Treća sreća,
Ili
Treći put i Bog (ne)pomaže
Verna
operska publika je večeras imala priliku da sluša i treću predstavu novoobnovljene
Pepeljuge. U roli La Cindarella-e se okušala Dragana Popović. Da smo dobili
nešto novo, nismo, da je glas Gospođe Popović prijatan, jeste, da je je
predstava bila za pamćenje, nije, da je Dragana pevala korektno, može se reći.
Odmah
se nameće pitanje upoređivanja između one neočekivane premijere sa Jadrankom
Jovanović, potom prve reprize sa “potisnutom” Ljubicom Vraneš i večerašnje
predstave. Za mene, zadnje dve predstave, što se tiče gravne role, odskaču u
pozitivnom smeru… Što se ukupnog utiska tiče “mrtva trka”… Da, ja mogu da
upotrebim izraz “mrtva trka”, ali ne i svi drugi koji pišu… objasniću to
kasnije…
Ostajem
pri utisku. U prvoj predstavi Klorinda i
Tizbe: Ivanka Raković Krstonošić i Tatjana Mitić, a u drugoj, u istom rolama:
Nevena Matići i Ivana Živadinović su bile neuporedivo bolje od večerašnje Klorinde i Tizbe: Jane Jovanović i Nataše Rašić.
Ali sa
tim neka se zabavljaju oni koji u operi vide i samo doživljavaju pevanje, ja to
ipak mnogo šire posmatram.
Još da
napomenem kako je Sveto Kastratović ostao u nijansiranju fraza pri pevanja i
hvatanju daha srpskog seoskog popa, u
povratku sa sahrane, a Marko Živković,
kao Don Ramiro i Vladimir Andrić u roli Dandina su bili kao i u predhodnim
predstavama. Možda ću otići na trinaestu, ili trideset treću predstavu
Pepeljuge, siguran sam biće isti. Vladimiru Andriću bar pomaže osećaj za komiku,
dok Živkoviću ne znam šta bi moglo da pomogne… Da je Bog imao nameru da se
umeša, večeras bi se čulo.
Zar
čitaoci očekuju da uvek imam ideje i predloge za rešenje? Vidite, nemam, ali za
ono za šta imam, izneću.
Mislite
kako je sve i previše tvrdokorno u BG Operi. Nije! Samo je pitanje koliko puta
treba da se ponovi molba, zahtev, ili pretnja, ili javno ismevanje i biće svako uslišen.
Uz
predhodno iskazanu dobronamernost zamolio sam, na predstavi Aida, pre 5 dana, uvek
ljubaznog momka koji nam “cepa” ulaznice.. (ja mogu da upotrebim izraz
“cvepa”)… Kao što rekoh, zamolio sam ga da pri izlasku posetilaca iz sale
otvori bar dvoja polukrila na vratima, jer se dešava da desetak minuta posetioci
čekaju u vrelom holu, jer svi, često blizu 700 ljudi treba da se provuče kroz
otvor od sedamdesetak santimetara, pogotovo što mnogi čim izađu iz opere, odmah
stanu na uski plato.
Odgovorio
mi je krajnje ljubazno kako to ne zavisi od njega.
Nakon
te predstave bila su otvorena dva polukrila i večeras su bila otvorena dva
polukrila. Hvala ljubaznim ljudima što nisam morao da čekam na izlazak, dva
pet, ili deset minuta.
Da
ponovim svoj zaključak. Nekada treba reći jednom, a nekada sto jednom.
Lepo
je večeras sa pozonice poručio Sveto Kastratović:
L'allegrezza
e la pena
Son
commedia e tragedia, e il mondo e scena.
Siguran
sam Direktor, ali VD, opere Janko nije to rastumačio. I večeras je bio u majici
(sa kragnom i tri dugmeta) i sakoom preko. Krajnje je vreme da angažuje
stilistu, jer to nije Janko – traktorista, niti Janko - kombajner, ovo je Janko
Direktor Opere i u skladu sa zvanjem koje ima mora da se oblači… Uostalom neka
na bilo kom svetskom jeziku ukuca na onom sveznajućem Google dve reči: Direktor
opere… I neka vidi kako izgledaju gospoda sa tim zvanjem… A on je opet Direktor
Nacionalne Opere.
Mislim
kako ću ovo i slične opaske Gospodinu Sinadinoviću morati da ponavljam još dve
godine… Ali ne sumnjam u uspeh… Kao što sam ubeđen da če uskoro i to veoma brzo
uspeti ona osoba koja kopa po politici ove države, koliko uporno, toliko vešto
i rukama i nogama da dođe za Novog Direktora Opere, ali bez onog VD.
Elem,
kada je Direktor kakav jeste, za očekivanje je da Gospođa Zorana Brajović, u
zvanju večerašnjeg dirigenta, ostane u
indisjlljskoj bluzi, pantalonama i cokulama… Njen večerašnji katakali ples prstima
će biti opisan jednom drugom prilikom… Već sam pisao da znam simboličko
tumačenje tih pokreta… Elem, što se nje tiče tu ne pomažu opaske. Zato sam se
bacio na procenjivanje. Bluza koju u toku dirigovanja bar 5-6 puta prevlači
preko zadnjice, jer se, sasvim normalno diže iznad struka, moćiće da izdrži ješ
dvadesetak dirigovanja, a pantalone, jer su od mnogo čvršćeg materijala, procenjujem
da će pući na zadnjici negde oko prvog maja sledeće godine.
Jer,
lepo nam otpeva Sveto Kastratović:
L'allegrezza
e la pena
Son
commedia e tragedia, e il mondo è scena.
Ali,
mnogi ga nisu čuli.
Libreto.
Mislim
kako više nema onih koji me čitaju, a da sumnjaju kako uvek primećujem ono što
drugima “promakne”. Već sam pisao o lošim, a i dobrim prevodima libreta koji
se koriste u našoj operi. Da li je iko pohvalio neki libretto osim mene???
Pokažite
mi, sledi nagrada!
Elem,
propuštena je prilika da se pri obnavljanju Pepeljuge koristi neki kvaliteniji
prevod od ovog koji je uradio Gavrilo Rabrenović… Da ne nabrajam brojne
manjkavosti koje sam primetio… Naravno da pri slušanju predstave ne mogu da sve
uočim, ali, između ostalog upotreba reči koje nisu primerene mestu, situaciji,
čak ni veku u kome se odigrava radnja su nešto što bode čoveku misao, atak je
na inteligenciju, kvari opšti utisak… Nema “gorkih pilula” krajem sedamnaestog
veka, nema “vraćanja loptica”,… nema,.. nema… jer tada su se prodavali apotekarski
praškovi, a nije se igrao ni tenis, ni stoni tenis, a ni fliperi… Na tu činjenicu nije mislio Gavrilo Rabrenović, "prevodilac za titlove" (opet na programima to užasavajuće i netačno zvanje) Ne može ono gore rečeno da
izgovara neko obučen u kostim od pre dva veka… I da ne nabrajam i da ne
nabrajam… Zbog ovih i mnogih drugih stvari, književni prevodilac, isto kao i pisac, ne može da
bude svaki onaj ko perfektno zna naki jezik, već za to treba mnogo šire znanje
i neopisiva pažnja… u protivnom ga uzmu humoristi za temu.
Kako stvari stoje, spreman sam da u nekoj sledećoj Aidi, egipatski kralj dobije preporučeno pismo, ili mejl...
Kako stvari stoje, spreman sam da u nekoj sledećoj Aidi, egipatski kralj dobije preporučeno pismo, ili mejl...
Lepo
je Sveto Kastratović svima poručio:
L'allegrezza
e la pena
Son
commedia e tragedia, e il mondo è scena.
I čemu
dozvola da neko dovede decu treći, ili peti razred osnovne škole na opersku
predstavu? Bolje je prazna sala nego deca u njoj, koja se vrpolje, pričaju,
nezainteresovao izlaze i ulaze u lože…
Gospodine
Sinadinoviću, zar niste u svoju ložu primili četvoro dece, kako bi im bilo
udobnije, komotnije…
I gde
oni nestadoše na prvoj pauzi? Nestadoše zauvek.
Možda
vi volite da čuvate decu (10-12 godina) za vreme predstave, ja nisam mogao da se
sačuvam od onih dvadesetak koji su sedeli oko mene.
Ogadiće
toj deci opersko pevanje… presrećni su bili dočekavši kraj. Protagopsnisti dobiše aplauz, gromki aplauz (od dece)…
A predstava osuđena da se zaboravi… a u njoj i Nebojša Babić… Da, zli Don
Manjifoko je bio Nebojša Babić… I dobi najviše aplauza na otvorenoj sceni…
Ma i
deca znaju nešto.
Nije
Sveto Kastratović ono uzalud poručio sa scene.
Da ne
ponavljam, siguran sam, zapamtili ste! A druge ćemo da naučimo....
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
