U ovoj jesenjoj noći, razmišljam ono što moram.
Sutrašnji pisani i TV mediji iz oblasti kulture će izveštavati o izložbama na
čijim otvaranjima je bilo trideset umetnikovih prijatelja, propratiće
„socrealističke„ književne večeri sa dvadeset znatiželjnika i perspektivom
knjige da se proda u istom broju primeraka. Neće biti objavljeno kako se u
istoriju BG Opere se upisao veoma dobar “Nabuko”. Ivan Tomašev, kao Zaharija
(čekalo se na to dve decenije) dominirao scenom i glasom i stasom. Bravo! Sanja
Kerkez je uživala u ulozi Abigaile, jer sa lakoćom pokazuje svoje glasovne i
glumačke sposobnoosti. Bravo !!! I steta, TV kamere nisu zabeležile zvuk i svu
scensku lepotu čarolije za koju su dobrim delom najzaslužniji bračni par
Kerkez-Tomašev. I sve je u ovoj subotnjoj noći pod svodom nacionalne opere bilo
super. Ostaće nezabeleženo kako je dirigent Zorica Mitev izvukla iz orkeestra
nešto posebno. Njen temperament je pokrenuo sve one koje publika samo čuje. A
uvertira je sve ostavila bez daha. Bar je tome prisustvovao novi VD Direktor.
Ako je i sam učestvovao, mora mu se čestitati, u pritovnom, ima dobar putokaz
kuda može da odevede ceo ansambl.
Kao neko ko je u onoj najnepopularnijoj grupi
gledaoca i slušaoca kulturnih dešavanja, primećujem i neke veoma sporedne stvari.
Nisam u onoj prvoj grupi, ljudi iz branše (bar kada je muzika u pitanju), pa da
mi aplauz i reč diktira surevnjivost i zavist. Nisam ni u onoj drugoj grupi
kojima je sve lepo i koji vole spektakl, cirkusku glamuroznost, umišljajući kako
će tapšanjem i sami da postanu deo nečeg što je IN. Pipadam onoj trećoj, koja
često IMA istančan ukus, pa ono što me pozitivno dotakne veličam, ono što mi se
ne sviđa vičem UA! I ponavljam, ponavljam!
Oponenti onoga što pišem, rećiče ovde, gde su oni
sa istančanim ukusom?
Pa njih je veoma malo u zemlji koja se zove
Srbija, ako ne računamo one koji su pokusali da se priklone prvim dvema
grupama. Bez obzira da li je književnost u pitanju, slikarstvo, opera,… tako
je.
Da se vratim na temu! ( ovo je bilo samo predug
uvod i objašnjenje za ono što želim da kažem)
Tomašev i Kerkez ostadoše bez cveća. Iskreno,
mene je bilo sramota. Na stranu aplauzi, ponovno dizanje zavese,… Samo jedan
cvet ima neku posebnu priču, kako za umetnika koji ga dobija, tako i za
publiku. Često se beogradska publika divi i stranim umetnicima ....bez cveta,
dva… Ali to neka bude manir nekim drugim ljudima, ja ću svoju gorak osećaj
nedostatka poštovanja prema umetniku da ispravim već sledećom prilikom ljudima
koji su mi ulepšali veče i koji će ostati u sećanju.
Impresija, osetila se kabalistička alhemija
ljudskih sudbina u strašnom ratu Jedejaca i Asiraca. Među najvećim simobilima, Zavetnog kovčega i Mojsijevih kamenih ploča sa uklesanim zapovestima, metaforiku, kako skrivenu, tako i onu odgonetljivu su, ponavljam i
stasom i glasom doveli do visokih umetničkih visina Kerkezova i Tomašev.
David Naum
David Naum
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.