Evgenije Onjegin, Čajkovski, Narodno pozorište, Beogradska opera, Nevena Pavlović, Nikola Mijailović, Aleksandra Angelov, Nenad Čiča, Dubravka Filipović.

Evgenije Onjegin, naravno opera Čajkovskog, ali po  pozajmljenoj ideji od Puškina.

Neki će da tvrde kako je to popularna opera, drugi će da govore kako je lepa i omiljena kod publike. O ukusima se ne raspravlja, naravno.

Lično ne volim rusku patetiku. Sve tvrdnje o “veličini” slovenskog srca, “slovenskoj ljubavi” sam odavno zamrzao.  Priče kako je Rusko srce veliko kao stepa, pa još u relanosti kada počne da puca po šavovima, od ljubavi i da se para, a ova opera je jedno od tih Puškinovskih,… Ljermontovskih, .. Čehovljevskih,.. Turgenjevskih,.. Lav Tolstojevskih,… dela.  Usamljena devojka, ruska stepa, dvorci, francuski jezik, vino, dvoboji… krv na sceni. Valjda gde ima slovenske ljubavi i Rusa, tu je i krvi.

Da ne bi lucidnog Jesenjina, nenormalno dobrog Dostojevskog, ne bi se ni odlučili disidetnski raspoloženi Solženjicini da popegnu od te Patetike na Zapad i naprave iskorak iz srceparajućih vašarskih,  liciderskih, srca.

Na kraju Puškin i nije bio dramski pisac, već pesnik. Onaj “pozorišni”  iskorak “Mocart i Salieri” sam pročitao bar 5, 6 puta. I ni jednom nisam našao ničeg što bio bio i mali razlog za toliku popularnost. A valjda je sam Bog hteo da on to napiše o Mocartu, jer od tada se Salieri farba  u crnju boju od Đavolje. I sve posle toga što je nastalo (od drama, do filmova)  na tu “crno belu” temu, je u istom maniru.

Ne volim ruske autore, jer im se, pogotovo kod “slovenske braće,” pridaje bezrazložni značaj veličanstvenosti. Prilazi im se sa strahopoštovanjem. Bez analize!  Pa i na ovog “Onjegina” je i za scenu, brojne baletske igrače, skupocene kostime otišlo više novca nego za tri Verdija, ali… Sve “drugo” je bilo veličanstveno osim muzike i pevanja…

Čemu takav pristup?

Čajkovski je, prvenstveno, u prvom činu, mrzeo pevače, jer ih tera da veoma često pevaju bez muzičke podloge, ali te analize ostavljam muzikolozima, na kraju oni uvek imaju opravdanje zašto je nešto tako kako je, a meni, kao slušaocu to smeta, jer se pevači nepotrebno muče, pevajući dok muzičari sede spuštenih ruku. I tako, red, red.

A večeras je mučenja bilo i zbog toga, a i zbog mnogih drugih stvari.

Nevena Pavlović, u roli Tatjane je sigurno bila jedan od glavnih razloga što sam prisutvovao ovoj operi. Ne sumnjam da je dala sve od sebe. Za utehu je što ona može mnogo više. Ovo joj nije ležalo, a sumnjam da bi bilo kome i odgovaralo u Beogradskom Operskom Anasamblu.

Nikola Mijailović je bio gost, tumačeći Onjegina. Za pohvalu je potez Uprave Pozorišta i Opere što daju mogućnosti istaknutim pevačima, koji su se opredelili za posao pedagoga na Falultetu M.U., da se oglase sa dasaka koje život znače. Večeras se Mijailović nije pokazao u svetlu koje ima, kako u sećanju, tako i u mislima operske publike. Večeras smo čuli blede naznake nekog ko je bio cenjen i van granica Srbije.

Za Nenada Čiču je rola Lenskog bila, očigledno, preveliki izazov.

Isto važi i za Aleksandru Angelov koja je tumačila Olgu.

Opet za Dubravku Filipović, kao Filipjevnu, se mora reći da je bila veoma korektna. Zapravo Gospođa Filipović veoma ujednačenim i postojanim kvalitetom ide iz opera u operu.

Stiče se utisak kako su se svi pevači “probudili” pred kraj predstave. Ili su osetili olakšanje što se približava kraj, pa su pokazali stvarno šta mogu.

A početak je bio vise nego katastrofalan. U mnogim operama kompozitori izvode na scenu kvartet. Tenoru i baritonu “suprotstave” ženske vokale. Taj vrtlog četvoroglasja je posebno efektan, koliko muzički, toliko i dramski, jer to su uvek glavni protagonisti, s tim što je večeras kvartet u prvom činu “Evgenija Onjegina” ostao i bez onog A od aplauza. Čak i oni koji su dobili na poklon ulaznice od protagonista, pa sala je toliko mala, sve se u njoj primećuje, su na tom mestu zanemeli. To jest, nisu smeli da se oglase.

Diriget Aleksandar Kojić, koji je očigledno nakon kvarteta stavio tačku za pauzu, (predviđen aplauz) zbunjen, kao i na više mesta u celoj operi, u dvoumljenju da li da orkestru dozvoli da nastavi, ili da čeka, čekao je, čekao i čekao. Jer u opera je svaka prazna sekunda večnost.

Ipak, bila je to jedna obična predstava. Sala puna, svakako, tu je pomoglo i stotinak učenika.

Naravno, u operu vredi ići. Jer opera je ipak opera. I nema zamenu.

Opera je iznad svega drugog u umetnosti i zato je najveća inspiracija. Zato i idem u operu. Ali sam se večeras umorio.  Niti imam želju za šalom, niti za nekim analizama. Jednostavno, umorio me Evgenij. A možda je iz tog razloga i napravljen, da bude baš takav.
                                                                             David Naum

O isti temami, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/03/evgenije-onjegin-cajkovski-narodno.html

.

Đuzepe Verdi, Nabuko, Beogradska opera. Narodno pozorište Beograd. Sanja Kerkez, Dragutin Matić, Ivan Tomašev, Zorica Mitev Vojnović, Aleksandra Angelov, Tatjana Mitić. ...

Prisustvovao sam odličnoj predstavi.

Sigurno će mnogi da se pitaju zašto sam  kolaž koji prati ovaj tekst, stavio i za najavu pisanja večerašnje impresije. Naprosto, ovogodišnju opersku sezonu, a već je dve trećine za nama, obeležili su: Ivan Tomašev, Sanja Kerkez i Dragutin Matić.

Tvrdim kako će to da ostane do kraja, sa veoma malim mogućnostima da im se neko pridruži. Za “otkrovenje sezone” postoji jedan kandidat, ali o tome u nekom sledećem pisanju.

Konačno je Beograd čuo kako treba da  “zvuči” Nabuko.

Samouveren, sa glasom koji pokazuje zrelinu, glumački autentičan Dragutin Matić nije samo Trubadur i Rigoleto, on je i Nabuko. Teško da ga neko u skorije vreme stigne, a o prestizanju ni reči, bar za sada.

O Tomaševu u roli Sveštenika Zaharije je već pisano. Možda je bio isti kao i ranije, ali večerašnji doživljaj je svakako poseban. Prvi čin, prva slika je nešto zbog čega se čovek zaljubljuje u operu. Već sam napisao: Tomaševa može samo da Tomašev prevaziđe i izgleda u svakom narednom pojavljivanju mu to polazi za rukom.

Sanja Kerkez (večeras Abigaila, robinja, Nabukova usvojenica) je prava operska Dama između dva pomenuta Gospodina. Jedina pevačica protekle sezone koja je u oktobru pokazala maestralno pevanje i od tog nivoa, ne odustaje.Večeras je, kao i do sada,  zaljubljenost, pohotu, oholost, beskrupuloznost, skrušenost,… pokazala i glasom i glumačkom pojavom.

To je bilo dovoljno da predstava dobije  “oznaku” Super!

Pošto mi je veoma mučno ponavljanje kako izvesni pevači nisu čak ni na nivou BOSa (Beogradske Operske Scene),  večeras neću da ih spominjem. Neka se sami pozabave svojim kvalitetom, ali ne u razgovoru sa kolegama, neka snime svoje nastupe, dovoljan je i audio snimak, pa neka to puste bilo kom profesoru pevanja u Evropi. Taj čas će da ih košta 100 evra, ali ako žele da napreduju, neka izdvoje toliko i utvrde gde im je trenutno mesto i koliko vrede.

Spomenuću samo dve dame.

Aleksandru Angelov, koja nam je u uskraćivanju svega drugog podarila samo porcelansko lice od početka do kraja predstave.

Moja malenkost će posebno da piše o izjavi  jedne njene koleginice  koja je doslovno rekla:

“Opera i postoji da bi se slušalo lepo pevanje, to jest  Bel Canto  pevanje, a ne da bi publika publika, recimo skretala pažnju na samu, da kažem,  scenografiju, ili vizuelni efelkat.”

Očigledno je sledila “manir” svoje koleginice kojoj ću da posvetim posebno humorističko-esejističko “osvrtanje,” jer mnogi, očigledno, jedu operski hleb, a ne znaju šta je opera, dok sa druge strane nisu sposobni od tog BC pevanja da publici ponude vise od Be….

Samo je jedna osoba zadnjih 100 godina mogla da ne glumi, da ima 80 kilograma viška, samo je jedna osoba mogla da stoji, peva i belom maramom briše oznojen vrat, čelo i nos… i da peva, kao niko drugi… A i pevao je, a i glumio. Taj pevački Bog koji je hodao zemljom se zvao Pavaroti, svi “drugi morajo sve.”

Sa druge strane Tatjana Mitić je, jednom rečju: Sramota.

Ali, vratimo se onima koji su večeršnji doživljaj ulepšali.

Hor je bio vise nego dobar. Na momente je postizao takav sklad sa orkestrom, da mi je oduzimao dah. To su oni trenuci, zbog kojih se trpe desetine propusta.

A sve je počelo tako što se pred orkestrom pojavila  Zorica Mitev Vojnović.

Po mom ličnom uverenju,  njeno ime može da garantuje kvalitet orkestarskog I celokupnog izvođenja.

I dobili smo uvertiru opere Nabuko. Dobili smo jednu fantastičnu uvertiru. Energičnost, sklad, punoću zvuka… Tromboni, flaute, gudači… Dobili smo muziku za uživanje. I opet su se potvrdila pravila  da naš operski orkestar može kada hoće i da je za svako lose orkestarsko izvođenje kriv dirigent.

Dok ovo pišem, mogu da konstatujem: Srećan sam. Ulepšano mi je veče. Sve sam sigurniji, ima nade,…  Imamo sa čim pred svet da izađemo…

A to što će neko posle ovog mog pisanja da se ljuti??? Pa Bože moj.

Pišem samo iz jednog jedinog razloga, da pohvalim one koji su dobri, koji su sposobni da se izraze preko glasa, instrumenta, kroz scenografiju, režiju, preko svetla, kostima… One koji su sposobni da zaokruže jednu celinu, što je večeras uspelo Zorici Mitev Vojnović, jer je imala u rukama neki čarobni štapić.

Onima koji preko Bee.. misle da nude Bel Canto, neka je Bog u pomoći, ja za njih nemam milosti.

Ulepšano mi je veče!  

O istoj temi, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/03/cessate-da-mi-svasta-poturate.html

.

Adrijana Lekuvrer, Beogradska Opera, Narodno pozorište, Aleksandar Nikolić, Stevan Marković, Aleksandar Zlatović, Vesna Radović Dorić, Jasmina Trumbetaš Petrović, Nataša Jović Trivić, Igor Matvejev.

Frančesko Čilea, Adrijana Lekuvrer.

Beskrvna muzika, vodviljska dramaturgija, arije koje se ne pamte. Na sve to, večeras je za mene bilo interesantno, u  četiri  reči; Više slika, nego zvuk… Ali i to je opera.

Već prvi čin sa asimetričnom scenografijom Aleksandra Zlatovića, u bordo boji salonskog pliša, nagoveštava seksualne, neko će okarakterisati i ljubavne zaplete.

Odmah mi se svidela mogućnost da se scenografija, po potrebi režiserove zamisli skraćuje i produžava u dubinu.  I u tom multifunkcionalnom (koja lepa srpska reč) maniru je bilo sve do kraja. U nastavku je bila veoma stroga simetrija, a nakon scene gašenja sveća (narano pravih) na sceni je zaigrala paleta svetlosnih boja. I da ne dužim, bravo za Aleksandra Zlatovića, scenografa i režisere koji su obnovili predstavu: Aleksandra Nikolića i Stevana Markovića. Režijsko umeće nazivam “punom scenom”. Bez obzira da li je prisutan jedan lik, ili pedeset pet, gledoacu su pune oči dešavanja na sceni. E, to je za mene “puna scena, a to se večeras dogodilo.

Kostimograf, potogovo za Jasminu Trumbetaš Petrović, je bio ubistven.  Možda su modeli Vesne Radović Zorić na papiru bili korektni, ali kostim Adrijane  Lekuvrer je bio primeren samo nekoj ni malo sličnoj osobi. Tako se ne bi obukla ni jedna žena 18. veka, koja i malo drži do sebe. Dvocifren broj karnera je trebalo prepoloviti, ali… Sve do šešira, ili je možda toka u pitanju.. na nekoj drugoj da, ali na ovoj gospođi ne.  To je vreme kada su frizure imale naziv „tete de mouton“ (ovčija glava), vlasuljari i frizeri, ako ne verujete, potvrdiće  vam moj navod. Ali večeras se u “tet de mouton-ima” ipak malo preteralo. Zbog čega ne znam, a možda i znam.

Opat Šazej je imao kostim, pre batlera, nego sveštenog lica. Čak i to da prođe, bez krsta, sa kapicom na glavi, ili je to bila ćela, nisam siguran,  vise je ličio, u krajnjem slučaju,  nekom jevrejskom trgovcu.

Da greške nikada nisu usamljene, već idu u paru, ili ih je tri, potvrđuju i kostimi baletskih igrača. Od obuće, antičke, od kože u kojoj su igrači mogli samo da pačije šljapkaju u nemogućnosti da izvedu i P od neke piruete, a da ne pričamo o skokovima, pa do boraca koji su se pojavili u belim helankama. Koregorafija prikazana u ovoj operi, za to je “zaslužan” Vladimir Logunov,  je sigurno nešto najgore što prati opere, koje su trenutno na repertoraru Nacuionalne kuće. Možda i nije moglo bolje u onoj neprikladnoj obući, ali usklađenost je stvar umetnika koji rade na celom projektu. A doživljaj koji zajedno proizvode, ja samo opišem.

Večeras smo imali dve dame, koje se bore oko jednog muškarca.  Jasminu Trumbetaš Petrović, kao Gospođicu Lekuvrer i Natašu Jović Trivić u ulozi Princeze de Bujon.

Svi će da budu zadovoljni ako kažem kako su obe pevale “maksimalno, u skladu sa svojim mogućnostima.”

Da je opera bila rafiniranija, da su muzičke i pevačke fraze bile ispunjene tonskim koloritom, moglo bi da se piše na temu pevanja i orkestarskog izvođenja. Ovako smo imali jednu mlaku predstavu sa veoma dobrom režijom.

Jedno je evidentno, ova predstava je večeras bila da bi dve spomenute pevačice dobile aplauze. I dok je većina u sali njihov nastup nagrađivala najuobičajenije, (ni po kakvom osnovu ne spadam u većinu, pa nisam bio ni među spomenutima) nekih tridesetak osoba je nastavljalo da aplaudira, dok su drugi čekali par desetina sekundi da se nastavi prestava. “Mnogo muke ni oko čega”.

Možda je ovo trebao da bude logičan sled one predstave gde smo imali gospodina u jedanestom redu (već opisano) koji je 10 puta (lično sam brojao) jednoj pevačici uputio poklič: Bravo!

Od muških pevača na mene je ostavio samo utisak Igor Matvejev. Bio je odličan. U glumi. Do krajnjih granica sugestivan. Ako je neko večeras dominirao scenom, to je onda on. Sve vreme kada je bio na sceni iz njega je “curila priča” o tome šta misli, oseća, šta namerava, čemu se raduje, od čega strahuje. “Uvrrnuta” rola  Opata Šazeja, se u njegovom slučaju pretvorila u spiral karaktera, pantomime, glume.

I to je to.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/03/adriana-lekuvrer-beogradska-opera.html

Pajaci, Ruđero Leonkavala, 15. 03. 2017. Beogradska opera, Narodno pozorište. Dejan Savić, Janko Sinadinović.

La commedia non è finita!

Počinjem od kraja.

A kraj je  bio najava za večerašnje događanje.

A ta najava je glasila:

Gospodine Saviću, vi ste Upravnik Pozorišta, Gospodine Sinadinoviću, vi ste VD  Upravnik Opere, zašto mene kao gledaoca maltretirate?

Zašto me maltretirate, zašto me ponižavate?

Regularno sam kupio ulaznicu za dve jednočinke “Pajace” i “Đani Skiki.”

Od jedne celovečernje predstave, za isti novac, dobijam pola.

Od vašeg izvinjenja, stoji samo, na parčetu papira,  “molba”: “Molimo vas da uvažite!”

Ne uvažavam, ne opraštam.

Dokle da uvažavam i dokle da opraštam vaše hirove, nesposobnost, bezobrazluk. Možda je državni interes da kostimi “Kavalerije Rustikane,” koja je jednočinka i može da “uskoči”, da odu   u Novi Sad. Možda je državni interes da se pozajme  kostimi operi u  Skoplju i da se tamo isprljaju, pocepaju. Možda se ovde čudite kako sam upoznat sa stanjem u Operi????

Pa ovo je mali grad Gospodo. Ovde se sve vidi i sve se zna.

Možda vi umišljate kako ste na svojim funkcijama zaštićeni kao beli medvedi i kako će u slučaju da vas neko napadne (zapravo samo prozove),  neka nova Brižit Bardo organizovati demonstracije u središtu Pariza, pod sloganom; “Ne dirajte Savića i Sinadinovića.”

Važa koža ne vredi kao koža bele foke, ili  belog medveda, vi niste vredni posebnog tretmana, jer takvih je Srbija puna i prepuna.

Već ste nam “prodali” pre par nedelja “Đani Skikija” (jednočinka)  kao zamenu, (gle čuda bio sam I na toj predstavi) jer je balet štrajkovao. Naravno, vi nikada niste priznali kako je balet u štrajku, jer vi gurate glavu u pesak, a podržavani ste od par ocvalih “primadona” i desetak pevača bez daha, glasovnih sposobnosti, sa glumom koja je najsličnija kotrljanju knedli u semprezlama. Faktički samo skupljaju prašinu po bini!!!!

Vama predstave kasne po 18 minuta, pola sata. Vi nemate dvoljno ponosa, dostojanstva, manira da izađete i kažete publici: Izvinjavam se!

Onaj ko prizna greške, prizna nemoć ima i ponos i dostojanstvo, ima ono veoma bitno nov kredit kod publike.

Vi imate samo funkcije i moć da protežirate one koji su vam u milosti.

Daleko od toga da tvrdim kako bih poput većine “pametnih Srba” umeo bolje od vas. Daleko od toga da tvrdim kako je vaš posao jednostavan i lak, ali ako ste se prihvatili funkcija na kojima ste, (vidi se, vi to iz dna duše želite), onda to radite, kako jedino može da se radi,  kako rade Gosopoda  u svetu. Budite dostijanstveni, ne oduzimajte dostojanstvo pevačima, kojima odlažete isplatu honorara, a publika očekuje da pevaju kao najsrećniji ljudi na svetu, ne oduzimajte dostojanstvo baletskim igračima, koji čeznu podjednako i za ulogama i za statusom, ne oduzmajte dostojanstvo  gledalištu, uradite nešto na reklami (to je tako jednostavno, ali zašto bih vam otkrivao recepte) i napunite salu, jer tada će sve biti bolje,  sa više adrenalina i lepše će da izgleda i zvuči. Ostavite svoje lične karijere, dirigenta i pevača po strani. I previše imate obaveza kao upravnici. Nastavite li ovako ućićete u istoriju Opere kao loši umetnici, a nesposobni upravnici, jer trenutno niste ni jedno ni drugo.

Gospodine Saviću, možda vas (čovek sam od manira, znam da treba veliko V, ali namerno pišem malo)  niko neće stotog dana priupitati šta ste uradili za prvih sto dana “vlasti” u najvišoj kući kulture Srbije, u pozorištu, opera, baletu. Ja ću vas pitati. I nadam se odgovoru.

Zapravo, kao građanin Srbije, kao redovni posetilac opere (redovnijeg tvrdim da nema) zahtevam odgovor! Zahtevam procenu vašeg rada od strane Umetničkog saveta, koga je imenovala Vlada Srbije.

Ne budite noj i ne gurajte tog dana glavu u pesak. Jer nakon stotog dana dolazi, sto prvi i sto drugi i….

Ne možete celog života da budete sa glavom u pesku.

Ili…. ?

Ne apelujem ni na vašu dušu, ni na vašu inteligenciju, apelujem na vaš osećaj sramote. Ne poturajte nam više kukavičja jaja pod imenom Anastasija Holc, ne dovodite nam “u goste” lažne režisere, koji vuku sa sobom asistente, pevačice iz ruskih muzičkih društava, ne pričajte nam o tehničkim razlozima koji su posledica javašluka.

Progledajte malo dalje od vašeg okruženja, koje broji desetak ljudi.

__________________

Ovo je bilo napisano danas, a večeras.

“Oficijelni spiker” je uputio izvinjenje. Tačno i ponudio je publici da sačuvaju ulaznice, jer uz pomoć njih će da dobiju 30% popusta na jednu predstavu tokom tekućeg meseca.

Veoma korektno. Uzeli ste 50%, a nudite 30.

Ko je tu u dobitku?

Imali ste večeras manje posetilaca, nego što je učestvovilo ljudi u predstavi. Naravno da računam i binske radnike, obućare i vlasuljare.

Ko je kriv za finansijski gubitak? Ko je kriv što je plaćen gost dirigent, a uradio je samo pola posla, pred praznom dvoranom? Hoće li sa tim problemom da se pozabavi Upravni odbor???

A šta smo večeras imali. Imali smo predstavu u stilu:  Kako mali  Janko zamišlja predstavu za svoje drugare iz kraja.  Pozvao je u pomoć Acu, Akia, Dareta, Vladu, Gavru, Ranka.

Je li velčeras bila primadona na sceni Beogradske Opera?

Možda je bila, ja je nisam čuo.

Ako je neko večeras čuo primadonu neka me obavesti na sledećoj predstavi ko je u pitanju i kako se zove.

Svidela mi se gluma. Bila je naivno iskrena. Naivna do potpune sugestivnosti. Da svidela mi se gluma, ali samo to. Nadam se kako je bar neko snimio pevanje, pa da svi akteri zajedno preslišaju, dok u nekoj garaži spremaju novu dečiju predstavu.

Dalje pisanje o predstavi je neinteresantno i meni, pa prema tome i onima koji će da čitaju i koji će link da prosleđuju drugima.

Imam jedno zapažanje.

Znate li sa čim se stranci prvo suoče u Operi, a na svakoj predstavi ih, u proseku, izđeđu dvadeset i pedeset. Valjda imaju relevantnije podatke oni koji se u pozorištu bave marketingom??? Siguran sam ne znate sa čim se suoče stranci i novi posetioci pre muzike, scenografije, glasova… Prvo što vide  su oni privesci na alkama koji se dobijaju na garderobi. Znate li kakva je ona nezamenjena polovina, Veoma plastično ću vam reći. Gori su od privezaka na ključevima bugarskih trećerazrednih hotela, u postkomunističkom vremenu dinastičke vladavine Todora Živkova. Jesmo li mi jadniji od ondašnjih Bugara i trpimo li goru tiranu od one Todora Živkova?

Kada se vide te iskrzane, polupolomljene plastične pločice na kojima je izbledeli brojevi, a tih 300, koliko nedostaje koštaju po pedesetak dinara. Pokloniće to Pozorištu svaka firma za reklamu, ali od toga niko neće da ima koristi osim gledaoci.

Nisam tražio odgovor, napisao sam konstataciju. Pročitajte ponovo zadnju rečenicu u predhodnom pasusu.

Kako stvari stoje cirkus je i dalje na repertoaru, pozorišta, opere, baleta.

Kanio nam je na kraju predstave poručio: La commedia è finite!

I tu je greška:

La commedia non è finita!

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

.

Kraljica Margo, Beogradski balet, muzika Goran Bregović, Koreograf i režija Krunoslav Simić. Odlični: Mila Dragićević, Dejan Kolarov, Tejlor Klo i Milan Rus.

Disharmonično i atonalno, bez ikakvog  lajtmotiva.  Likovi se pojavljuju bez ikakve muzičke najave, naredna scena nema ničeg zajedničkog sa predhodnom, Muzički pristup svakoj od 16 slika je bio drugačiji. Od stereotipnosti madrigala, preko neuspelih romantičarskih tankih orkestarskih fraza, pa sve do ponavljanja motiva u stilu, Ravelovskog Bolera. Ako je želja kompozitora bila da lupanjem u goč prati scenu u kojoj se pojavljuje kardinal, uvek sam za ekperimente i ekcentričnosti, ili da iskoristi fini zvuk starih instrumenata orkestra “Renesans,” pa čak da Šarl IX, Dejan Kolarov, u jednoj sceni igra bez muzičke pratnje, ako mu je bila želja  da bude drugačiji od drugih, nije uspeo. Lošiji je od drugih, a to ne može nikako da se smesti u onu grupu “drugačijih”.

Ako nas je svojevremeno Lordan Zafranović oduševljavao filmom “Okupacija u 26 slika”, u Beogradu nas godinama Goran Bregović Smara u 16 slika. Omnibus sistem premešten u muziku, može (već ga imamo uspešno u filmu, književnosti,.) ali samo uz osnovno pravilo, zadnja slika povezuje sve predohodne i objašnjava svako: “Zašto” i “Zbog čega”?

Gospodin Bregović, koliko je miljenik publike (i ja spadam u istu), toliko je od svog pojavljivanja, pa do danas, u nemilosti kritike. Neosporno, izgradio je svoj stil, oformio je publiku i može za 12 godina da sedamdeset puta popuni svaki trg u gradovima Balkana, a i u  mnogim svetskim metropolama. Ali kompozitor Goran Bregović, ne može da  animira publiku po sedamdeseti put u Beogradu, a to je bilo večeras, da kupe više od tristotinak ulaznica za baletsku  predstavu,  koja broji pedesetak članova, plus hor, plus vokalni solisti, plus orkestar. Oko 200 ljudi na sceni, 300 posetilaca. Da, bilo ih je još stotinak, srednjoškolaca, koji su došli pod “obavezno”.

Čemu služe ovakve predstave?

To je pitanje za Upravu! AQli da se vratim muzici i igračima.  O solistima pevačima ne želim da pišem. Ono što se čulo nije ličilo na pevanje kakvo mora da bude ispod krova zgrade koja se zove Beogradska opera.

Odajem puno priznanje članovima orkestra. Odsvirati do kraja nešto za šta ni jedan muzičar “ne može da se uhvati” je za respekt, a oni su uspeli da odsviraju do kraja i dok ovo pišem sigurno im ni jedan motiv večerašnje baletske muzike nije u ušima.

Mora se odati priznanje i celom baletskom ansamblu. U često, veoma zahtevnoj koreografiji Krunislava Simića,  bili su i dobri i manje dobri, ali u situaciji kada je priča nejasna, kada je muzika u nepredvidivim obrtima, kada se kraj slika ne nagoveštava, već naprosto  prekine, kao kod, danas nepostojećih,  kasetofona “trakaša,”  nema zaključka da je nešto dobro, ili odlično, gledalac je zadovoljan, ako su “uspeli”.

Još  jednom isto pitanje: Čemu ovakve predstave? Zašto se ne iskoristi baletski ansambl u jednom novom “savremenom”, ili “osavremenjenom” projektu?

Očigledno Bregović može samo da bude Bregović, pokuša li  nešto drugo, ne ide. Nije išlo ni komponovanje za Evroviziju 2010. Nije mu se  posrećilo ni sa ovim baletom.

Da je kojim slučajem inspiraciju potražio na Balkanu, da se nije hvatao u koštac sa Medičijima, sa Vartolomejskom noći, da je više koristio svoj prepoznatljiv stil, pokazan u zadnjoj, šesnaestoj slici, možda bi bilo sve drugačije. Ovako, za mene, a očigledno i za beogradsku publiku, jer je vreme najbolji sudija, sve  je u jednoj reči: Promašaj!

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Rigoleto, Đuzepe Verdi, 11. 03. 2017. Beogradska opera, Narodno pozorište. Dejan Maksimović, Dragutin Matić, Snežana Savičić Sekulić, Tamara Nikezić, Ivan Tomašev, Vuk Zekić, Pavle Žarkov, Nataša Rakić,...

Može li u Beogradu da operska predstava bude dobra?

Može!

Mogu li svi protagonist da prevaju dobro.

Mogu!

Đuzepe Verdi, Rigoleto, Beograd, jedanaestog dana u martu 2017. Za operske sladokusce izazvana je prava “groznica subotnje večeri”.

Već prva slika u prvom činu je nagovestila nešto što će se pamtiti duže od mnogih predstava ove sezone. Cela ta slika sa glavnim junacima, muškim delom hora, orkestarom koji je zvučao maksimalno dobro, učinili su da sve bude nešto što izaziva doživljaj za pamćenje.

Večeras je Dragutin Matić, kao Rigoleto nadmašio sebe. Zapravo preostalo mu je da se na Beogradskoj sceni ubuduće takmiči samo sam sa sobom. Uz već ranije pokazano pevačko umeće, večeras je bio do maksimuma lucidan, arogantan, skrušen, ostrašnjen, nežan, očajan, … čitav dramski spektar u kome se iz minuta u minut, u skladu sa svojom rolom,  transformisao. Jednostavno, kada se pojavi na sceni, ona postaje njegova, odakle gospodari publikom.

Navešću samo jedan maleni detalj.  Đilda, Snežana Savić Sekulić umire u njegovom naručju, a on joj sklanja sa čela pramen kose.

Ovakvog Rigoleta u izvođenju Matića, može samo da prevaziđe Matić, čekamo i to. I ono što je u prirodi stvari nemoguće, kod njega je izgleda moguće.

Dejana Maksimovića, kao Vojvodu od Mantove,  čekao  sam da čujem. Mesecima pišem kako mu je potreban jedan korak, da bi njegovo pevanje bilo dobro, večeras je napravio dva koraka i pokazao da je među najboljim beogradskim tenorima. Tu ne mislim samo na one u operi, već i one koji ne mogu da dođu na operske daske. Čuli smo apsolutno najbolju “La Donna e mobile” ove  sezone. Bilo je to u rangu Matićeve “Cortigiani vil razza dannata”… I na sva ona brojna pitanja: Zar ne može? Večeras je odgovor: Može!

Uz glasovne kvalitete, u koje lično nisam sumnjao i kada nisu dolazili do izražaja, Maksimović je uz svoj šarm i ležernost na sceni pokazao  veoma koloritan  lik Vojvode od Mantove.

Svakako da neko poput mene, sa oduševljenjem piše o onome što je dobro, jer osnovni i poriv i želja je da istaknem kvalitet i skrenem svima pažnju na to.

Snežana Savičić Sekulić je ne samo pokazala lepotu svog glasa, već je celu rolu Đilde veoma dobro dramski zaokružiula. Zanemraću male pehove, što je večeras pratilo i nju i Tamaru Nikezić u ulozi Madalene.

Može se reći da je večerašnja Madalena bila veoma specifična i glumački i pevački. Nikezićka nam je sa svojim altom priuštila drugačiji pristup od dosadašnjih i zajedno sa njenom svojstvenom glumom je na sceni bila veoma dobra. Kod nje je uočljiv ogroman pozitivan napredak od prošle operske sezone.

A kvartet Sekulić, Matić, Nikezić, Maksimović i težak i efektan, je bio više nego dobar.

Grof Monterone, Vuk Zekić, večeras je bio i uobličen i odmeren. Već sam ranije konstatovao da ga često ponese silina sopstvenog glasa i postane preglasan.

Spomenuo bih još dvoje pevača.  Pavla Žarkova, kao Marula i Natašu Rakić, kao Đovanu. Uživali smo u njihovim rolama. To što se ne spominju, ne samo oni, već i drugi mladi pevači u sporednim ulogama, ne znači da nisu primećeni i da se ne prati njihov napredak.

Večeras smo imali Ivana Tomaševa kao “groznog” Sparafučila. Naravno da je bio drugačiji, sugestivniji i bolji od Dragoljuba Bajića, na koga je publika navikla tokom zadnjih predstava. Ponoviću rečenicu koja je već par puta bila napisana u mojim impresijama: Tomašev je uvek Tomašev. Specifičan i na nivou, koji se već može nazvati: Tomaševski odlično!

I naravno, orkestrom je dirigovala Zorica Mitev Vojnović.

Sve u svemu, sportskim rečnikom napisano, ovo je tim koji dobija. Kada se promeni neko od večerašnjih protagonista, videćemo, zapravo, čućemo gde škripi.

A da u Beogradskoj opera postoje i drugačiji pristupi pevanju, predstavama,… Postoje. Ali ti pristupi ne rezultiraju onome što se večeras postiglo.

A o tim pristupima, u nekom od sledeći razmišljanja.

Ove subotnje večeri se uživalo u Beogradskoj Operi.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Moć Sudbine, Đuzepe Verdi, 08. 03. 2017. Beogradska opera, Narodno pozoritše. Ana Rupčić, Aleksandra Angelov, Nebojša Babić, tenor iz sedmog reda publike, koji uporno peva: „Bravo!“

08. 03. 20167.

Večeras smo imali jednu običnu predstavu. Đuzepe Verdi, „Moć sudbine,“  iako je u pitanju bila prva repriza, odnosno premijerno izvođenje sa prvim alternacijama. Trudim se da budem precizan, jer koliko je onih kojima se ovo dopada, toliko je, siguran sam, i onih koji bi likovali da pronađu bar neku malenu grešku, ili lošu procenu.

Prva konstacija je: Nešto se pomerilo.

Neko je uvideo da je, ne glupo, već režijski nedopustivo, da Leonora napušta scenu, da bi se nakon desetak sekundi vratila sa Gvardijanom. Večeras se to odigralo na logičan način. Možda je, istovremeno,  kostimograf uvideo kako je cirkuski triko (namenjen ukrotitelju) nošen od prošle  Preciozile, krajnje smešan, pa smo dobili Aleksandru Angelov, u crno-crvenom dekoltiranom, erotičnom izdanju. O tome kasnije.

Kada smo kod scene, da napomenem (pa već sam ponavljao kako primetim one bitne sporedne stvari) Miraš Vuksanović, scenograf,  ne zna da je crveni krst, kao simbol, uveden tek dve godine nakon što je bila prva premijera „La forze“ 1862. Šta taj znak traži u predstavi, ne znam.

Neka se sa datumima izvođenja, činovima i ostalim stvarima bave muzikolozi, ja u operskoj predstavi vidim neke druge stvari, kojih oni nisu svesni.

O nesrećnoj režiji sam već pisao, dodaću kako je honorar bio dovoljno velik, da Alberto Paloša dovede i svog „Asistent reditelja“ i „Pomoćnika reditelja.“ Meni ostaje da žalim što nije šansa pružena, za isti novac, nekolicini domaćih, mladih režisera, ali „kukuriku“ smo dobili, videćemo koje će „tante“ da ima koristi od Livorna, gde je sedište pomenutom režiseru.

Ipak je „kućici za kućne ljubimce“ (tako sam u premijernoj predstavi nazvao „isposnicu“), pridodat dodatak u vidu malog zvonika. To VALJDA treba da predstavlja špilju. Dokaz da scenograf nije čitao libreto, ili u prevodu, u ovdašnjoj Operi svako može da radi šta hoće.

Mislite da sam ozlojeđen?

Ne!

Predstava je kasnila 18 minuta. U normalnim sredinama bi se obratili gledaocima sa izvinjenjem. Znate, ono, obično pričanje preko ozvučenja, izvinjenje uz klasičan izgovor „tehnički problemi“. To i ja kao publika progutam, ali na ovo večerašnje ćutanje se nisam obazirao. Već sam navikao (pisao sam o tome) da se pod svodovima Nacionalne teatarske kuće kasni i po pola sata i da svi ćute.

Sramota, neznanje, bezkrupuloznost,... ne znam šta je u njihovim glavama, o dušama i ne razmišljam.

A protagonisti. U dve reči: Nivo BOSa (Beogradske Operske Scene).

Iskreno posle one nesrećne Jadranke Jovanović, koja je lamentirala nad svojom sudbinom klečanja na topu (u predhodnom pisanju opštirnije) čekao sam razrešenje kod Aleksandre Aangelov. Na momente je pevački bila bolja od prehodnice. I samo to. Moj zaključak je i kada imamo samo jedno J. od J. J. to je često mnogo više nego što drugi pruže u Beogradskoj Operi.  Ipak je Jadranka Jovanović i dalje najdominantnija pevačica na sceni u našem gradu. Čak i kada je glas ne služi, mogu samo glasovno da je preteknu, ukupni utisak koji  ostavlja je ipak još u njenoj pojavi.

Gospođa Angelov, nije klečala, već se samo naslonila kukom na top. Kakvo jednostavno rešenje za dramu koju nam je servirala naša primadona J. J. Kao što sam nagovestio  Aleksandra Angelov je bila u kostimu, koji je, ili izabrala sama, ili je kostrimograf to pravio samo za nju.  Već se polako navikavam na standarde koji postavljaju „umetnici“ u operi, a što nova Uprava, očigledno aminuje.

Ana Rupčić, kao Leonora je više na mene ostavila glumački utisak, nego pevački. Nejna predhodnica u istoj operi, Jasmina Trumbetaš Petrović je za nijansu bila bolja i to je čak i publika osetila, pokazavši  u dužini aplauza.

Već sam konstatovao, a i potvrdilo se.  Nebojša Babić, u roli Fra Melitonea, se ponovio i dobio zasluženo najveće ovacije. Naprosto, na sceni je „svoj na svome.“  Poseduje sve vrline i svako ko voli operu, čekaće da ga čuje u nekoj drugoj roli.

Ostali muškarci u večerašnjoj operi nisu ostavili dovoljno dobar utisak, da bih im i ime spominjao. Na žalost tako je. Sebe smatram za nekoga ko pokušava da skrene pažnju na ono što je kvalitetno, da one koji ne prisustvuju kulturnim dešavanjima privoli da dođu na zanimljivu  predstavu, interesantnu izložbu, da uzmu lepu knjigu u ruke i pročitaju je.

I večeras se potvrdilo, kako barotoni na našoj sceni, umeju da budu preglasni, pogotovo na mestima gde to ni muzički, a ni dramski nije potrebno, a pritom je sporedna uloga.

Glas je i talenat i oružje i zver u čoveku. Ali uvek mora da se kontroliše, nekada pusti, nekada zauzda, da se kultiviše... Niko nije jačinom nadomestio nekvalitetnost. I svako iritiranje publike snagom glasa, proizvodi povećanje pažnje na ono što se sluša.

Nepotrebno.

Večeras smo imali i jednog „rođenog“ tenora u publici. Sedmni red,  levo,..  pa zar neko sumnja kako ne znam i broj sedišta gde je bio gospodin u kariranom džemperu (pola sale je čulo kako putuje za Berlin za par dana)??? Svaku i naznaku aplauza koji bi mogao da se odnosi na Anu Rupčić, propratio je sa otpevanim: Braaavooo! Ukupno, ili tačno deset puta. (smešno mi je ako i neko dalje misli da ne primećujem i pamtim sve one bitne, a nevažne detalje)

Preterivanje od pojedinaca u publici je kontraproduktivno za onog na koga se odnosi, ali njegovo (gospodina u kariranom džemperu) oduševljenje pevanjem Gospođe Rupčić nije ni za jednu reč ublažilo, niti povećalo ono što bih doživeo da njega nije bilo. Ipak  je taj gospodin dao neku posebnu aromu večerašnjem mlakom dešavanju.

Zaključak.

Zaključak je stari. Ako već neće Uprava i Upravni odbor na čelu sa Gospodinom Gatalicom (on smatra kako je Nacionalno pozorište Nojeva barka) da se pozabave promašajima ljudi u predstavama za koje ova država, a što znači svi mi, dajemo desetine hiljada evra, onda će pojedinci poput mene, da imaju veoma dobre teme za pisanje.

Ipak je to jedna obična predstava i previše obična, jer je samo prva repriza, zapravo premijera sa drugom postavom. Da ne bi onog tenora, sa deset: Bravo! Ne bi se ni pamtila.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Karmen. Žorž Bize, Beogradska opera, Jadranka Jovanovićm, mezzosopran, Bing Bing Wang, Voren Mok, Jadranka Jovanović, mecosopran, Aleksandar Stamatović, Ljubica Vraneš, Nevena Matić.

01. mart 2017.

Napisao sam kako volim sebe i da ću se čuvati loših stvari, ali večeras je  u operi gostovalo dvoje kineza. Ako su ljudi potegli deset hiljada kilometara, red je da ih pozdravi i neko od redovne, najredovnije operske  publike.

O Bing Bing Wang, sa preko desetak hiljada reči je opisano sve što je radila, ali ne saznadosmo gde živi, koja joj je matična kuća, gde je završila osnovne studije. Dobili smo na sajtu Pozorišta  podatke kada je pevala u Novogodišnjoj TV emisiji (Hunanske TV kuće), što je samo potvrda da je politički podobna, pa redom sve, nastupi, godine, nastupi godine... kao Kineski zid. To što je „Sky TV odabrao da se pojavi u italijanskoj emisiji X Faktor, kao prva operska pevačica, što je pratilo 2 miliona poseta na Youtube,“ nije interesantan podatak za posetioca Opere. Ali je očigledno potencirano u stilu: „Dobar dan zla ženo!“  To što se ona OBRUKALA, to što je ismejana od strane žiirija, to što je pokazala da nije u stanju da otpeva i jednu sasvim običnu zabavnu melodiju,  je povećalo rejting gledanosti tog snimka, od ljudi željnih smeha i tuđe bruke. Ali da se bruka širi geometrijskom progresijom pokazuje i potenciranje toga na sajtu Nacionalne kuće (koji sam već okarakterisao kao garnizonske zidne novine). Treba im osnov ponašanja i stila, jer za damu koja ne želi da joj se iznesu u javnost godine, napiše se kada je završila studije, pa tako publika okvirno zna ima li dvadeset pet, ili četrdeset godina. Nisam ni moljen ni plaćen da ponašanju, pisanju i lepim manirima učim nekog ko prima platu u Nacionalnoj Kući. Da nije bilo tog podatka, u vezi X Faktora, Beograđani ne bi imali čemu da se smeju,  prosleđujući link Youtube „Bruka,“ snimka pevačice koja gostuje u našoj Nacionalnoj Operskoj kući.

Biografija drugog gosta Voren Moka,  je duplo kraća, iako očigledno ima zavidne rezultate. Od medalja časti, pa redom...  do nagrade doprinosa kulturi razmene Hong Konga i Italije (to je bitna informacija za večeršnju „Carmen). O njegovom učestvovanju u dobrovoljnim radnim akcijama, nismo obavešteni.

 Ne znam da li je iko od posetilaca imao snage i vremena da pročita kompletne biografije večerašnjih gostiju. Sačuvaj Bože šta bi li se desilo da dođe Placido Domingo da peva, a da njegovu biografiju proslede Kinezi uređivaču sajta, zapalili bi se serveri širom sveta od opterećenja.

Šteta samo što nisu navedene ocene, koje su dobili na diplomskim ispitima, kao nekim domaćim pevačima, a ostali smo uskraćeni  i za uloge koje su naučili napamet.

Neću reći kako je smešan izgled sajta (previše je blago).

Voren Mok je u startu zakasnio sa pevanjem. Takve stvari ne zameram. Pohvaljujem svakog ko posle „kiksa“  smogne dovoljno snage i koncentracije i nastavi.

Don Hoze i Mikaela, Voren Mok i Bing Bing Wang nisu ništa pokazali što ne možemo da čujemo od naših pevača. Koliko je on, kako je predstava odmicala bio sve bolji i bolji, toliko je ona ostala u niskoj ravnoj liniji kvaliteta.  Više puta sam, pišući o glumi, navodio kako japanac  ne može nikada da bude latinski zavodnik, niti evropljanin ostrašćeni samuraj. Gospodin Mok nije u stanju da na sceni glumački prikaže jednog španskog, strašću ophrvanog,  podoficira. Za tako nešto treba podpirinejska krv i srce koje kuca na mediteranskom suncu. A i to sve treba odpevati na onom božansko zvučnom francuskom.

Čemu gostovanja ovakvih umetnika? To služi samo kao hrana našim lošim operskim tenorima, koji mogu svoju sujetu da nahrane konstatacijom: „Nismo mi mnogo ispod svetskog nivoa!“

Ovo nije svet! Činjenica u tri reči. Grozna činjenica, ali koliko kratka toliko istinita, sviđala se  mnogim, ili ne.

O glavnoj roli i onom koja se sa tim nosi, već sam sve rekao. Nisam od onih koji se ponavljaju.

Aleksandar Stamatović, kao Eskamiljo, je bio nešto bolji  u pevanju od svog predhodnika (pisao sam  o tom doživljaju), ali je zato duplo, čak i više nego duplo, bio lošiji u glumačkom prikazivanju lika nadmenog, otresitog i beskrupuloznog toreadora.

Ostali muški likovi nisu ostavili dovoljno utiska na mene da bih ih spominjao.

Dolazimo do dve dame. Jedna smerna, druga razuzdana, Fraskita i Mercedes. Već na spominjanje tih činjenica, svakom muškarcu se izoštrava koncentracija. Večeras su Nevena Matić i Ljubica Vraneš imale inspiraciju. I ponoviću, večeras su  Nevena Matić i Ljubica Vraneš imale inspiraciju. Prikazale su te likove podjednakim visokim kvalitetom, kako pevačkim, tako i glumačkim. Nevena Matić, nije potegla iz flaše trideset jedan put (izbrojao sam na predhodnoj predstavi), kao tadašnja Mercedes, da li zbog toga, ili ne, pevački je Gospođa Matić pokazala svu lepotu i kvalitet svog glasa.  Posle njenog pevanja u „Đani Skikiju,“ ovo je njen  još jedan krupan korak ka operskim visinama. 

Pevanje dve dame Vraneš i Matić, u triu sa Carmen, je takođe bilo nešto za šta mogu da kažem BRAVO!

U gledalištu je bilo dovoljno adrenalina, da protagonisti dobiju inspiraciju, ali ko je to iskoristio, iskoristio je.  Naravno, četvrtina posetilaca su bili srednjoškolci, ali neki koji, iako su van Beograda, imaju ne samo znanje o operi, već i ukus. Zato večeras nije bilo frenetičnog aplaudiranja onima koji to ne zaslužuju.

Ipak, sve se srećno završilo, osim po Carmen i Don Hozea, ali koliko su pružili, tako su i prošli.

A sve je počelo sa dve loše stvari, prvo je hor vojnika, u prvom činu, prva slika, bio tako raštimovan, da sam pomislio kako taj vojnički vod nije u stanju ni kokošinjac da odbrani od napada jastrebova, ali se pojavom žena iz fabrike duvana sve dovelo u veoma dobar red. Čak je na momente hor zvučao tako dobro da sam više uživao u njemu nego u solo deonicama glavnih protagonista opere. Druga stvar koja je nagoveštavala nešto loše, je već spomenuto kašnjenje Vorena Moka.

Ali sve je dobro, kada se dobro svrši, još bolje na naš, nego na Šekspirovski način. Njegova je komedija, a ovo je bila jedna  prosečna, ali ozbiljna operska predstava.

Idemo dalje!

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/03/ujed-iz-srca-opere-karmen-zorz-bize.html

.