…
Organizator ovog i sličnih koncerata ne
poseduje ni najmanji osećaj šta gde i kako ide… Organizator se nije potrudio da
od onih desetak hiljada utrošenih evra fotokopira 200 lista papira sa napisanim
programom… To košta 400 dinara. Bar bi znali da ćemo morati da sedimo, bez
prestanka, sat i četrdeset minuta na tvrdim stolicama… Auuu… pa to je već
nauka… Možda bi i to bilo štampano da su nekome “ponudili” par stotina evra.
Ali bara mala (plitka), a suviše je krokodila. Apetiti veliki, jer ipak su u
pitanju “operske arije”.. I to na “Gala koncertu” …
Znate li da stručnjaci za gastronomiju
naplaćuju 10.000 hiljada evra da se osmisli jelovnik novootvorenog restorana.
To je već decenijama cena u Beogradu. Ne može koncert, pa maker i onaj
trećerazredni, da se peva po sistemu ko šta ume i želi… Pa kada mu se ćefne
izađe na scenu. Pa kad, pa kad…
Pa onda na par dana pred nastup, neko
lupi rukom o sto, uz povik: I ja učestvujem…
Meni je poznata ta priča: “I ja
učestvujem!”… Ali nisam od onih koji ponavljaju iste priče… Pronađite te
detalje u mojim tekstovima.
Možda gospodin Borisavljević i grupa
“putujuća” misli kako čak i to može… S
brda, s dola, plus i oni koji lupaju rukom. Bez programa, bez pauze, ali sa
unapred “obezbeđenom” publikom. Ne može, to se ne dešava ni na estradi, čak i
na koncertima u onim najmanjim mestima… Jer kao što poznajem pravila oblačenja,
ponašanja, gastronomije,… tako znam i o dešavannjima na estradi… Bar kada je
organizacija u pitanju. Tek tako, znam i primećujem ono što drugima promiče…
I dok je Mama Huanita na koncertu, pevala: “O sole mio!”….
Ja sam odpevavao: Gde sam vreme izgubio…
Da, večeras je bio “Seviljski berberin.”
Nikog nije bilo u “Direktorskoj loži”. Sigurno je Gospođa Trumbetaš ponela ključ
sa sobom.
Predstava za pohvalu, a u parteru (do
tada ispunjenog), nakon druge pauze, 41. fotelja prazna. Ovo je podatak bez
loža u parteru, bez prve, druge, treće galerije. A, sala je na početku bila
puna i to bez školske dece. Za pohvalu, ali i da Uprava stavi prst na čelo…
I večeras je Bartolo bio Nebojša Babić,
a Figaro Dragutin Matić.
Za Babića samo jedna reč, fascinantan…
Pošto sam tu reč potrošio na Babića, tražim adekvatnu za Matića… Čitalac treba
da zna kako, ni Babić, a ni Matić ne spadaju u one koji su (administrativnim
rečnikom rečeno) u Operi Narodnog Pozorišta Beograd u stalnom radnom odnosu. U
tom svojstvu nije ni Ljubomir Popović, večeras Grof Almoviva, nije ni Nevena
Matić, Rozina… Ugovor o delu, gost, zamena,…
Četiri glavna lika uspešne predstave i…
Možda je tu odgovor zašto je predstava dobra…
A večeras je Don Bazilio bio Ivan
Tomašev… Jednostavno rečeno vlada scenom. Možda će neko shvatiti kako repertoar
treba da se pravi po Tomaševu, Babiću, Matiću…
Do tada: Sve dok ovi budu vladali,….
Podsetiću na jedan biser. Bivši Direktor
, Janko Sinadinović, je u oproštajnom
pismu naveo kako je Opera, kojoj je on “uspešno” upravljao, osposobljena da
izvede 37 različitih dela. Ne znam samo zašto se cele godine vrti 7 opera…
Možda grešim, ako neko može da nabroji 8, ili 9, neka me demantuje. A gde su
ostale, ostale?
U papirima kojima se izveštava
Ministarstvo kulture, Vlada Republike Srbije, mediji u kojima rade novinari
koji nikada nisu kročili u NP… tako piše... Ko još veruje u cifru 37… Ko veruje u dvocifren
broj? Samo onaj ko ne ide u operu.
I večeras sam tumarao, pipao i tražio kvaku lože u mračnom hodniku,
pre predstave i u svakoj pauzi. Inspicijent Branislava Pljaskić spade u one
koji ne umeju da uključe osvtljenje u hodniku druge galerije levo.
Nekima u Operi očigledno odgovara da
posetioci bauljaju po mraku.
Nećete me time sprečiti da dođem i da
pišem…
Gospođo Jasmina Trumbetaš Petrović i
Gospođo Ivana Vujić, podsetiću Vas ponovo. Glavni ulaz u Narodno pozorište nije
iz Francuske ulice, već sa Trga Republike. Uđite nekada sa gledaocima na
predstavu, oslušnite koje imaju želje, koje su im primedbe, šta im smeta…
Spustite malo nivo svoje prepotentnosti i zapamtite Aleksandar Bugarski je
predvideo troja vrata. Troja dvokrilnih vrata za ulaz… Inače, ako ne znate, Aleksandar Bugarski je projektovao zgradu kuće gde vi odlučujete.
Molio sam vaše radnike obezbeđenja, da
nakon završetka predstave ne maltretiraju posetioce time što će i po desetak
minuta da čekaju da se svi provuku kroz jednu polovinu jednih vrata. Prvo su
nešto pokušali, a potom se vratili na staro. Meni je odgovoreno kako je tako
naređeno. Večeras su tu vaši radnici stajali u holu, gledajući me kako sa ostalom publikom idem stopu, po stopu napred… Ljubazni su, pozdravili smo se I klimanjem glava I osmesima... Napolju je padala
kiša, plato pred ulazom premali…
Možda je Gospođa Trumbetaš Petrović
i večeras u nekom gradu, na koncertu,
van granica Srbije… Imali smo prilike da vidimo kako nastupa u Trebinju…
Sa trećerazrednim pevačem, a la Estrada… Tamo nije zazirala od publike da čak i
odpleše sa tim pevačem… Ili je možda i ples bio u sklopu ugovora, popularno rečeno "tezge"... . Ne bi me
čudilo da taj "pevač" uskoro dođe i do, odavno željenih, dasaka Opere Beograd…
Ma i neka dođe, dolazili su i gori, ali
ne ponižavajte me da stojim iza dvoja, katancima zaključanih staklenih vrata i da kroz njih minutima, minutima, minutima gledam one srećnike koji su se dokopali svežeg
vazduha. Neki pokušaše da otvore, ali "elzet" je to. Sigurnos na delu.
Ovo pišem u ponoć, nakon što sam se
nadisao svežeg majskog vazduha.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
