NEŠTO POSEBNO
Večeras je operski Beograd pozdravio
Sanju Anastasiu. Svetsko ime Sanja Anastasia.
Svojevremeno sam Upravi Opere i Teatra,
par puta, nudio sporazum - opkladu, koja
je (u skraćenoj verziji) glasila: Ako ove pevačice dovedete na našu scenu… npr.
Sanja Anastasia… prestajem da pišem. Naravno, njima bi najveća nagrada bila
moje odustajanja odlaska u Operu, to jest da prestanem da pišem.
Nisu više na vlasti, na moju sreću, a
beležim, kako je na početku direktorovanja Jasmnine Trumbetaš Petrović pred
domaćom publikom pevala jedna od najboljih
srpskih i ne samo srpskih operskih pevačica. Hvala Gospođi Trumbertaš
Petrović, uvek ću biti krajnje blagonaklon prema njenim dobrim potezima (pamtiću
ih, naravno i ponavljaću ih, videćete!), što neće umanjiti ni za promil moju
oštrinu posmtranja svega što je u operi, a i malo šire.
Posebnost večerašnje “gošće”… Zar neko
može da bude gost u gradu gde je naučio prve note, gde je prvi put stao na
scenu… Pa u tome je baš njena posebnost.
Život je u onim latinskim circulus
vitiosus-ima. Bila bi Gospođa Anastasia i da nije pevala… Dođe s vremena na
vreme, sa kupljenom ulaznicom,… siđe u pauzi u hol, među “obične” posetioce, od
većine, od velike većine neprepoznata.
Upoznao sam je pre 5 – 6 godina, a sa
brojnih, zapravo sa svih snimaka koji su na internetu (da ne pričam o drugim
podacima) poznavao sam Gospođu Sanju i pre toga, jer osoba koja je uvek pored
mene, za sve novo, tog posebnog mezzosoprana, što se pojavi, izrekne: Čuj ovo!
Večeras se desilo nešto što se događa u
Beogradu jednom u deset godina. Pri pojavljivanju Sanje Anastasie na sceni,
začuo se aplauz. O drugim aplauzima upućenih njoj, tokom predstave, neću pisati, ovo je dovoljno.
Čudno, spomene li se ime Sanje Anastasie
ljudima koji se bave muzikom, zapravo pevanjem, pa i ljudima koji vole operu, u
većini slučajeva, reakcije su od totalnog nepoznavanja, do skučenih
informacija.
To je za očekivanje u ovakvoj sredini,
da ne objašnjavam uzrok. Rešio sam da večeras nikog ne blatim. Pa danas je
Bogojavljenje. Dan kada Bog ulazi u ljude.
Da se vratim ukratko na neznanje, ali u
drugom primeru. Već sam pisao o začuđenosti jedne “osobe” koja se frapirala
tokom prvog koncerta Ive Pogorelića (posle više decenija), jer je očekivala
njegovo “studentsko sviranje,” a koja je u drugoj prilici pitala ko je Sanja
Radišić. Nemojte se čuditi što sam tada poželeo: Plafonu sruši se, jer je to
izrečeno pod svodovima Opere Beograd, a izrečeno od osobe koja ceo život dobija
“platu” od ove države za svoje “muzičko znanje” i uz sve to važi za “kritičarski
autoritet”, možda najveći “autoritet” što se tiče pevanja u operi. Režija, scenografija,
kostimi, menadžerski potezi,… pa to je tek ono što takve nikada ne “dotiče”…
Da se vratim večerašnjem događaju.
Imali smo osobu koja je uspela. Sa
energijom koju poseduje Sanja Anastasia, kojoj se pridoda opčinjavajući
šarm, lepota koja upotpunjuje prisnost i
uz sve to talenat i rad i… i… Uspeh! Jednostavna formula za uspeh.
Pa zar nisu sve formule genijalnih
otkrića jednostavne.
Ili možda sve izgleda i suviše
jednostavno, iako su iza toga, ne dani, ne meseci, već godine rada iza nekih
zatvorenih vrata. Zapamtite, sva velika dostignuća su se pojavila tako što su
se otvorila neka vrata iza kojih je neko radio.
E=mc² Što sebe više ubrzate, postićićete veći uspeh.
Jer uspeh je energija, da li Ajnštajnova, ili prirodna, sve jedno.
Da li za
čuđenje, ili očekivano, večeras smo imali jednu više nego dobru Aidu, mislim na
lik. Odličnu Aidu u tumačenju Jasmine Trumbetaš Petrović.
Zasigurno je ovo njeno najupečatljivije pojavljivanje na operskoj sceni posle “Moći sudbine” u predprošloj sezoni, što sam zdušno propratio superlativima. Više puta sam ponavljao kako niko nije za to njeno tumačenje uputio više pozitivnih reči od mene.
Zasigurno je ovo njeno najupečatljivije pojavljivanje na operskoj sceni posle “Moći sudbine” u predprošloj sezoni, što sam zdušno propratio superlativima. Više puta sam ponavljao kako niko nije za to njeno tumačenje uputio više pozitivnih reči od mene.
Opšti
utisak nisu umanjile manje greške, pa na svaku četvrtinku tona zakašnjenja da
se “uđe” u duet, ili kvartet, reaguje osoba pored mene. Čak je opterećujuće
sedeti pored osobe koja zna napamet, sve opere koje su, a i one koje nisu na repertoaru, ali ako neko takav oprosti
večerašnje sitne propuste, što ne bih i ja.
Gospođa
Trumbetaš nije iskoristila ariju “O patria mia” da dobije gromoglasan aplauz,
čak mislim kako je dobila od publike manji aplauz nego što je zaslužila.
Janko
Sinadinović je tumačio lik Radamesa. Hajde da se na Bogojavljenje pomirim sa
svojom, već izrečenom činjenicom da je Gospodin Sindinović jedan od dvojice
najboljih tenora u Beogradskoj Operi. Ali to ne znači,… to ništa ne znači…
Gospodin
Miodrag D. Jovanović treba da bude
zahvalan osobi koja je uvek pored mene. Na neki način, ona je njegov,
savremenim rečnikom rečeno, fan. Na prvo
mesto stavlja njegov “besprekorno fascinantan” italijanski jezik, na drugo mesto
markantnu pojavu, na treće glumu, a sve ostalo je spremna da, po potrebi,
oprosti…
Ako
želite skladan brak, ne suprotstavljajte se previše ubeđenjima svoje supruge!
Da
konstatujem kako se Nenad Jakovljević, u roli egipatskog prvosveštenika veoma
odmereno trudio, a da je Dragoljub Bajić, večeras Kralj Egipta, bio ne tako
upečatljiv kao pojava, ali pevanjem je doprineo opštem utisku koji je veoma
dobar.
Biću
iskren, “Glas sa neba”, Aleksandra Petrović mi je zbog ko zna koje radnje na
sceni, promakla. Setio sam se Sveštenice
tek kada je izašla da se pokloni publici. Ko je bio, ko je pevao, ne znam
Malo čudo
večerašnje predstave (sigurno se i zato može nazvati dobrom) je veoma korektno,
da kažem oglašavanje, Mihaila Otaševića, kao Glasnika. Zapamtiću to ime. Već
sam pisao da spadam u one koji veoma pažljivo prate mlade pevače i one koji čine prve solističke korake na
operskoj sceni.
Još mi je
u sećanju, veoma ružnom sećanju, oglašavanje jednog (poslednjeg) lika u Travijati… Ne tako mlad,
ili, zapravo prestar, za najsporednije uloge, zaparao mi je uši sa desetak
otpevanih tonova, da ću ga dugo pamtiti. Nisam se tada na njega osvrnuo, a bilo
je to toliko užasavajuće, da ga se i večeras sećam.
Ali,
vratimo se prijatnosi ove subotnje noći…. Još par minuta je Bogojavljenje. Znate
da uvek pišem u jednom dahu, da tekst ne
ispravljam, osim primećenih slovnih grešaka.
Večeras
je orkestar bio preglasan. U mnogim momentima je pokrivao pevače. Osim te
zamerke, može se reći da je zvučao prilično korektno, zanemarimo li mučenje
Sinadinovića sa tempom, ali…. Dirigent Dejan Savić.
E, u
orkestru se desio jedan gaf. Ostavimo to za neku drugu priču. Pa valjda znate
kako mi one bitne (čak i najsitnije) i interesantne stvari ne promiču.
Sećate li
se one one latinske izreke: Timeo Danaos, et dona ferentes. To je onaj starac
upozoravao Trojance, da se ne raduju poklonjenom drvenom konju, koga su Danajci
ostavili za sobom, prestavši da opsedaju Troju. Naravno u konju su bili
vojnici, koji su otvorili kapije grada… I grad bi, jednostavno, osvojen.
Ne treba
niko da zazire od mojih pozitivnih zaključaka, od lepih impresija…
Sve može
ako se ljudi uzmu u pamet. Ako se potrude. Ako oni na sceni shvate da su tu, na
prvom mestu, zbog publike. Osete li oduševljenje i zahvalnost publike, postaće
u onome što rade moćniji, postaće u očima okoline, a i u svojim očima veći.
Srećno
Sanja na putu branja aplauza po svetskim operskim scenama. A Bog neka poživi
one koji te konačno dovedoše.
Ovi koji
sada upravljaju, nisu za jednostavne ponude – opklade. Sa ženama se ne treba šaliti. (Upravnik Teatra, Direktor Opere) Razmisliću šta očekujem
i tražim, a da za uzvrat prestanem da pišem.
Pitaju se
neki što idem u operu, kada mi se ne sviđa, ovo… ono…
Idem da
bih “pogodio” ovakvu predstavu. I ispirač zlata, preko ruku prebaci gomile
šljunka, dok ne zasija jedan jedini kamičak.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
