Trubadur, Dragutin Matić, Višnja Radosav, Jasmina Trumbetaš Petrović, Dušan Plazinić, Dragoljub Bajić, Dejan Savić,...

 

Tara - vara,

Kad Kosara kara

Karala, varala..

Majka sina kara... Itd, itd....

 Ovog 26. marta 2022. godine na operskom nebu Srbije su se  zbila dva događaja. Odmah da kažem, ni jedan od njih neće ući u istoriju srpske opere, ali veoma dobro prikazuju trenutno stanje i put kojim se ide, pa zato i zapisujem ono što sam ovog dana doživeo.

Mediji objavljuju kako su Crnogorski PEN „centar“ (u najslobodnijem prevodu prevodu organizacija pisaca koji su prevođeni) i Fakulteta za crnogorski jezik i književnost, izdali „saopštenje“ (inače u Crnoj Gori se svakodnevno izdaju brojna saopštenja partija, organizacija, udruženja, itd. itd... ) Skreću pažnju da je pokradeno njihovo kulturno nasleđe, jer je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, u najavi za operu „Vladimir i Kosara“ (kompozitor Stevan Divjaković) navelo kako je to priča o „srpskom Romeu i Juliji“... „Pokradeno kulturno nasleđe“... Pa se još spominje  i SPC, pa i rušenje crkve na Rumiji.... „prekrajanje istorije“... „planovi za uništenje celih naroda...“

Sve iz tipične kuhinje obolele od „sindroma malih naroda“, ili pak katedra za Crnogorsku književnost, pošto nema potrebe da bude dvosemestralna, ima vremena da prati svaku reč napisanu u susednim državama... Tek pojedini mediji iskoristiše događaj da uz jednu jedinu fotografiju SNPa, stave 3 i (slovima tri) fotografije „jedne od naših najboljih vokala Marije Jelić“ (naravno sa koncertnog pevanja uz nabrajanje njenih pevačkih uspeha). Ženu mediji upliću u neko „prepucavanje“, iako nije spominjana, jedino je učesnik predstave, a niko ne spominje Romea, pa on je (samo) neko sa   imenom Stevan Karanac. Cilje je jasan, a postupak smešan.

Ako ne znate šta sam ovim predhodnim pasusom hteo da kažem, neću vam ni sa celim rukopisom za knjigu objasniti.

Mnogi će reći, jeftina politika, ali se nama ta „jeftina politika“ decenijama obija o glavu kada su uopšteno umetnost i kultura u pitanuju. Već i vrapcima postaje jasno kako neki iz Beograda, zaobilaznim putem, preko Novog Sada, pokušavaju da vuku poteze u operi. Do sada im je uspevalo... Neće se mnogima svideti ono što pišem, ali delim mišljenje, ne desetine, već stotine poznavalaca i to veoma dobrih poznavala operske klime.

Mic, po mic... Tara, vara... Preko preče, a okolo bliže...

Elem, večeras na beogradskoj sceni Trubadur.

Dragutin Matić po prvi put u operi od početka sezone. Možda se varam. Oprostite mi ako grešim. Objašnjenja takvog poteza ne želim da čujem i strogo zabranjujem da mi se iko obrati na tu temu...

Uostalom, Dragutin Matić je pevač trećeg faha i zašto bi se i mediji i javnost potresali da li se on pojavljuje na sceni, ili ne. A pošto ni političari, a ni novinari ne idu u operu,  ne mogu da znaju kako dobija najveće aplauze, a sa druge strane što bi marketing pozorišta „vukao“ za rukav medije u vezi Matića.

Uz njega je večeras zablistala Višnja Radosav u roli Acučene. Sve pozitivno što sam o njoj napisao do sada (najavljivao sam veliku pevačku karijeru), potvrdilo se, na sceni, u publici. Puna sala je uživala u njenoj pevačkoj sugestivnosti i fantastičnoj glumi. A „uskočila je u predstavu“. Više nego prijatno iznenađenje.

Kada smo kod Gospođe Radosav, jedna mala digresija. Naravno da sam svojevremeno pisao o „Nagradi Breda Kalef“, koju je dobila pre nekoliko godina, pisao sam i kada je isto priznanje dobila (zasluženo) Nataša Jović Trivić... i da ne nabrajam... Ali ta nagrada devalvira i za 4, 5 godina će doživeti krah.

Pitate zašto... Pa za gore navedeni broj godina će tu nagradu da dobiju SVI srpski mezzosoprani. Apsurdno je, nije smešno... Jer apsurdnost je i tužna i bljutava...

Kao što se gadim svih umetnika koji uz pomoć političkih i drugih veza dolaze do honorarčića od par stotina evra... Tezgare po hodnicima, učionicama... Glumataju veličine pred petnaestak posetilaca... Iskreno o takvima ne mogu da pišem, jer mi se gade... Svi vide kako će ponovo da se vrate „na stare grane“, na mesto gde stvarno pripadaju... Ali politička moć je i previše opijajuća... zato uživam kada se ponovo vrate među one trećerazredne, naravno tu ne ubrajam Dragutina Matića, jer ima zavidnu karijeru u inostranstvu i zadnjih godina je češće pevao van granica Srbije, nego na matičnoj sceni (ovo pišem da podsetim „neke“ kako od sebe i svojih postupaka čovek nikada ne može da pobegne).

Večeras je Dragolju Bajić bio više nego solidan. Iako ga u zadnje vreme doživljavam kao „šlager pevača“, večeras je imao veoma dobar operski „comeback“. Objasniću, pre par meseci uključi se u mom stanu TV, jer je preporučeno da se pogleda gostovanje „neke osobe, u nekoj emisiji“ i Dragoljub Bajić peva šlager koji Dragan Nikolić u filmu „Ko to tamo peva“ nije nikada otpevao do kraja. U istoj emisiji je Gospodin Bajić pevao i jedan od hitova „Bijelog dugmeta“. Priznaću, tek na pola pesme sam otkrio o kojoj se kompoziciji radi...

Večeras je bio za pohvalu... Da, oni koji me redovno čitaju znaju kako sam bar desetak puta napisao kako Dragoljub Bajić može na operskoj sceni da pruži veoma lep utisak, ali, izgleda, samo kada to njemu odgovara.

O Manriku, Dušanu Plaziniću ne želim da pišem. Trudio se, trudio se, trudio se... Možda bi se trud isplatio da je dvadesetak godina mlađi. Obećavam javno, više neću da mu zviždim, neću da vičem: Uaaa! Neću čak ni svoje utiske o njegovm pevanju javno da iznosim... Jer nije lako biti Plazinić. Niti je lako Upravi sa Plazinićem, niti je samom Plaziniću lako sa samim sobom. Zaključiću, većeras je postigao solidnost.. a ipak je on „Prvak opere“... Naravno dlaka sa glave neće faliti onima koji su ga doveli u tu poziciju, da ni publici, ni Upravi, a tvrdim i njemu samom nije lako... Zato ubuduće, sa moje strane MUK.

Za večerašnju predstavu sam ulaznicu kupio iz dva razloga. Zbog Matića koji se prvi put pojavljuje u operi ove sezone i Mirjane Nedeljković koja je trebala da tumači Leonoru. Na žalost umesto Mirjane imali smo Jasminu Trumbetaš Petrović. Ne bih pisao o Gospođi Trumbetaš Petrović. Ona se „vratila na daske“, i kako sama reče da je napisano u obrazloženju njenog razrešenja sa mesta Direktora opere „da radi posao koji najbolje ume“... I sada je tu, na daskama i poklanja se publici držeći se za ruke sa prvacima opere poput Plazinića... Tri puta sam joj pisao „Otvoreno pismo“, ubeđen sam kako me nije razumela, možda će razumeti ovu moju večerašnju konstataciju.

Sve u svemu, imali smo jednu predstavu u kojoj je učestvovalo troje „bivših“, mislim bivših „moćnika“. Mislim na troje bivših Direktora opere. Osim Jasmine Trumbetaš Petrović, mislim na Dragoljuba Bajića, a naravno i na Dejana Savića, dirigenta.

Ovaj treći je večeras u dobrim delovima opere puštao duvačku sekciju da divlja, glasnošću pokrivao ne samo soliste, već i hor... u svom maniru. On meni deluje veoma iscrpljeno i predlažem da  onih 100.000 dinara, na koliko je sud procenio njegov duševni bol i urušavanje ugleda od strane Laure Miletić, koja ga ja nazvala „umetničkim mrtvacem“,... itd., itd.... moj savet mu je da to iskoristi za banjsko lečenje. Pa onda osvežen da se vrati i diriguje bar još par meseci do odlaska u penziju. Sem ako ova, ili neka nova Uprava ne proceni da je Savić preko potreban za kvalitet predstava.

Valjda se ja jedini sećam vremena (i beležio) kada i kako je  Dejan Savić postavljan i smenjivan... Kada nam je u nasleđe ostavio Jasminu Treumbetaš, koju je, opet Ivana Vujić (žena koja je toliko žarko želela da dođe na čerlo NP, neuspešno konkurisala, ali je izkuvoše iz šešira na određeno vreme, pa bez objašnjenja smeniše), pa nam ista Ivana ostavi Dragutina Bajića na 40 dana... Pion, skakač, laufer... Šah – mat.

I pomak... Možda za druge nevidljiv, ali meni ne promiče ono sporedno.

Desetak puta sam pisao kako direktori (Sinadinovići, Trumbetašice i slične organizatorsko – umetničke individue) treba da u svoju ložu pozovu umetnike koji su u privatnoj poseti Beogradu, da pozovu kao svoje goste na predstavi kritičare, urednike kulturnih rubrika... Podićiće time rejting predstava, i opere u celini... Naravno da me nisu razumeli i za manje „komlikovane stvari“, jer je njihov strah za stabilnost onoga što im je pod zadnjicom bio opravdan, pa su tu stavljali, mislim ispod zadnjice, i ključ od „Direktorske lože“... Večeras je gost Upravnika teatra i Direktora opere bila jedna veoma uspešna pevačica. Pomak...

A konci se vuku. Nekom vidljivi, nekom nevidljivi...

David Naum

Ceo tekst objavio P.U.M. Magazin

https://pravoumetu.com/2022/03/27/trubadur-dragutin-matic-visnja-radosav/

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA

https://lauraimuzika.blogspot.com/2022/03/trubadur-dragutin-matic-visnja-radosav.html

Žil Masne "Don Kihot", Đorđe Stanković, Ivana Dragutinović Maričić, Miraš Vuksanović, Aleksandra Angelov, Ivan Tomašev, Ale4ksandar Stamatović, Sara Ristić, Anastasija Stanković, Stefan Živanović, Siniša Radin,.

 

OD KIKOTA, DO KIHOTA

 

Da, to je naslov, ali i objasniću ti, čitaoče.

Često krenem na predstavu, sa već uobličenim stavovima, jer veoma dobro znam kako se odvijalo kreiranje iste. Često imam zabeležene čitave pasuse, a ovog puta sam imao u mislima samo naslov, ali nije glasio ovako, već sasvim suprotno „Od Kihota, do Kikota“. Tokom predstave se promenio raspored izraza, što me čini veoma zadovoljnim i ono što uvek naglašavam: Uživam da pohvalim protagoniste… To je neki vid moje borbe sa „rijalitizacijom naše stvarnosti“ i pomeranja  stereotipnih granica sagledavanja umetničkih događanja, koje, sa jedne strane neguju davno ocvale gospođe sa socrealističkim pristupom i rečnikom, tako da se ima utisak da je članak napisan pre 50 godina, a da su u vezi ove predstave izmenjena samo imena protagonista, a sa druge, buđavi likovi koji rečnikom teoretičara muzike čitaoca stavljaju u imbecilnu poziciju učenika kome se drži najdosadnije predavanje.

Elem, desio se značajan događaj za kulturu Srbije. Svaka operska premijera je  „par exelance“ događaj, a premijera za pohvalu, nešto što treba da bude zabeleženo čak i od onih „zlih, zločestih“… „Onih koji mrze umetnike, mrze mlade“… Itd. Itd… (Iz vokabulara onih koji da imaju i malo ponosa i morala ne bi trebalo da se više pojave u javnosti)

Don Kihota je tumačio Ivan Tomašev. Jednom rečju odličan. Naročito je bila dirljiva scena gašenja njegovog života gde je prekrasnim pijanima (koja moć da se ta prirodna gromoglasnost svede na „pevačko šaputanje“)  doveo publiku u stanje potpune opuštenosti, spustivši na katarzičnu nulu. Uloga za njega i ne vidim nikoga da bi ga na ovim prostorima mogao da zameni. Naravno, Uprava će eksperimentisati, ali bez mog prisustva.

Uz njega i pevački i glumački je  ravnopravno stajao Aleksandar Stamatović. Upečatljiv do krajnih granica i, kao što sam rekao za Gospodina Tomaševa, ne vidim nikoga ko bi mogao da se približi Stamatovićevoj kreaciji lika Sančo Panse. Obojica su krajnje profesionalno izvajali likove sanjara, koji smouvereno i ushićeno gaze kroz blato propasti.

Njih dvojica su na krajne upečatljiv način  prikazali svu lucidnost svojih postupaka, ostavši verni ideji, iza koje je, bez obzira da li se gledalo realno, ili ne, ljubav, u najčistijem i najuzvišenijem obliku.

I da bi tragikomična priča bila zaokružena, od svih glavnih protagonista, samo njih dvojica ostaše na kraju bez i jednog cveta. Predstavi je prisustvovao i Direktor muzeja NP Dragan Stevović, nadam se da će u arhivi Muzeja ostati zabeleženo šta su večeras pokazali Tomašev i Stamatović.

Da pređem na pohvalu Uprave. Večeras je dozvoljeno polaznicima Operskog studija da učestvuju u predstavi. Pohvale za Anastasiju Stanković, Stefana Živanovića, Saru Ristić. Glasovi od kojih se u budućnosti može mnogo više očekivati. I neka zapamte jednu činjenicu. Kada se dobar pevač, sa istom takvom glumom pojavi na sceni samo jednom, ili par puta, publika ga respektuje više nego mnoge koji se decenijama pojavljuju, ne pružajući ništa novo, posebno i izuzetno.

Najslabija karika večerašnje predstave je bila Aleksandra Angelov. Kod nje je sve bilo u sivom, od pevanja, do scenskog nastupa, a sve to začinjeno kostimom koji ne priliči zavodnici, vamp ženi, ljubavnici, već nekoj smetenoj poludomaćici, zakopčanoj do grla, a od erotike je prikazana samo jedna duga asimetrična haljina neke krajnje tamne boje, u stilu Ana Bekuta (osamdesetih godina prošlog veka).

Da li je Aleksandra Angelov pevala Karmen, ili Dulsineju, sve jedno. Hladna, bez izražajnosti, bez mogućnosti da koketira sa ljubavnicima, ali šta je, tu je… Onaj ko je pustio na scenu, to je morao i da očekuje.

Spomenuh kostimografski rad. Kostimograf se ne navodi u programu. To je ono čuveno umeće marketinga, navedena je samo asistentica kostimografa Sara Bradić. Kostim Dulčineje je za svako zgražavanje, potom se na sceni pojavljuju neke žene u belim rubaškama sa leptir masnama. U jednoj sceni one služe piće na balu, ali isto tako obučene su i neke članice hora… ??? tri znaka pitanja. Očigledno se u ovoj predstavi kuća oslonila na sopstvene snage, ali ipak treba to neko da pregleda, oceni, dopusti da se novac potroši tako i na taj način.

Na drugoj strani, scenograf Miraš Vuksanović je do krajnih granica minimalizovao dekor. Lično sam očekivao mnogo katastrofalniju situaciju, jer znam koliko taj gospodin poznaje i oseća srednjovekovnu Španiju (pisano  na tu temu). S obzirom da je radnja preneta u sadašnje vreme na interesantan način je sa dva panoa, na kojima su prozori, vrata i balkoni, starih zgrada „suprotstavljeni“ u pozadini slici izgradnje nebodera. Ovde važi krilatica: Od koga je, dosta je!

Nešto slično važi i za rediteljku Ivanu Dragutinović Maričić… Znam kako ona ne voli da se o njoj piše… Čak na društvenim mrežama rečenično pljune prema dvoje „zločestih“, ali se, izgeda, brzo dozove pameti, pa izbriše… Ovog puta, što se tiče bicikla i Don Kihota nije bila preterano originalna, iako je, veoma rado ću priznati, mnoge scene uradila  „školski precizno“, što ću rado pohvaliti, jer je za mene bilo neočekivano. Uz to je zamerka je na nedopustivo beznačajnom korišćenu osvetljenja. Stiče se utisak da se predstava igra u seoskom domu kulture sedamdesetih godina prošlog veka gde postoje četiri reflektora i dva filtera.

Možda je tome doprinelo i nepostojanje inspicijenta. Nema ga na spisku dnevne liste. Prvi put otkako idem u Nacionalni teatar, podsećam, bio sam, kao dete, i na stotoj godišnjici proslave, a i na stopedesetoj godišnjici. Ali nova uprava, nova pravila… Poštujem to, moje je samo da skrenem pažnju na ono što mi smeta, jer ipak sam ja platio ulaznicu i za svoj novac očekujem sve ono što se „podrzaumeva“.

Još jedna lepa stvar se desila u večerašnjoj predstavi. Đorđe Stanković je bio za dirigentskim pultom. Ne samo da je pun pogodak onih koji su mu to omogućili, već i dokaz da orkestar može više nego dobro da zvuči. Krajnje je vreme da Đođe Stanković prestane da diriguje iza rampe, da se pojavljuje samo na koncertima, da za njega bude „rezervisan“ onaj već otrcani Marš na Drinu na svakom „Gala koncertu.“ Da bi opera napravila korak napred, potrebni su ljudi sa idejama i moći koju očigledno ima Gospodin Stanković (dokazano ovom predstavom) u suprotnom bi nam Dejan Savić servirao vatrogasnu gromoglasnost koja pokriva pijana na sceni, ili bi nam Ana Zorana Brajović, igrajući katakali ples, zgadila najgenijalnija operska dela.

Daleko od toga da je Don Kihot bombastična opera koja publiku baca u delirijum. Jedno mlako delo, bez i jedne arije koja se pamti. Iako je na sceni bilo tako dobrih protagosnista kao što su Tomašev i Stamatović, predstava nije prekinuta ni jednim, čak i najkraćim aplauzom. Ipak  Đođe Stanković je svojom umešnošću pomogao da doživljaj bude zaokružen i za pamćenje (samo kao celina)… Znači: Ipak može!

Da podsetim samo. Don Kihot je i sadašnjoj upravi, a i publici ostavljen u nasleđe još iz vremena Jasmine Trumbetaš Petrović, Direktorke, i Upravnice Ivane Vujić. Ove druge se, mislim, više niko i ne seća, jer ma kako se spektakularno pojavila, tako je bez objašnjenja izkopnila i nestala. Operska publika će, sa druge strane, moći da gleda i sluša napredovanje, ili nazadovanje Gospođe Trumbetaš. I pored toga što je Don Kihot najpopularniji lik svetske književnosti, tome ide u prilog činjenica da Servantesov roman pod tim imenom, posle Biblije ima najviše izdanja u svetu, ovakvoj predstavi se ne može predskazati budućnost.

Mala digresija. Na pauzi primetim na drugoj galeriji nešto nekarakteristično, čudnih dimenzija. Oko dva metra dugačak, devedesetak santimetara širok, nešto niži od međunarodnih standarda za astal (srpska reč nastala od mađarskog izraza)… prekriven crnim materijalom, obrubljen karnerisanim istim materijalom, koji se spušta do poda. Prokometarisao sam, za prijatelje, da je to sto predviđen za sanduk. Jer ako bi bio viši, prisutni ne bi mogli da se oproste od lika umrlog… Valjda je to deo neke predstave, a la „Ožaloćena porodica“.

Elem Gospodin Goncić (Upravnik teatra) je počeo da primenjuje svoja organizaciona načela iz predhodnoh pozorišta (za pohvalu). Organizovao je koktel za umetnike i POSEBNO za publiku. I dok je umetnicima služeno piće sa visokih barskih stolova, prekivenih belim nadstolnjacima, publika je dobila zapanjujuću količinu i izbor pica sa crnog posmrtnog stola.

Ne znam da li su iza staklenih vrata, na kojima je stajalo obezbeđenje ????? umetnike služili, u belo obučeni konobari, tek publiku je posluživao jedan kečerski rmpalija, za koga bih mogao da zaključim kako je trenutak pre toga odložio lopatu.

Ne znam zašto sam se setio USA situacije iz Kenedijevog doba, kada su crnci sedeli na jednoj strani autobusa, a belci na drugoj, ili pak, još gora situacija, kada su osamdesetih godina korzoom u Prištini jednim trotoarom išli Srbi, a drugim Šiptari.

Poslužiti nekog sa stola obloženog crnim materijalom (ovde nije bilo stolnjaka, već je sve kompaktno) može se tumačiti kao crnomagijski ritual…. Čiaoče, nisam otišao daleko… To je degutantno. I previše degutantno.  Sramno i bljutavo! Razbacivanje pićem uz vređanje gostiju. Pa čak u delovima Srbije gde se ne poštuje i pokojnik i organizator sahrane, ako se sa tek oformljene humke ne uzme nešto za pokoj duše, uzima se sa snežno belog stolnjaka, bez obzira da li pada kiša, veje sneg…

Moj utisak je takav.. a lako me je ubediti u suprotno, pa zar nisam priznao da sam i već pripremljen naslov ovog sagledavanja promenio, sa oduševljenjem.

 

David Naum

 

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA

U svetu već decenijama trent, a kod nas samo u P.U.M. Magazinu

https://pravoumetu.com/2022/03/02/don-kihot-premijera/