Đakomo Pučini, Toska, Ana Rupčić, sopran, Vuk Zekić, Janko Sinadinović, Dejan Savić, Beogradska opera, beogradska publika, nekulturna, neobrazovana, bez manira i poštovanja za umetnike, umetnost i institucije kulture.

OVO JE TOSKA

Noćas nisam planirao da pišem o operi.  Planirao sam da pišem “O reinkarnaciji”… Da, onoj karmičkoj… Ipak spadam u one koji veruju u čudnovate stvari, ali desilo se čudo u Operi.

Na programu”Toska.”

I?

Najavljivan je Vuk Zekić, kao Skarpia? Pohvalio sam njegovo nagrađivanje.

Tačno, samo diploma (ali koja mnogo govori), od strane Operske kuće, ali biti u društvu Nebojše Babića i Dragutina Matića nije mala stvar. Biti u društvu onih koji su (spoljni, honorarni, gosti)… a svi nagrađeni… Za redovno zaposlene nije bilo nagrada… Gle čuda…

Elem, Vuk Zekić, koga sam nekoliko puta kritikovao, iako ovo nisu kritike, nego impresije… Doživljavao sam ga u nekim predstava loše.. iako sam za njegov nastup u “Đani Skikiju” napisao samo jednu reč: Fenomenalan!

Složismo se ja - Uprava i upravini kritičari… Uvek sam tvrdio da isto mislimo, ali samo ja pišem i govorim bez cenzure. Tunjavi tunjavo.

Da se vratim na večerašnjeg Zekića. To je Skarpia. Silovit, beskrupulozan, ostrašćen… A Gospodin Zekić kultivisao glas… Zamerao sam mu preglasnost… Ravnolinijsko pevanje na 300 decibela.  Večeras iznijansiran. kao nikada do sada… Očigledno i ume i može… Ili ga je velika rola pevački i glumački izbalansirala, ili je Florija Toska bila toliko isnpirativna da pruži rolu za pamćenje.

Bravo Zekiću!

A već spomenuta Floria, Ana Rupčić je ne samo lepa žena koja lepo peva.. Ona je na sceni i dama i ljubavnica, spremna na svaku žrtvu. Ana Rupčić je svojim pevanjem večeras  natarala suze na oči osobi pored mene.

To je ona osoba što mnogim trkačima po sceni Beogradske opera nedvosmileno kaže da su drekavci, druge savetuje da se manu pevanje i late se nekog posla za koji imaju više predispozicija… To je ona osoba kojoj operski (ne)moćnici prete prijavljivanjem ministarstvcima… i.. i.. i…

Na žalost, ni publika ni operski (ne)moćnici ne znaju kako je opera mesto gde se plače, zviždi, aplaudira i gađa jajima, paradajzom i,.. i… i… Ne znaju oni to, njihovi životni pogledi su sindikalno uštrojeni, njihovo interesovanje ne prevazilazi kvadraturu TV ekrana, u političkom su katastru i moraju da budu dobri i na liniji. (ne umetničkoj naravno, jer oni koji su ih postavila ne zaviruju u zdanja gde se čuje Pičini, Vagner, mocart) Uostalom, oni uopšte nisu bitni.

Ana Rupčić, večeras nije dobila cveće.  Naravno, to je zaobišlo i Zekića. U ime publike, izvinjavam se Gospođo Rupčić. Pre godinu dana sam se isto tako izvinio vašoj koleginici Sanji Kerkez. Cveće ne donosim u operu, je od one fine gospode koja  prodaju ulaznice, pa sve do ljubaznih razvodnica i šarmantne  devojke koja prodaje piće,… svi znaju da pišem. Ne želim da neko od administrativnih u upravljačkih (ne)moćnika pomisli kako protežiram ovog, ili onog… Ne zbog sebe, već zbog vas koji vredite. Ne želim da im uz svu prljavštinu iz usta izađe vaše i moje ime. Jer i onako čak oni, okarakterisani drekavci, šire glasine o plaćanju, … o nekom plaćanju… 

Za njih postoje samo kategorije, novac, interes, veze,... 

Gospođo Rupčić, niste dobili cveće od publike koja nema ni mere, ni ukusa, ni poštovanja prema umetnosti i umetnicima.. Pogledajte samo kako izledaju. Niste dobili cveće, ali ste nekom naterali suze na oči… Nije bitrno ko je to i koliko zna o muzici, jer svaka suza izazvana ljudskim glasom, ili muzikom isto vredi.

Gospodin Zekić i Gospođa Rupčić su večeras imali problem, a problem nije bio samo operski, već i pevački. Janko Sinadinović je tumačio Maria Kavaradosia.. Priznaću, u svakoj “Toski” čujem Pavarotija. I svakog Maria ocenjujem koliko je glasovno “dobacio” do Pavarotija.

Janko Sinadinović i previše stenje, krešti, tessteriše na sceni da bih ga poredio sa Pavarotijem. I sa onih deset glumačkih gegova: zaljubljen, tužan, besan,…. Sa tih deset gegova koje poseduje je za mene je uvek žalosno predvidiv.

Očigledno može mu se. A i publici … onoj gore, (ukratko)  opisanoj,… je veoma drag. Dobio je na sceni više aplauza  i  od Zekića i od Rupčićke…

Već sam pisao kako predstava može da bude odlična, a da orkestar, ili hor, ili glavni protagonisti zataje… ovog puta je orkestar bio mlak. Naravno, dirigovao je Dejan Savić.  Mislim kako bih se u Beogradu najviše radovao kada bih čuo ovacije u publici upućene Dejanu Saviću. Sudeći po “informacijama” sa sajta Nacionalne Opere on dobija ovacije, čak i u dalekoj Koreji. Drugi izvor po tom pitanju nemam, a tom izvoru verujem je je uređivač sajta, između ostalih ove godine dobio pohvalu Uprave i Upravi drage kritike.

Večeras na program nije bilo ime osobe koja je prevela libreto. Ko je čitao moj jučerašnji osvrt zna kako sam reagovao na nepismenost… Kad večeras, … nekih 5-6 majstora navedeno, a nema Nade Carine.

Daleko od toga da su mi prevodi Nade i njenog supruga Koste prirasli za srce… Pisao sam i u vezi toga… prate me još iz dečačkog doba, kada su bili zaštitni znak špageti vesterna, ali ovo večeras…

Ipak da ne umanjujem vrednost večerašnjeg događaja.

Ima nade, ima budućnosti za Beogradsku operu. Može da se doživi nešto ne samo lepo, već izuzetno… Ima  opera i Zekića i Rupčićki… Ima u publici onih koji znaju šta je dobro, ima i onih koji znaju “malo više od muzike,” i onih koji plaču kada je nešto posebno i onih koji smeju drekavcu da kažu da je drekavac, a dami da je dama. Ima i onih koji umeju i smeju da kažu: Ja jesam u publici, ali ne pripadam njima.

Odoh da pišem o reinkarnaciji.

Ne verujem kako ću uskoro da pišem o Beogradskoj operi. Čeka me tekst o reinkarnaciji, sem ako se ne desi nešto izuzetno… Ponoviću, najviše uživam kada pohvalim nekog umetnika. To znači da me je svojim radom ispunio, oplemenio… To znači da sam mu, ili im  zahvalan… Tekst je samo malo uzdarje. Cvet od reči koje večeras pripadaju Gospođi Rupčić i Gospodinu Zekiću… Sve ostalo će i onako da se zaboravi.

To ostalo je kolateralna šteta.

Pa to i nije bitno.

Odoh da pišem o reinkarnaciji.

                                            David Naum

O istoj temi, ali od osobe koja je sedela pored. 

To ne znači da se isto čulo, videlo, osetilo:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/11/akomo-pucini-toska-ana-rupcic-vuk-zekic.html

Beogradska Opera, Don Đovani, Vladimir Andrić, Snežana Savičić Sekulić, sopran, Ivana Raković Krstonošić, Sofija Pižurica, sopran, Dragoljub Bajić, Katarina Grčić Nikolić, Kristina Jocić, Marko Boemi, Alberto Triola,….. Piše David Naum

Don Giovanni made in Serbia.

Naslov bi mogao da bude i: Umeće pretvaranja zabavne priče u doživljaj pun dosade.

Tirsu de Molini  prvi je posvetio dramsko delo liku (izmišljenom, pod imeno Don Huan) zavodnika pod imenom  “Seviljki zavodnik i kameni gost,” objavljenoj u Španiji 1630. g.  

Najuticajnija verzija od svih je opera Don Đovani (Don Giovanni), koju je komponovao Mocart  1787. Libreto je napisao Lorenco da Ponte, uz pomoć čuvenog istorijskog zavodnika Đakoma Kazanove. 

Inspirisao je DonHuanizam i romatičara Puškina (ni malo insteresantan dramski lik ostarelog zavodnika…) hahaha… Tako je kada Rus sagledava i tumači zavodnika, i filozofa Kjerkegora (to je već filozofija koju uvek iznova čitam),  sarkastičara Bernarda Šoa (celog ga toplo preporučujem, čak i onima koji su duplo mlađi od mene), sve do  apsurda Albera Kamija, a to je već nešto što se sa svakim novim čitanjem dobija kao nova dimenzija.

Pomno pratim Don Huana kroz umetničko stvaralašto, iako, iskreno rečeno, od njega nisam ništa naučio.  Preporučujem po tom pitanju Giacomo Casanovu, jer ne samo da je životniji, već se, između ostalog, kao savetnik i umešao i u pisanje libreta za Mocartovog  Don Huana.

Kao što danas postoji statua (izmišljenog) Don Huana na Trgu Refinadores u Sevilji, tako će (siguran sam) Beograd jednog dana biti preplavljen statuama umišljenih operskih pevača, umišljeno-prepotentnih političara, brojnih sveznalica iz kulturnog života, koje su nas učile (čak) i koja je beogradska gospođa pre Drugog svetskog rata pravila najbolje šne-nokle, a koja je gajila najlepše muškatle (Pa zar taj sveprisutan od najcrenjeg Kongresnog komunizma, gde  je slovio za govornicom, do petookrotobarskih “promena,”… već nema spomenik???) I uvek je rukovodio i pametovao….  (u svim sistemima i pod svim režimima)… Naćiće se, siguran sam i spomenik sadašnjoj publici, jer trenutni  umetničko-istorijski apsurd bez nje nije kompletan. Jer njihovo orgazmičko aplaudiranje, svemu, bez mere i kriterijuma, je po pravilima “Seksualnog bontona”, koji trenutno pišem… Pa zar ima kriterijum neko, ili neki, ako nikada ni za šta nije rekao da je LOŠE?... Jer zaboga srpska  “elita” ne greši… Gde je ona to je i  IN  najbolje… Podignimo im spomenik što pre, neka oni koje ti I takvi hrane lažnim aplauzima, izdvoje neki dinar za donaciju… I onako svečana odela, cipele,… drže isključiveo za slavu komšijine ćerke, ili “za ne daj Bože”… Ma u Operu i na koncert može i u odelu u kome se ide na pijac…  Uostalom samo je u svetu količina garderobe u obrnutoj srazmeri sa uzbuđenjima… Ovdašnja publika, natrontana perjanim jaknama, flanelskim  pantalonama i zimskim čizmama, je dobro podložena za vruće vezuvske aplauze.

Gle čuda, večeras je i gospodin VD Direktor Opere došao u sakou, plus bela košulja, plus kravata. Takav nije viđen u direktorskoj loži.. Čak i kada je imao u poseti višeministarsku delegaciju, koja je izdržala samo prvi deo opere, nije ih udostojio večerašnjeg stajlinga.

Ma koliko neko bio ljubitelj opere, književnosti, slikarsta,…. Ti srednjovekovni zavodnici su u vremenu dvadeset prvog veka i previše smešni. U vezi Don Huana može mašta da ide u beskonačnost, ali njegov živi pandam Casanova je imao prilike da oseti čari samo kod 132 ženske osobe. Davno sam psisustvovao proslavi pevača jedne zagrebačke grupe koji je slavio svoju hiljaditu devojku, a čovek i danas peva u podomaklim godinama)

Večerašnji Doh Huan, mislim onaj scenski, sa svojim pevanjem i glumom ne bi mogao da “osvoji” ni dve žene. Vladimir Andrić, niti poseduje držanje plemića, niti ponašanje zavodnika. Kolege neka mu kažu kako je pevao, a ja ostajem pri gornjoj tvrdnji, jer mi je više ličio na nekog zbunjenog studenta iz provincije, koji se uželeo “one stvari,” nego na osvedoćenog srcolomca, prevaranta, hohštaplera,… itd., itd.,…

Za razliku od Huana, njegov sluga, Leporelo, u tumačenju Dragoljuba Bajića je bio nešto veoma dobro, između minhauzenovske prevrtljivosti, do sančopansovske odanosti. Gospodin Bajić se veoma dobro snalazi u komičnim operama i ne samo glumački, gde bukvalno briljira, … već i pevački.

Njemu se najviše približio Gavrilo Rabrenović, u liku seljaka Mazeta, da li inspirisan Bajićem, ili čarima svoje neveste Cerline koja mu je darivala "celu sebe" (Tumačila ju je Sofija Pižurica), tek umirao je i dizao se iz mrtvih.

O ostalima… o ostalima kasnije, ima još toliko stvari koje moram da smestim u noćašnje pisanje… Pa tek je minut do ponoći…

Snežana Savičić Sekulić i Ivana Raković Krstonošić se sigurno neće proslaviti večerašnjim nastupom. Reklo bi se u tri reči: sve po starom.

Zar nekoga čudi što su onda samo tri pevača pohvaljena. I da se među spektakularno najavljivanim premijerama protekle sezone izdvojo jedan “Đani Skiki.

………

Na prostorima ovdašnjim, pričati od DonŽuanizmu koliko je (uopšte) efektno… Zar nas nije legendarni Kusturica (danas samo to i ništa više), počastio scenom “ljubavnika: koji u kafani naručuje, ne pitajući žensku osobu pored sebe šta želi. Čovena rečenica: “Za mene pivu, a za pićku sok.” Govori sa sedam reči ono što ne bi holivud mogao da objasni u 7000 izgovorenih rečenica.

Ako tome dodamo i vic koji su svi čuli. On njoj kaže: “Vidiš, ono ti je mesec, a ono tamo su ti zvezde… Dosta je bilo romantike, skidaj gaće!”…. Jasno je da i večerašnji “Don Huan” dolazi kao pelcer, na tlo, gde ne buja ni romantika, ni kultura… Hoće li se šta od večerašnje predstave “primiti” u nekom muškarcu, videće se… Romantizam i ljubavna ispunjenost srpskih dama se kreće od hiperinfantilne poezije Mike Antića,  pa preko  glasnih uzdaha za rečenicima seksualnih apstinetkinja (saučešće na delu) iz Mojsilovičkine kuhinje i manipulantskog traćarenja “književnice,” koja je više knjiga napisala, nego što ih je pročitala. Mislim da joj je Bjelica zaštitni znak.

Da sve ono zakitim i jednom anegotom Kneza Miloša. Podsećam samo, njegovi sin Aleksandar je sazidao zdanje u kome se večerašnja predstava odigravala.

Spomenuti Knez Miloš (nepismen) je poznat po brojnim “propisima” koje je izrekao zapisničarima, koji su uvek bili unjegovoj blizini u trenucima kada bi uvideo šta je u interesu novostvorene države. A jedna od tih zakonskih (u to vreme skupštinska demokraija nije postojala) odluka je glasila: “Svakome ko peva, a ne ume da peva, kao i svakome ko sere na sred  puta, udariti po deset batina. (Po turu).”

Naravno da uvek reagujem na nepismenost onih koji primaju platu (državnu) radi svoje “pismenosti”… Sebi dozovljavam greške, jer nisam za ovo ovde plaćen, a u tekstovima koji su u knjigama i medijima, greške idu na dušu lektora.

I danas sam imao nešto što ne trpim….

Kada smo kod zdanja, da napomenem, danas je dan Nacionalnog pozorita. Malo upoređivanje. 11 glumaca je dobilo diploma za umetničko stvaralaštvo, a samo 3 operska pevača. Čuda i parapsihološki fenomeni su moje uža specijalnost. Nagrađeni su Vuk Zekić… (za njegovo ostvarenje u nagrađenom “Đani Skikiju” sam izrekao samo jednu reč. Fenomenalno). Nagrađen je i Nebojša Babić i Dragutin Matić. Sa moje strane je o njima pisano u superlativima u više navrata…. I? I NIŠTA VIŠE!... Naravno da mi je drago da su moje procene za “Đani Skikija” (podvlačim jednočinka) i navedene pevače bile ispravne.

APSURD!

Pa apsurd je da su sva tri pevača samo GOSTI na beogradskoj operskoj sceni. Nisu stalni članovi operskog ansambla, što znači…. Što znači, da je od svih zaposlenh NIKO nije zasluzio pohvalu.

Znači li Vam to nešto?

Da li to potvrđuje moje pisanje i pisanje osobe koja je u svemu, pa i u doživljavanju opera “gora i zahtevnija” od mene????

Elem, sa večerašnjim Don Huanom niko se neće proslaviti.  Ni reditelj Alebrto Triola, ni dirigent Marko Boemi. Neće se proslaviti ni kostimograf Katarina Grčić Nikolić, toliko puta do sada hvaljena sa moje strane.

Večeras smo imali Don Huana sa plaštom i mobilnim telefonom u rukama.  Dona Ani Dona Elvira u krinolinama (scenski bez šarma, seksipila, ko bi ih takve poželeo), Cerlina u haljini, a la seoska učiteljica, sa kraja prošlog veka, dok je ispod haljine bio, valjda za Sofiju Pižuricu, iz opere u operu, obavezan, kombinezon. Leporelo je bio u čizmama, pumparicama i sa prslukom najsličniji vodiču engleskih hrtova u nekom lovu engleske gospode na konjima… Ostatak radnika, seljaka i poštene inteligencije u radničkim kostimima, ili folkdojč suknjama, sa dva diskretna slica sa strane. Šlemovi su bili trobojni. Belo, plavo, žuti. Sigurno ne znate kako su boje šlemova, kako na gradilištima, tako i u rudnicima, pokazatelj uloge, to jest, hijerarhijskog mesta. Kod naše kostimografkinje svi nose sve. Pa ne uči se na fakultetima umetnosti da su boje šlemova pokazatelj hijerarhije, to je stvar života, obrazovanosti, a za to treba čitati, učiti, informisati se i nakon visokog obrazovanja, jer i od visokog, ima više, pa i od one metuzalemske publike ima i ovakvih koji malo više vide i primete.

Kada smo već kod šliceva (zar postoji neko ko još sumnja u moju moć zapažanja) jedna od članica hora ga je produžila na par palaca do pravca međunožja. Šetajući se takva ivicom rampe, upala je svima u oči nuđenjem pogledima svog levog bataka, potom se uvijala uz Leporela, da bi potom igrala nešto najsličnije kadrilu sa drugom članicom hora, koja je bila  u uniformisanoj suknji. Doživeši štikladefekt gospođica sa šlicem na kvadrat, je sela na rampu, otkrivši mnogo više od onoga što je do tada pokazivano… Mislim kako je u međuvremenu po operskom libretu bila scena  bala… To sam propustio, ali sam doneo nedvosmisleni zaključak (proročanstvo): Ta članica hora će ili da napreduje u soliste, ili će se udati tokom naredne godine.

Da se dotaknem scene. Veoma interesantna. U krugu, ili na krugu pozornice se odigrava cela večerašnja radnja. Na kraju taj krug guta glavnog junaka. Svidela mi se metaforička poruka scenografa.

Da ne ispadne kako sam samo odmeravao dužine šliceva na ženskim suknjama… Još nešto “sitno” sam primetio.

Na preogramu je “prevod za titlove” iza koga sledi ime… Čega prevod za titlove?... Bajke, humoreske, libreta…. Šta je titlovano?... Program ima svoj obrazac i ta, ili taj koji unosi podatke menja samo imena… To nije kreativan posao. U jednoj operi se prevodi libretto u drugoj se “prevodi za titlovanje”…Takva praksa je u zadnje vreme, da vas ne zamaram detaljima… Odavno sam nagovestio kako je došlo vreme da svoj lični teret uspeha i neuspeha u Beogradskoj opera ne nose samo pevači… Brojčano je više onih koji nisu “sporedni” u predstavama, jer bez njih ne može da se uradi dobra predstava, čak ne bi mogla da se uradi predstava. Kao što čitam i ona najsitnija slova na programu, tako primetim kralja koji je izašao gologlav na scenu… Hahahaha… opravdanje je bilo: Rekviziteri izgubili krunu… I mnoštvo drugih detalja….

Pa večeras je Kristina Jocić,  kao sufler vikala, da se čulo na drugoj galeriji, dok je hor, ili statisti, ili ko zna ko treći  iza dekora pijačarski čavrljao… Pa koliko to smeta onima na sceni, kada publiku izvodi iz takta. Dokle tako???

Simpatičan mi je bio komentar jedne dobre, a očigledno i iskrene operske pevačice, koja je u loži pored moje prokomentarisala glas suflerke sa rečima: “Pa i dovde se čuje.”

Naravno da se čuje, ali to nisu čuli oni sa prve galerije desno, loža jedan…

Diretkor i Upravnik vas očigledno ne opominju za javašluk i greške.… Njihova stvar… Za svoj novac hoću profesionalizam i maksimalni kvalitet koji može da pruži BOS. (Tako zovem Beogradsku Opersku Scenu).

Ipak …

Večerašnji dirigent, koji nije dirigovao srcem i strašću kako to rade italijani, je prokomentarisao stanje i kvalitet naše opere u jednoj rečenici, koja počinje sa: Nisam sreo…..  Članovi Opere dobro znaju šta je rečeno…Ponovići ono što sam već ranije pisao, Beograd je jedno kulturno selo, a u Srbiji, u svakoj palanci se sve zna… Uostalom, ne bi mi prijalo da me sutra na sudu pojedini hvataju za reči… Najmanje mi prija hvatanje za reči. Za ostalo može…

Ma sve će sutra da se slegne. Dirigent  režiser će za provladine medije da izjavi kako mu se sviđaju ćevapčići, kako su srpkinje najlepše žene i kako bi želeli da uskoro ponovo sarađuju sa našim operskim ansamblom???

Da li je neko rekao nešto četvrto????

Oni će kući sa parama u džepu, a nama ostaviše jednu lošu predstavu. Stvarno je umeće prikazati Don Huana, a da bude neinteresantan.

                                                                                 

^{Ako dve osobe sede jedna pored druge, ne mora da znači da isto čuju i isto vide.}

^{O istoj predstavi, ali iz drugog ugla:}

^{https://umetnickihel.blogspot.rs/2017/11/beogradska-opera-don-ovani-vladimir.html}

Beogradska Opera, Đakomo Pučini, Plašt, Sestra Anđelika, Vuk Zekić, Janko Sinadinović, Olivera Merkurio, Jelena Radovanović, Tamara Nikezić, Alberto Veronezi.

04. 11. 2017.

Kao i uvek, napisano

u par sati nakon predstave.

Otišao sam večeras u operu  sa  meni svojstvenom mantrom. Ovog puta  sam ponavljao nešto novo:

Qualis rex, talis grecs. 

Qualis rex, talis grecs. ...

Nema potrebe da na početku sledećeg pasusa napišem: Priznaću ...

To mogu da pišu oni koji to rade iz bilo kakvih obaveza,... unapred omeđenih. Kod mene to nije slučaj, pa preskačem prvu reč.

.....  u Operu sam ušao sa željom da ulovim što više grešaka  dirigenta Alberta Veronezia. Gospodin se potrudio da sebi napravi reklamu i pre nastupa. Kasni na probe... Naravno to može, ako se sačini loš ugovor, a u uređenim državama ugovori sa umetnicima imaju i po petnaestak strana (veoma sitnog teksta). Pitate se šta to mene dotiče, pa, ne mogu da slušam kuknjavu pevača, koji unapred opravdavaju svoj mogući, tj. izvestan debakl.

U sistemu Tante za kukuriku, nema potrebe za tako nečim (mislim za "čvrstim" ugovorovom).

Potom je italijan  prekršio sve norme i najbahatijih latinskih zavodnika. Za pipkanje, ili pipanje bilo kog (naravno u svetu, čak i da ima i razlog i povod) bi dobio takav šamar, koliko pravno, toliko moralno... Da bi zaboravio i svoj maternji jezik...

Ali!

Qualis rex, talis grecs. 

Znam, neće niko u Operi da se oseti obaveznim i pozvanim i prozvanim da nekom gostu kaže STOP! Pa sve je već došlo u javnost, otkuda bih ja znao... Za bruku, za suze, za...

Neće "Niko" ništa reći, jer finkcioniše sistem: Ja tebi Knjaže, ti meni Serdare! (Primetili ste, reč niko je sa velikim slovom. ????

Pukao bi sistem! I Sredar ne bi dobio, bar polovinu privilegija koje ima Knjaz. O tome, opširnije, drugom prilikom.

 O „Pleštu“ i „Sestri Anđeliki“ je reč. Dve nezanimljive Pučinijeve opere... A večerašnja predstava je bila veoma dobra.

Može sve to, naravno.

Vuk Zekić, kao Mikele, vlasnik teretnog broda, je bio više nego dobar. Neprepoznatljivo dobar. Bar za mene.

Da li ga je na to inspirisao Luiđi, koga je bar u predstavi mogao da ubije na kraju, ne znam. Tak, Janko Sinadinović u roli lučkog radnika je isto tako bio dobar. I koliko je Zekić smanjio pokušaje nadjačavanja samog sebe, pa je i time dobio na kvalitetu, toliko je Sinadinović ostao kao najglasniji tenor Beogradske Opere. Da li je sreća, ili nesreća za publiku što je i najbolji tenor, ne znam. Eto, postoji nešto o čemu nemam formiran sud.

U ulozi Đorđete pojavila se  Olivera Merkurio. U vezi njenog prošlog gostovanja sam se pitao; Čemu gostovanja umetnika koji nemaju veći kvalitet od onog što je standardno za našu Operu.

Ili je možda Gospođa Merkurio trebala da posluži Gospodinu Veroneziu kao olakšavajuća okolnost dođu li njegovi zavodničko seksualni porivi u pravnički tesnac. Izgovor bi bio: "Pa mi i u Italiji imamo živih mikelanđelovski oblikovanih  ženskih poprsja, ne može nam se reći da nas mori glad.... Evo, na primer Gospođa Merkurio!"
Pametak čovek, vodi sa sobom alibi.

Qualis rex, talis grecs. 

Već i previše spominjani  dirigent se nakon prve opere nije pojavio pred publikom, iako ga je zemljakinja tražila iza zavesa. Ili je, pak, iskoristila tren da grizne, jednom dva burek sa mesom. Evo tajnog recepta za postizanje pevačkih uspeha na sceni. Pre predstave burek sa mesom. Što masniji, to glas čistiji.
Ko me redovnije čita, zna kako primećujem i čujem sve bitne (nevažne) detalje.
Nastavljam!

Skoro polusatna uauza je predhodila „Sestri Anđeliki.“ Eto predstave u kojoj mogu na sceni da se pojave dame koje čine prve korake u solističkoj karijeri.

Jelena Radovanović je bila u ulozi Anđelike Na mene je ostavila veoma lep utisak. Kako pevački, tako i glumački. Želim joj iskreno nove operske izazove i tvrdim da će opravdati ukazano poverenje.

Anđelikinu tetku je tumačila Tamara Nikezić. Jednom rečju odlična. Korekno pevanje je dopunjeno savršenom glumom.

U ovom jednočinki sam osetio veoma dobar sklad pevanja, glume, scenskih pokreta kod svih učesnika, bilo da su u pitanju solisti, ili hor.

I na kraju nam se poklonio i simpatički dirigent. Apsolutno sam bio fokusiran na scenu, tako da o njegovim zaslugama za večerašnja dešavanja ne bih hteo da pišem. Siguran sam svi će ga pamtiti, po nečem...

Jedino da u narednom periodu vidimo ko će se uputiti ka Italiji...

Objasniću to u nekom narednom pisanju... Mislim kako funcioniše „sistem.“

Nisam ni nakon predstave prestao da ponavljam: Qualis rex, talis grecs. 

Veoma pevljivo... Iako ima pomalo glupo značenje; Kakav kralj, takvo stanovništvo (podanici)!

Valjda sam vas ubedio kako kod mene nema i suvišnih reči.
Pojedine reči, rečenice, dobijaju nastavak u sledećem pisanju.

O istoj temi, ali iz drugog ugla, jer dve osobe i kada sede jedna pored druge, ne znači da će isto čuti, videti, doživeti:

http://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/11/beogradska-opera-akomo-pucini-il.html

BUNT 5.0 Rita Kinka, Katarina Jovanović, Jelena Filipović,….Kolarčeva Zadužbina

01. 11. 2017.

Pisano, kao i uvek, u satima nakon predstave.

Jer tada je sve sveže i najiskrenije.

Kada vreme prođe, svi odmeravamo 

i reči i postupke, 

stavljamo na kantare, procenjujemo...

I postajemo sve manje iskreni!

Prošlogodišnju impresiju sa otvaranja BUNTA 4.0  počeo sam rečima:
"Ipak, da podsetim, BUNT je: Beogradska  Umetnička Nova Teritorija.

Ljubiša Jovanović je večeras osvojio Kraljevsku balsku salu (neki to zovu Sala Skuptine Grada), kao što rekoh, osvojio je prvo kao selektor i umetnički rukovodilac, drugo kao dirigent i treće, ono po čemu je ne samo poznat, već i cenjen, kao izvođač.

Ovo je konvencionalni uvod. Prelazim na svoje doživljaje."

….

Potom je sledio tekst, ...pa su bili tekstovi o drugim dešavanjima… Pregršt superlativa. Ni posle narednog teksta mi niko ne može osporiti dobronamernost. Jer BUNT je više nego potreban publici ovog grada.

Možda se i večeras neko zaleteo, pa jurnuo na Salu Kolarčeve Zadužbine???

Greška!

Rita Kinka nije ime koje će da privuče beogradsku publiku. Rita Kinka je večeras pokazala da je umetnički nezanimljiva, da zvukom klavira nije u stanju da ispuni prostor Zadužbine. U pravu su oni koji nisu došli na večerašnje Otvaranje BUNTa.

Postoji ono estetsko, umetničko, a i estradno pravilo, koje glasi: Ne pojavljuj se na sceni, ako nisi sposoban da je glasom, pokretom, zvukom,… ispuniš.

Rita Kinka je večeras bila nešto gore od jednoličnosti, monotonije… Bila je to klavirska daktilografija.

Toj bruci je prisustvovalo stotinak posetilaca… Tvrdim stotinak, jer sam od onih bezobraznika, koji  za deset sekundi prebroje prisutne u Sali… (Pa i dete se nauči “računanju” tokom vremena)

I da navedem jedan svoj zaključak:

Ne penjite se na scenu Kolarčeve Zadužbine, ako nemate u gradu bar tri stotine obožavalaca, ili prijatelja, ili komšija koji vas cene… (Opaska) Ne zavaravajte se fejsbukovskim prijateljima…

Znači, ako nemate tih nekoliko stotina obožavalaca,  idite na neko drugo mesto…  Neće se niko smejati ni u ovakvoj, večeras malobrojnoj,  publici - prilici (neprilici), jer greh je smejati se umetniku koji nastupa u praznoj Sali… A još ako iz toga odmah  ne izvuče zaključak… Da li će Rita Kinka ikada više da svira u Beogradu??? Samo na poziv nekog ko će da izvrši finasijsko samoubistvo.
Neću dalje na tu temu.

Pevala je Katarina Jovanović. i to treba da bude događaj za Beograd. Kako za onu polovinu publike koja je još ceni, tako i za onu drugu polovinu, koja  je otpisala.

Pa budimo i realni i iskreni. To su činjenice. Gole činjenice koje se sigurno mnogima ne sviđaju, ali demantujte me.

Moj zaključak u vezi Gospođe Jovanović.

Prvo,  izabrane kompozicije me nisu dodirnule. Čak sam se na pauzi borio sa svojom lepšom polovinom… Htela je da idemo...  Ma ničeg nema  ničeg uzbudljivijeg od “borbe” sa lepšom polovinom… I ostao sam… I dobro je što sam ostao na drugom delu, jer je Arianna a Naxos, Haydna bila nešto što je dostojnije Gospođe Jovanović, ali ne  i prostora u kome se izvodi.  Drago mi je. Drago mi je za Gospođu Jovanović!!!

Bilo bi sa moje strane nedžetlmentski da ne spomenem i treću žensku osobu koja je večeras nastupala.  Namerno nisam napisao damu,… iako je to jedna od najzastupljenijih reči u mom vokabularu. Radi se o  violistkinji Jeleni Filipović. Ni pojavom, ni sviranjem nije za pozornicu gde je večeras bila. A tvrdim kako od mene u veoma dugom vremenskom periodu neće uspeti da dobije zvanje  dame…  Do sada nikada nisam napisao takvu tvrdnju, ali ovde  sam stoprocentno ubeđen.

Moj zaključak!

Ne počinjite da pišete knjigu, ako niste sigurni da će izdavač moći da proda bar 1000 primeraka, nikada vam neće izdati drugu knjigu. Ne penjite se na scenu  Kolarčeve Zadužbine, ako nemate onih tri stotine  obožavalaca, … Pokušate li drugi put, sala može da bude i puna.... Pitate se kako?...  Ako odluče da dođu oni koji vas mrze.

Nije mi se dopalo što se gospođa Jovanović javno "žali" kako nije 4 godine nastupala, ... pa potom zahvaljuje roditeljima,... kao da je prvi dečiji nastup, ili diplomski koncert... Ono prvo o (ne)nastupanju može da se saopšti u medijima... Mi koji smo platili ulaznice očekujemo koncert i to spektakularni koncert, jer je otvaranje Festivala. To i samo to... Pozdravljanje roditelja je za neku privatnu zabavu...

I još nešto... I još nešto, veoma bitno, što treba da posluži za nauk svim umetnicima i "umetnicima" ovog grada koji se žale da nisu "pozivani"... Kako zamišljaju da izgleda onaj ko pristaje da unapred plaća njihove debakle. Pa večeras nije prodato više od pedeset ulaznica!!!!!!! Tri umetnice 50 ulaznica....

Jednostavno, onaj pevač koji je željan nastupa, publike, ovacija... krene sa pijanistom po salama Srbije... Tamo su sale besplatne i svaki umetnik je dobrodošao... Kolarčeva Zadužbina košta....I ako je ne plati publika, ko će da plati?????

Elem, otvaranje večerašnjeg Festivala je bilo veoma dobro izreklamirano na internetu. Ponoviću i ovde, plakat je urađen na svetskom nivou… naravno da je iskorišćen i za prvu stranu programa… Pohvalio sam to (rečima… jedini) i na jednoj internet stranici uz malu opasku. Ne sme se Kolarčeva Zadužbina u zvaničnim dokumentima nazivati kolokvijalno “Kolarac.” Bilo je  na tom plakatu mesta da se umesto jedne reči napišu dve.

I gle čuda! Ponovilo se isto kao i kod Kolarčeve Zadužbine, kao kod Beogradske Filharmonije. Moj komentar,… Velike pohvale i male opaske je IZBRISAN.  (Isti manir kao i kod navedenih institucija) Ne zameram, siguran sam ni Ti čitaoče ovih redova ne znaš kako se svi zvanični plakati  depunuju u arhiv Narodne Biblioteke Srbije. Jer se smatraju kulturnom vrednošću ove države. Postane li nam Zadužbina zvanično "Kolarac," onda ćemo umesto Mocarta i Šopena slušati Šopija i Mokija… I tako redom…. Ide li to u račun umetnicima, na prvom mestu? A nama, koji volimo i  koji svojom ljubavlju i novcem za ulaznice, branimo umetničku muziku od  one druge????

Ukratko BUNT je veoma loše počeo… Ali ostajem pri konstataciji, BUNT je neophodan Beogradu… Želim, kao i ranije da uživam u BUNTu i siguran sam da će tako da bude u narednim danima. Jer verujem u BUNT… Verujem u ideju koju nosi ta višeznačna reč.

                                                        David Naum

O istoj temi, ali iz drugačijeg ugla: 

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/11/kolarceva-zaduzbina-katarina-jovanovic.html