Ko je zeznuo stvar? Narodno pozorište Beograd. Beogradska Opera.

Juče je bila Sv. Petka… Ubitačno se i jelo i pilo… Morao sam, uvredio bi se domaćin.

Danas je lečenje pred sutrašnji praznik.

Berezovski na Kolarcu.

Moji oponenti će sigurno da se pitaju šta ću tamo u to doba?

Pa siguno neću da se krstim u toku koncerta, kao na drugim mestima. A neću na temu Berezovskog ni da pišem.

Osećam, biće toliko dobro, neće me inspirisati.

Sve gledam sa one vedre, humorističke strane, zato:

.

KADA JE NEŠTO ZEZNUTO, ONDA….

.

Opera je najkomplesniji oblik scenke umetnosti, a sa tim i umetnosti uopšte.

Mogu filharmoničari da tvrde kako dostižu zvučno savršentvo, ali kada se na to doda i ljudski glas, pa gluma, pa kostimografija, scenografija,…. Sve ostaje iza opere. Pozorište je, ma koliko ga lično voleo, jednostavnija priča. Neko će pitati, a film. Pa film se secka, recka, slike likovnih umetnika se “prefarbavaju”, vajar koji napravi pogrešan udar po dletu, može uvek da uzme drugi kamen.

Uz sve to, opera sebe u deliću sekunde, ili uzdiže, ili upropašćava. Možete da izdržite jednog bledunjavog Edipa, jer je tragedija sama po sebi moćan osećaj i sažalićete se nad ljudskom sudbinom. Istrpećete i netalentovanu Ifigeniju, bez lepote i duhovnosti i Magbeta bez harizme… Mletačkom trgovcu i Tvrdici ćete da se smejeti, ako nije ni Š od Šeksipra, ni M od Molijera.

Ali u opera nema ni improvizacije ni komedije.

Opet će neko reći kako nisam u pravu.

Stvarno, u operi nema komedije. Postoje samo komične opere.

Tu ne može starački da se zakašlje Ramfis, ili Filip, kao Ričard III, ili Henri V, kod Šekspira, gde glumac ne može da se seti teksta, ili da se Hamlet zamisli čitav minut, koncentrišući se na monolog, ili Ibzenova Nora da ćuti, jer u njoj samoj je drama veća od muke jedne aušvicke logorašice.

Šta je problem?

Publika lako izdrži lošeg Hamleta zarad fantastične Julije. Dobra Ledi Magbet potire i Kralja i Magbeta. Zar je važan i onako ismejani Dundo Maroje ako je Pomet dobar?

A u operi dobra Karmern, dobra Turandot. Prvu lako “ubije” loša Mikaela, drugu “uništi” napukli bas… Tu ni dobar hor ne spašava od propasti. I obrnuto. Kod nas je moguće sve… A svuda je isto. Jer često popularnost kod publike (ima li operske publike u Bgdu, ili nema, dolazi li redovno da uporedi jednu postavu sa drugom, ma o tome drugom prilikom), i frenetični aplauzi na kraju predstave nekima, koji za arije, svima poznate, nisu dobili ni mlak špricer od tapšanja, izgleda više utiču na Upravu, Umetničko veće, nego priče malo iskusnijih i stručnijih, ali koje se čuju “u kuloarima”, jer iza scene je uvek (storijsko) licemerje. Jer te kuloarske priče i onako odatle ne odu dalje, jer u gadu GDE SVAKO ZNA SVAKOG, gde ti je SVAKO, ako ne poznanik, ono prijatelj prijatelja, muž učiteljice vlastitog deteta, mesareva ćerka, za koju ne smeš da kažeš kako je netalntovana, jer će sutra otac da ti uvali masne krmenadle. Izađe li neko iz sistema: “Ja tebi Knjaže, a ti meni Serdare” u dve reči, NAJEBAO JE. (ma o tome ću tek da pišem, da se vratim na scenu)

Jedino ako je Plasido u sredini scene okolo mogu da budu i Buranovske babuške. Ali Plasido je jedan, a Buranovskih babuški i previše, pogotovo onih koje nisu stigle dalje od “beogradskih scena”.. (I o biografijama drugom prilikom, pogotovo o opisu “Nastupao (la) je na SVIM BEOGRADSKIM SCENAMA… Potom sledi spisak, a zapravo su samo dve operske scene, a na ostalim navedenima “daske se dele” sa onima čija se "matične scene" ljuljaju prikačene uz obalu Save i Dunava )

Ostaje nam, za utehu, uvek ono: Ničija nije svetlela do zore. Ali uvek na to dodam i drugu (parafraziranu):

Dok se mudri namudrovaše,….

Talentovani raspevavaše,….

Oni treći se siti napevaše.

Pitaće neko, a publika???? Zar je publika bitna, opera uvek može da se popuni sa stotinak desetogodišnjaka… (A o tome, o tome POSEBNO sledećom prilikom)

Teoretičari muzike mogu na ono gore izneto da objašnjavaju do besvesti. Tako je. Jer kao što je opera puna “svega” od tona, glasa, svetlosti, boje, tekstila… Tako su i njeni problemi van pojedinačnog dosega muzikologa, psihologa, sociologa, estetičara,…. Zato je nekom poput mene veoma lako. Humoristi ne zalaze u operu, na balet, u kocertne sale.

Nemam konkurenciju, pa pomišljam, da i nisam tako loš… I onako ne dajem ocene, samo iznosim impresije nekog ko je platio ulaznicu (znači ne dugujem nikom ništa) I javno iznosim činjenice, koje svako može da demantuje, AKO NISU TAČNE.

.

Uostalom sutra je Sv. Berezovski.

Znate, to su oni sveci kada oni koji žive za umetnost, a pogotovo, ako su i humoristi,   ne rade. Samo slušaju!
                                                                                       David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Trubadur, 21. 10. 2016. Beogradska opera, Sanja Kerkez, Nataša Jović Trivić, Janko Sinadinović, Dragutin Matić, bariton, Esejističku impresiju potpisuje David Naum

       

     DVE DAME I TRUBADURI

Pisano u noći između 21 i 22. 10. 2016.

odmah po završetku predstave.

Već sam pisao kako tri nedelje čekam Sanju Kerkez. (Tomašev izvini, ovo piše nekadašnji humorista u meni)

Priznao sam kako su mi juče ogadili muškarci u bilo kom izvođačkom obliku i da se radujem današnjem susretu sa dve dame: Već rečenom Sanjom i Natašom Jović Trivić. Decenijama su nas ubeđivali kako dobre operske pevačice mogu da budu samo one koje imaju 50 kilograma viška. U ovom veku je to demantovano, a navedene dame su i glasom i stasom na strani onih koji u operi ne uživaju samo u muzici i pevanju.

Večeras se u Operi (opet) desilo čudo, valjda su njih dve bile ne samo inspiracija za mene da odem i slušam ih, da posle toga pišem, nego da Manriko, moj omiljeni Janko Sinadinović bude energičniji, raspevaniji, glumački bravurozniji nego ikada. Šta je u njega ušlo, ne znam. Možda je isto to ušlo i u Grofa Lunu, Dragutina Matića, koji je do svodova sale otišao sa svojim raskošnim glasom.

Već sam imao siže za podužu humoresku o mogućnosti da Sinadinović ostane u loži kao VD upravnik i sa sobom povede, u razno-razne rukovodioce pola ansambla, kako bi se dala šansa mlađima, kad… Prva galerija Desno, Loža 1 prazna. Sinadinović na sceni.

Trubadur ubitačan! Orkestar srihtan do svog maksimuma. (već sam pisao da imam dojavu od jedne ptičice kako je Paolo Beloli utegao orkestar poput abartovanog jugića) Šteta na kladionicama nisu kulturni događaji, ništa mi ne znači što saznam unapred konačan ishod.

Sanja i Nataša bravo. Šteta, nije bilo vaših koleginica u Sali da vas čuju. Možda će novi VD upravnik ovaj večerašnji uspeh imati u vidu tokom daljeg upravnikovanja.

Možda će se neko upitati kako to pišem o ženama, a sedeo sam pored svoje sopstvene. Pa meni je dozvolila da se divim pametnim, uspešnim i lepim ženama. Čak mi je dozvoljeno da se poput predratnih mangupa, bez blama, okrenem za lepom ženom, ali uz obaveštenje šta me je to privuklo za taj potez. Mogu da pišem sve i slobodno o ženama, jer je moja za mene boginja, , a ja sam humoristički bezobrazno, pesnički prepotentno i romaneskno široko i razložno, uveren u svoje vrline, a mane dam na tacni kao predjelo dušmanima da se otruju od zavisti.

I da rezmiriam, večeras sam uživao sa svojom lepšom polovinom. U Operi se desila Evropa, desio se pravi BEMUS, desio se Svet. Svet veoma dobrih umetnika, koje je vodio dirigent verdijevskim  ljubavnim putevima, sreće i patnje.

                                                                                           

                                                                                       
                                                                                 David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

.

Nabuko. 15. 10. 2016. Beogradska opera, Sanja Kerkez i Ivan Tomašev, Impresiju potpisuje David Naum

 Eppur si muove

Noć 15.-16. 10. 2016.

 u satu nakon predstave

U ovoj jesenjoj noći, razmišljam ono što moram. Sutrašnji pisani i TV mediji iz oblasti kulture će izveštavati o izložbama na čijim otvaranjima je bilo trideset umetnikovih prijatelja, propratiće „socrealističke„ književne večeri sa dvadeset znatiželjnika i perspektivom knjige da se proda u istom broju primeraka. Neće biti objavljeno kako se u istoriju BG Opere se upisao veoma dobar “Nabuko”. Ivan Tomašev, kao Zaharija (čekalo se na to dve decenije) dominirao scenom i glasom i stasom. Bravo! Sanja Kerkez je uživala u ulozi Abigaile, jer sa lakoćom pokazuje svoje glasovne i glumačke sposobnoosti. Bravo !!! I steta, TV kamere nisu zabeležile zvuk i svu scensku lepotu čarolije za koju su dobrim delom najzaslužniji bračni par Kerkez-Tomašev. I sve je u ovoj subotnjoj noći pod svodom nacionalne opere bilo super. Ostaće nezabeleženo kako je dirigent Zorica Mitev izvukla iz orkeestra nešto posebno. Njen temperament je pokrenuo sve one koje publika samo čuje. A uvertira je sve ostavila bez daha. Bar je tome prisustvovao novi VD Direktor. Ako je i sam učestvovao, mora mu se čestitati, u pritovnom, ima dobar putokaz kuda može da odevede ceo ansambl.

Kao neko ko je u onoj najnepopularnijoj grupi gledaoca i slušaoca kulturnih dešavanja, primećujem i neke veoma sporedne stvari. Nisam u onoj prvoj grupi, ljudi iz branše (bar kada je muzika u pitanju), pa da mi aplauz i reč diktira surevnjivost i zavist. Nisam ni u onoj drugoj grupi kojima je sve lepo i koji vole spektakl, cirkusku glamuroznost, umišljajući kako će tapšanjem i sami da postanu deo nečeg što je IN. Pipadam onoj trećoj, koja često IMA istančan ukus, pa ono što me pozitivno dotakne veličam, ono što mi se ne sviđa vičem UA! I ponavljam, ponavljam!

Oponenti onoga što pišem, rećiče ovde, gde su oni sa istančanim ukusom?

Pa njih je veoma malo u zemlji koja se zove Srbija, ako ne računamo one koji su pokusali da se priklone prvim dvema grupama. Bez obzira da li je književnost u pitanju, slikarstvo, opera,… tako je.

Da se vratim na temu! ( ovo je bilo samo predug uvod i objašnjenje za ono što želim da kažem)

Tomašev i Kerkez ostadoše bez cveća. Iskreno, mene je bilo sramota. Na stranu aplauzi, ponovno dizanje zavese,… Samo jedan cvet ima neku posebnu priču, kako za umetnika koji ga dobija, tako i za publiku. Često se beogradska publika divi i stranim umetnicima ....bez cveta, dva… Ali to neka bude manir nekim drugim ljudima, ja ću svoju gorak osećaj nedostatka poštovanja prema umetniku da ispravim već sledećom prilikom ljudima koji su mi ulepšali veče i koji će ostati u sećanju.

Impresija, osetila se kabalistička alhemija ljudskih sudbina u strašnom ratu Jedejaca i Asiraca. Među najvećim simobilima,  Zavetnog kovčega i Mojsijevih kamenih ploča sa uklesanim zapovestima, metaforiku, kako skrivenu, tako i onu odgonetljivu su, ponavljam i stasom i glasom doveli do visokih umetničkih visina Kerkezova i Tomašev.
                                                                                 David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

.