TRUBADUR
I TRUBADURI
28. 10. 2017.
Na istom ovom beogradskom asfaltu, (pre pola veka), u vreme kada
je Dragoslav Andrić sakupljao građu za grandiozni i prvi rečnik žargona na EX
YU prostorima reč Trubadur je označavala onoga ko je “oduvao”, zapravo odnog
bezvrednog čiji je značaj minoran, bilo da je reč u ljubavi, umetnosti, poslu.
Kada želite da uđete u Operu, morate da primetite Zgradu
Nacionalnog Muzeja. Još se adaptira.
Jedan od trubadura je pre par godina najvaljivao pompezno, u medijima, štopericu,
koja je pokazivala vreme u nazad… Godie, dane, sate minute… Odbrojavalo se vreme
do završetkla radova na instituciji koja najbolje reprezentuje kultruru i moć (istorijsku) jednog naroda. Pa, zaboga “umtnici” i
“političari” moraju da budu ljudi od reči
(Znaci navoda nisu stavljeni greškom.)
Pa taj trubadur, potom, (nakon par godina) sklonio sat, .. jer… približavalo se cifri 00.00.,00. A pompezni
završetak radova još nije upriličen. Nije trubadurski upriličen. Inače sviraće
fanfare na sve strane, samo dok se potroši tri puta više novca od predviđenog.
Narodni muzej se, kao što rekoh, čitavu godinu dana sređuje bez sata… A “Trubadur”
je otišao na novu funkciju.
Niste to primetili, a možda i jeste… Meni ne promiču takve
stvari…. To sve spada u ono što nazivam motanjem oko plota, a na tu igru (koju
nikada nisam prihvatio) reagujem.
I pre pisanja o utisku koju je večerašnja predstava ostavila na mene da ukratko
izanaliziram te “trubadure”
U kulturi su jasno predvidivi putevi “rukovođenja”.
Pra faza je Snebivanje.
Uvek ista pesmica onog ko je izabran na tu funkciju: “Pa eto,
morao je neko, pa sam se ja prihvatio misleći da pomognem kako bi krenulo na
bolje.”
Znate li nekog ko nije tako reagovao???
Vrlo brzo dolazi druga faza. Prepotentnost. (To nastupa već nakon
mesec - dva dana.)
Jasno nedvosmisleno se
ponavlja: “To treba ovako!”
Jer onaj Snebivko je intelektno atrofirao, a fičički je odebljao u
Prepotenka.
Zaboravlja se kako je taj, na toj funkciji apsoluno jednak onima
kojima “rukovodi.” A najčešće mu je kvalitet rada bio ispod proseka, pa mu je
“funkcija” sigurna grana na kojoj može da se klati do penzije.
Treći nivo je Arogancija.
To je već ono; "Naučiću vas kako treba!”
Iako je od prve faze do ove često prođe i manje od godinu dana.,
ali “umišljeni rukovodilac” je već ubeđen kako je tu, na tom mestu zvog svoje
izuzetnosti.
I četvrta, zadnja faza je Diktatura.
Jer, zaboga, On,… onaj što se na početku snebivao,.. sve može i
sve SME… Sme, da, zato što u političke strukture (te su ga tu i “gurnule”) u
njemu prepoznaju poslušnog piona, koji je veoma zahvalan “za rad na terenu”…
Jer za političare su škole, pozorišta, biblioteke… teren.
U celoj toj priči, nas humoriste najviše interesuje sto (mislim
radni sto) tih rukovodilaca. Jer na tom stolu se pišu rešenja o unapređenju. i
pečatiraju unapređenja, … jer kod srba potpis bez pečata je nevažan. Jer na
srbe funkcija ne deluje samo adrenalinski, već i afrodizijački. O tome u jednoj
od narednih impresija… Čekam prvo izlazak svoje knjige pod golicavim nazivom
“Seksualni bonton”.
I više se ne postavlja pitanje da li je “ruvodilac” veći umetnik,
ili šef (upravnik, direktor). Postavlja se novo pitanje da li je lošiji kao
“rukovodilac,” ili kao “umetnik.” Da podsetim na početak osvrta, za takve
“funkcije”se isključivo biraju oni ispod proseka.
Pitate zašto?
Pa pravi umetnik ne ostavlja svoju koru hleba za sve moći i
privilegije koje nudi administracija. (ova zadnja reč mi je ružna, ali na
pravom mestu)
Ovde mislim na većinu, a nikog konkretno.
Tvrdim… Tvrdim kao neko ko je o operi Trubadur pisao najviše u
zadnje vreme… Čak prepotentno tvrdim da niko tu operu u Nacionalnom tatru
zadnjih godina nije slušao češće od mene…
Naravno da većina predstava nije propraćena pisanjem… Pa prema tome mogu da
kažem kako je to nešto što je najlepše i najzanimljivije što se može čuti sa
Nacionalne Operske kuće. Sigurno su tome doprineli i brojni “Trubaduri,” jer
smo očigledno država koja ima povoljno tlo za rast, razvoj, cvtenje i
međusobno oplođenje najhibridnijih sorti
“Trubadura”.
Elem, da se koncentrišem na večerašnju predstavu.
Dve su bitne stvari. Počeću sa drugom. Uvek sedim pored osobe koja kraj Verdijevog Trubadura
sačeka sa suzama u očima. Večeras nije bilo suza i to je možda dobro, a počelo
je, možda je i to uticalo, mnogo tužnije.
Dirigentica Zorica Mitev Vojnović, veoma elegantna (takve stvari mi ne
promiču) se pozdravila sa
koncertmajstoricom. Koncertmajstoricom koja je bila obučene u “džak haljinu”… u
sivu džak haljinu od materijala sličnog za isto i u boji koja asocira na isto..
Priznaću, knjigu Bonton sam napiusao (na svoj specifičan i ne - malo
bezobrazan način, da ne bude suvoparno poput telefonskog imenika) iziritiran
nekulturom. Pa sam tražio sredstvo kojim mogu da odarim po glavi svakog ko nije u skladu sa civilizacijskim normama,
a sa druge strane i da istu knjigu poklonim dragim osobama.
Tvrdim da dotičnu koncertmajstoricu, ni moj prvi poriv, kao i
izrečena želja za činjenjem, neće
promeniti u nastojanjima da skrene pažnju na sebe i pokaže svoje izvanmuzičke
(džak) kvalitete.
Opera Trubadur im, po meni, najpoetičniji početak. Priča Feranda
pred vojnicima je nešto najlirskije što može da se čuje u operama. Jedan
predivan tekst I to je uvek nešto što me potpuno razneži, pa tokom predstave
lakše prelazim preko onog što nije urađeno kvalitetno i profesionalno. Ivan
Tomašev kao Ferando kao da je želeo da se predstava što pre završi… Nije to bio
onaj Tomašev o kome uvek pišem u superlativima… Čak se na kraju nije pojavio da
se pokloni publici. To je propustila i
Ines, Tatjana Mitić.
Bio je ovo jedan od loših Trubadura. Na stranu što je
Dragutin Matić bio izvrstan, brojna
publika (sala popunjena sa dve grupe mladih ljudi, iz Kragujevca i Budve)
cenila je neke druge efekte, a ne glumu i pokazano pevanje.
Jasmina Trumbetaš Petrović, kao Leonora je bila na nivou
Beogradske Operske Scene, a isto se može reći i za Acučenu, Jelenu Vlahović..
Ovoj drugoj, divi i dami koja se upisala u istoriju Beogradske
Opere, očigledno ne smeta da rolu Acučene peva lošije od Dragane Del Monako i
Nataše Jović Trivić… Mnogo više sam slušao, a manje pisao na te teme, ali
Gospođe Del Monako i Jović Trivić to rade sa mnogo više pevačkog kvaliteta i glumačke
sugestivnosti.
Uostalom, kada se Jelena Vlahović pojavi u gledalištu Opere, svi koji znaju šta je opera i šta je kvalitet, primete je sa divljenjem... sa mnogo, mnogo većim divljenjem nego u slučaju njenih starijih, a i mlađih koleginica... Mislim i na pevačice i na pedagoge.
Uostalom svako pojavljivanje na sceni donese stotine internetskih
komenatra u vodu prostih rečenica (prvestveno kolega i onih koji nisu
prisustvovali predstavi, a koji, uzgred rečeno, NIKADA I NIOKOME nisu NIKADA
napisali ni jednu reč koja nije hvalospevna) ispunjenih snagom superlativa, koje lično ne bih umeto da
izreknem kroz kroz ceo Džems-Džojsovski pasus od čitave strane, ali…
Da oduševljavaće se “kritikama” o strane jednog osnovca,
samoproklamovanog “kritičara”… To dete sam prvi primetio u Operi. i naravno
pisao o njemu, (zar neko primećuje više
detalja od mene) ali ni moja humoristička i pomalo perverz mašta nije mogla da sluti
kako će neko nakon pete odslušane opera i bez znanja da o režiji, slikarstvu
kostimima postoje napisane knjige i knjige, moći sebe da proglasi
“kritičarem”…. To samo može da iznedri srpska nebesnost. Od toga se smešniji
samo oni “veliki umetnici koji to podržavaju… Roditeljke porive i slične čime
će opravdavati svoje postupke ipak nek ostav za estradu i časopise o uzgajanju,
cveća, dece i heklanju. Opera je umetnost, profesionalizam, najslozeniji oblik umetničkog stvaralaštva.
Imao sam krajnje bezobraznu ideju da snimim izjave svih onih koji
pričaju o svojim kolegama (za leđa, naravno), pa da to…. Dve loše stvari bi se
desile… to bih mogao da učinim samo u vezi i na račun, jedne, ili par osoba,…
jer bi svi prestali da komuniciraju samnom… a drugo, pa drugo sam već napisao:
Svi bi prestali da komuniciraju samnom, a toliki ekcentrik ipak nisam.
Mislim da je vreme za zaključak.
Uopšteni zaključak je da Direktopr Opere Janko Sinadinović veoma
revnosno neguje i unapređuje ne baš tako kvalitetne tenore. (Sam sebi se divim
što sam sputao sebe da napišem reč LOŠE.) Mislim kako to radii iz jednog
lakoobjašnjivog raloga. U takovoj konstelacij odnosa (divan srpski izraz) on lično ostaje i opstaje kao najbolji
tenor Beogradske Opere.
Za očekivanje, zar ne?
Bar nećemo morati da prelazimo Savu i Dunav kako bi čuli (u
budućnosti) naše tenore. Uvek će da budu ovde, osuđeni na nas… I mi na njih.
Ja ću sa njima da izađem na kraj, ne znam kako će oni samnom?
I znajte, u ovom tekstu, ni jedna reč nije suvišna… I svakoj od
njih sledi nastavak u nekoj sledećoj impresiji.
.
.
O istoj temi, ali iz drugog
ugla
