NORMA
O svemu u vezi predstave i operske kuće,
A najmanje o pevanju
Ponovo se desila beogradska „Norma“. Ni bolja, ni lošija od predhodnih. Ovo je šesta po redu. O četiri sam pisao. Nisam siguran da li sam prisustvovao svima do sada, jer zadnja nije igrana skoro dve godine pre pandemije. (Zadnje dve reči su bitne.)
Valjda na osnovu toga imam pravo da progovorim (još nešto).
Zapravo, ova predstava je izbor bivšeg Direktora. Samo je odložena za sredinu decembra, ali da ne ulazim u detalje…
Dragoljub Bajić, EX Direktor opere me nije poslušao, a siguran sam da čita moje tekstove. Zar bi veoma upečatljivo okretao glavu na drugu stranu kada prolazi pored mene, a da sam kojim slučajem napisao samo jednu ružnu, ili neistinitu reč na njegov račun, siguran sam, pala bi tužba.
Napisao sam kako može da čuva svoju fotelju koliko hoće, (pogledajte moj tekst o T o s k i) pilići se neče izleći… Malo metaforike nije na odmet… Ali… Ali po svodovima NP, kokoške nose nojeva jaja, a za izleganje nojčića je potrebno 45 dana… Pogodih da će biti smenjen… Izdržao je 40 dana, zapravo odlagao je potpisivanje ostavke čitavih 7 dana… i da ne ulazim u detalje… Malo za buduće nojeve.
A Ivana Vujić skliznu. Zapravo smeniše je Ministarstvo, Vlada… Zaključujem da nije bila dovoljno dobra služavka…. (ups!)… Sama je izjavila kako „su oni izabrani da služe“… To je jedan od njenih bisera koji ostaje zabeležen u medijima… Pa ako je sebe doživljavala „da služi“, ženski rod, u srpskom jeziku za pojam sluge, je reč „služavka“. A žena je toliko želela da bude Direktor. Čak je konkurisala 2015. ali je tada u milosti vlade bila druga osoba.
Nigde nisam pročitao razloge zbog kojih je smenjena, tako da ne mogu ni da ih komentarišem.
Kao što sam već u u spomenutom tekstu o „Toski“ rekao da Gospodinu Bajiću ne želim da se javno obraćam, tako se nisam obratio ni sadašnjem Direktoru Nikoli Mijailoviću.
Objasniću. Pre 3, 4 godine sam napisao da nije tačno kako u Beogradu nema sposobnih ljudi koji mogu da vode Operu. Naveo sam tri imena: Nikola Kitanovski, Ivan Tomašev, Nikola Mijailović. Desetine ljudi se trudilo da mi objasne kako nema zakonske osnove primanja na mesto Direktora nekoga ko nije član ansambla. Sada javno ja njih pitam: Koji se to zakon promenio u međuvremenu, pa Mijailović može da bude Direktor.
Pa pošto sam Gospodina Mijailovića naveo kao sposobnog da bude Direktor, neću mu se obraćati na početku mandata, već ću mu samo poželeti sreću, a da je počeo drugačije da radi, pokazaću kroz veoma suvoparne činjenice. A da ću ga štedeti, neću… Ko pročita nastavak teksta, biće mu jasnije.
Za ovo kratko vreme od pomeranja u stranu Jasmine Trumbetaš Petrović, dobismo da nam ona (mislim na Jasminu) ne otvara sezonu sa predstavom u kojoj je glavna rola zagarantovana za nju, dobismo predstave u kojoj nije svaka treća sa Jasminom i konačno dobismo na sceni (uvek neki broj 3 u vezi Jasmine) i Anu Rupčić i Nevenu Bridžen i Draganu Del Monako. One, potom ja, a i svi oni koji se interesuju za operu, veoma dobro znaju koliko su puta imale šansu da se pojave na sceni u vreme kada je Jasmina bila i u predstavi koja otvara sezonu, i u predstavi koja zatvara sezonu i na koncertima, koje otvara igrajući valcer…. i… i… i…..(pisao sam o svemu tome) Ali Jasmina je daleka prošlost, a Gospodin Bajić može istoj, plus Ivani Vujić da zahvali za četrdesetodnevno direktorovanje (dotična ga je imenovala). Za njegovu utehu, upisan je zlatnim slovima u svodove Operskog Panetona kojim je rukovodio.
Vratimo se na gospodina Mijailovića. Pogledate li mu u oči, nećete videti evre. Neće imati potrebe da dovodi u naš grad članice ruskih pevačkih društava i trećerazredne ugasle pevače, jer ima iza sebe karijeru koju niko od ovdašnjih pevača nije ni približno dostigao. Zato sam ga pre nekoliko godina i naveo kao potencijalnog direktora.
Znači ova Norma nema ništa zajedničko sa njim.
Pitate se kakva je bila Norma. Ista kao i prošla i predprošla.
Karakteristika, ili ono po čemu će se pamtiti?
Sanja Kerkez za ariju Casta dive dobija muk u Sali…
Znate, svaka opera ima udarnu ariju. Ono što je karakteristiše… Casta diva je za Normu nešto najbombastičnije.
Adalgisa!… Alma, costanza (Adalđiza!… Samo mirno, dušo moja) Opet muk.
Daleko od toga da ću napisati kako publika nije aplaudirala. Jeste. Znate, ono, kada započne neko u Sali da tapše, pa prihvati još jedna trećina prisutnih…
U drugom činu je bilo malo drugačije, a na kraju predstave stari običaj. Aplauz! Neki tapšu što žele, neki po inerciji, neki tapšu sebi što su izdržali do kraja.
Siguran sam kada bih davao nagradu od milion, ili hiljadu evra (sve jedno, nemam ni jednu, a ni drugu cifru) niko ne bi pogodio gde gledam kada je aplauz u publici.
Gledam u ložu gde sedi (po pravilu) Direktor opere. U tim sekundama dobijam najinteresantnije i najrazličitije informacije… Pamtim „direktore“ koji su aplaudirali svima, a obzirom gde sede, to se lako vidi sa scene. Pamtim i da su se nekima znojile ruke, jer su ne sceni bile (njihovom voljom) osobe po prvi, a i po zadnji put… I da ne nabrajam… Vidim da li imaju mere i ukusa, da li su pošteni, da li aplaudiraju iz neznanja, ili kolegijalnosti… Kroz njihov aplauz vidim šta se publici u skoroj i daljoj budućnosti sprema. I da ne nabrajam… Da sam godinama, hiljada i hiljadama puta „gledao“ te aplauze sa drveta, naučio bih njihov jezik, a ja sam, ipak, bio mnogo bliži, i osim gledanja koristio sam i neko malo znanje o neverbalnoj komunikaciji, analizi gestova. Napisao sam bezbroj puta kako ne poklanjam svoje znanje, a učenje kod mene je mnogo skupo.
I na sledećoj predstavi ću za vreme aplauza da gledam u „direktorsku ložu“.
Možda očekujete da više pišem o predstavi. Pa bezbroj puta sam ponovio kako meni operske predstave, između ostalog, koriste poput šlagvorta ze neke sasvim druge, ili treće priče… podsticajno utiču na razmišljanje.
Tako sam, recimo primetio da prevod Maje Janušić (mislim na libreto – sa moje strane već na prvoj predstavi pohvaljen prevod) ima neke manjkavosti u izrazima. Recimo, nisu mogli rimljani da budu u kampu. A tako je prevedena i Adalđiza, a i hor koji govori o svom logoru. Nadam se da će Maja da ispravi sve izraze koji nisu adekvatni, jer već godinama trvrdim da je bolja od western prevoda bračnog para Carina, koji su na mnogim mestima više nego smešni.
Čekate da pišem o predstavi. Pa Norma počinje uvertirom, a dirigent Dejan Savić se potrudio da uvertira na mnogim mestima zvuči vatrogasno. Valjda iz predostrožnosti da se publika preterano ne popali na beogradskih nula stepeni i tako dalje i tako dalje…
Ako samo jedna osoba iz mog pisanja izvuče pouku, uspeo sam. Ako se njih desetoro naljuti, misleći da su bili dobri, za pamćenje, ili čak izvrsni, opet sam uspeo, jer će se bar neko od njih potruditi da bude bolji, više vežba, nauči rolu,….
Ne želim da se u nekom sledećem pisanju pozovem na ovo večerašnje.
Razumemo li se?
Predstavom Norme se bavio:
David Naum
O istoj predstavi, ali iz drugog ugla
https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/12/i-od-goreg-moze-gore.html
