TOSKA
Dobismo večeras Tosku. Drugi neka pišu o
onim bitnim stvarima, ja ću o nebitnim.
Valjda je trebalo „neko“ da ode, da bi se
Ana Rupčić pojavila pred publikom. Valjda je „taj neko“ otišao, nadajmo se
zauvek, i eto razloga da večeras budem
na predstavi. Zapravo, znam mnogo više nego što pišem, ali obzirom da
ima „lovaca“ na reči, i da iz svoje bolesti, u nervnom rastrojstvu traže preko
suda „pravdu“,… naravno, neću pisati i biću blag okolo naokolo o konkretnim
stvarima, dok se postupak ne okonča, a onda počinjemo ponovo… Mislim na „ono
dvoje zločestih“… Moju suprugu i mene. Novokomponovanu predstavu “Jazavac pred
sudom” ću tek početi da radim.
Elem, na 12 stepeni celzijusovih (toliko
je bilo stepeni u trenutku početka predstave), neko je umislio kako garderobe
ne treba da rade, a broj razvodnica je bio uobičajen. Valjda misle da će publika na toj temperaturi
da se šeta u haljinama, sakoima, košuljama… Ili pak da svi svoje kapute, mantile,
jakne… drže u krilima…
Opraštam Gospodinu Bajiću, nov je na
funkciji V.D.Direktora opere, a pohvaljujem ga jer je stajao u holu dok je
publika ulazila… Mislio sam da će svima reći: „Dobro veče! Dobro došli!“ Onako
domaćinski…. Možda je drugima i rekao. „Zločestima“ nije. Možda bi to uradio da
mu je partijski zadatak… A možeda nas i ne poznaje… sumnjam.
Ne mora da mu bude nelagodno. Već sam u
pismu (oproštajnom) bivšoj Direktorki nagovestio kako mu neću javno pisati, jer
nikada se ne zna gde on peva…
Večeras ga nije bilo u loži u kojoj
uobičajeno sede direktori… Možda sedi u svojoj direktorskoj fotelji… Džaba mu
sedenje. Teško da će se pilići izleći…
Pilići dolaze na svet posle tri nedelje…
ovo je informacija za one neupućene…
Dosta sam rekao… Oni koji me čitaju
redovno, znaju kako svima govorim da glavne adute uvek držim u rukavu… Zar ne
rekoh u pismu da se Upravnici Ivani Vujić “ljulja fotelja na sve četiri strane
sveta… i proćiće isto… bez objašnjenja, a to je, što bi današnji klinci rekli
-baš bedak-” (kraj citata) Koliko znam, za njom (Upravnicom) je samo kralj Ibi
pustio suzu, par dana kasnije, kada je „naprasno“ dobila otkaz. Suviše je glavu
dizala visoko da bi čitala i tumačila šta sam pisao i poručivao. Pitajte me, ja
sa druge galerije dalje vidim od drugih. Gospodin Bajić ako nije razumeo ovaj
članak, rećiće mu se samo.
Elem, Svetozar Goncić je novi Upravnik.
Pošto je veoma dobro organizovao bife u svom dojučerašnjem teatru, nadam se da
će i u novoj kući… Bar za početak, da daju uz piće staklene čaše i fiskalni
račun…. Sem ako vlasnik bifea svakog meseca, u znak „revanšizma“, ne dovede u
Beograd, o svom trošku, neku svetsku opersku zvezdu… Sumnjam.
Da ne pričam o matematici, Toska je u
pitanju…
Ana Rupčić, Toska…. Bilo je i boljih Toski, ali pošto Gospođa
Rupčić nije godinu (može u, a može i e) i koliko meseci? stala na scenu… Ovo je
za pohvalu sa moje strane. Glumački je bila više nego dobra.
Miodrag D. Jovanović, Baron Skarpija,
grozni šef policije… Harizmatičan od trenutka kada je stupio na scenu. Rola za
Gospodina Jovanovića.
Janko Sinadinović, Mario Kavaradosi, je
bio samo Janko Sinadinović.
Janko je i onako „momak za sve“. Kada je
trebalo do bude V.D. Direktor, bio je, kada je nakon ostavke Gospodina Miodraga
D. Jovanovića na mestu predsednika Umetničkog saveta (pisano već o tom
džentlmenskom gestu jednog umetnika), bez problema uskoči Janko. Zaključak može
da glasi: Neće propasti beogradska opera dok je Janko u njoj… Samo može da
promeni ime…
I tri u 1, Mihailo Šljivić. Taj je i
čistio crkvu i pridržavao kaput Skapriji i donosio pisma, nosio fenjer… Gde su
desetine mladih iz operskog studija… Kome ide u račun da se Šljivić presvlači u
toku predstave? Smešno koliko se publika dovodi u nerazumevanje.
Predstava će se pamtiti ne samo po
pojavljivanju Ane Rupčić, već i po tome što je orkestar sedeo iza izvođača.
Prevazišao bi se taj problem sa malo ozvučenja, koje je postojalo, ali
nestručnim rukovanjem, propade zamisao… uz to nekome je palo na pamet da hor na
početku drugog čina smesti iza izvođača i da publici i solistima budu okrenuti
leđima, a licem orkestru. Valjda je neko bitan u ovoj predstavi zaboravio kako
zvuk ide pravolinijski… Znači njihovi glasovi su putovali do kraja bine (dvadesetak
metara), pa tek u povratku dolazili do ušiju solista… A i orkestar i hor i
solisti su bili korektni, samo kada se to troje spojilo… Odnosno, to je ona
„stotinka sekunde“ koja u operi upropasti sav trud. Ali…
Pa dosta sam pisao… Više sam rekao, nego što
Vam se čini. Vreme će pokazati.
I verujte, mnogo sam bolje bio raspoložen
kada sam ulazio u onu divnu zgradu, nego sada, par sati nakon predstave.
Ako je nekome to bila namera, uspeo je.
David Naum
O istoj temi, ali iz drugog
ugla:
https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/10/toska-ana-rupcic-janko-sinadinovic.html
