Disharmonično i atonalno, bez
ikakvog lajtmotiva. Likovi se pojavljuju bez ikakve muzičke najave,
naredna scena nema ničeg zajedničkog sa predhodnom, Muzički pristup svakoj od
16 slika je bio drugačiji. Od stereotipnosti madrigala, preko neuspelih
romantičarskih tankih orkestarskih fraza, pa sve do ponavljanja motiva u stilu, Ravelovskog
Bolera. Ako je želja kompozitora bila da lupanjem u goč prati scenu u kojoj se
pojavljuje kardinal, uvek sam za ekperimente i ekcentričnosti, ili da iskoristi
fini zvuk starih instrumenata orkestra “Renesans,” pa čak da Šarl IX, Dejan
Kolarov, u jednoj sceni igra bez muzičke pratnje, ako mu je bila želja da bude
drugačiji od drugih, nije uspeo. Lošiji je od drugih, a to ne može nikako da se smesti u onu
grupu “drugačijih”.
Ako nas je svojevremeno Lordan
Zafranović oduševljavao filmom “Okupacija u 26 slika”, u Beogradu nas godinama
Goran Bregović Smara u 16 slika. Omnibus sistem premešten u muziku, može (već ga imamo uspešno u filmu, književnosti,.) ali samo uz osnovno pravilo, zadnja
slika povezuje sve predohodne i objašnjava svako: “Zašto” i “Zbog čega”?
Gospodin Bregović, koliko je miljenik
publike (i ja spadam u istu), toliko je od svog pojavljivanja, pa do danas, u
nemilosti kritike. Neosporno, izgradio je svoj stil, oformio je publiku i može
za 12 godina da sedamdeset puta popuni svaki trg u gradovima Balkana, a i
u mnogim svetskim metropolama. Ali
kompozitor Goran Bregović, ne može da
animira publiku po sedamdeseti put u Beogradu, a to je bilo večeras, da
kupe više od tristotinak ulaznica za baletsku predstavu, koja broji pedesetak članova, plus hor, plus
vokalni solisti, plus orkestar. Oko 200 ljudi na sceni, 300 posetilaca. Da, bilo ih
je još stotinak, srednjoškolaca, koji su došli pod “obavezno”.
Čemu služe ovakve predstave?
To je pitanje za Upravu! AQli da se vratim
muzici i igračima. O solistima pevačima ne želim
da pišem. Ono što se čulo nije ličilo na pevanje kakvo mora da bude ispod krova
zgrade koja se zove Beogradska opera.
Odajem puno priznanje članovima orkestra.
Odsvirati do kraja nešto za šta ni jedan muzičar “ne može da se uhvati” je za
respekt, a oni su uspeli da odsviraju do kraja i dok ovo pišem sigurno im ni
jedan motiv večerašnje baletske muzike nije u ušima.
Mora se odati priznanje i celom baletskom
ansamblu. U često, veoma zahtevnoj koreografiji Krunislava Simića, bili su i dobri i manje dobri, ali u situaciji kada je priča nejasna, kada je muzika u
nepredvidivim obrtima, kada se kraj slika ne nagoveštava, već naprosto prekine, kao kod, danas nepostojećih,
kasetofona “trakaša,” nema
zaključka da je nešto dobro, ili odlično, gledalac je zadovoljan, ako su
“uspeli”.
Još jednom isto pitanje: Čemu
ovakve predstave? Zašto se ne iskoristi baletski ansambl u jednom novom
“savremenom”, ili “osavremenjenom” projektu?
Očigledno Bregović može samo da bude
Bregović, pokuša li nešto drugo, ne ide. Nije išlo ni komponovanje za
Evroviziju 2010. Nije mu se posrećilo ni sa ovim baletom.
Da je kojim slučajem inspiraciju
potražio na Balkanu, da se nije hvatao u koštac sa Medičijima, sa
Vartolomejskom noći, da je više koristio svoj prepoznatljiv stil, pokazan u
zadnjoj, šesnaestoj slici, možda bi bilo sve drugačije. Ovako, za mene, a
očigledno i za beogradsku publiku, jer je vreme najbolji sudija, sve je u
jednoj reči: Promašaj!
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
