Operska publiko, crno ti se piše
Počela
je ovogodišnja operska sezona u Beogradu. Andre Šenije, Umberta Đordana, a u
prestonici Šenije bez Šenijea, u kući žalosti (operske) na Trgu Republike.
Pitate
kako?
Pa
nekome se prohtelo da stavi tu operu na repertoar. Sada, u ovom momentu. Da ne
pričam o proteklim godinama. Tada je bar sala (sa drugim operama) bila puna
(naćićete među mojim tekstovima).
Da
li je gospođa Trumbetaš Petrović, ujedno i Direktor Opere, poželela da bude
zanosna Madalena di Koanji, na samom početku sezone, ne znam. Pamtim da je Gala
koncerte otvarala svojim valcerom na sceni. Tek tako je bilo, ali večerašnja
Madalena je bila bez strasti, nežnosti, strahova, odlučnosti,... Porcelansko
lice Gospođe Trumbetaš, bez mimike, gestova, bez iskazanih osećanja, je pevalo.
Gospođa Trumbetaš Petrović je korektno, veoma korektno pevala, u skladu sa
svojim gledanjem na operu koje glasi: “Opera je bel canto pevanje!”
Kako
to zvuči zaposlenim muzičarima, rediteljima, kostimografima, šminkerima,
binskim radnicima,... u operi kojoj “ne pripadaju”... Oni znaju.
Možda
je gospođa Trumbetaš Petrović navikla da peva pred dvadesetak, ponekad sa
kusurom ljudi, od Vrnjačke Banje, do Beograda (preko Pariza). Za državu bi
jeftinije bilo da sve te domaće posetioce stavi u klimatizovan BUS, dovede u
beogradsku, ili novosadsku operu, potom u povratku svrate negde na večeru,... i
ljude vrate svojim domovima...
Da
li treba umetnik (???) koji vodu instituciju kulture od nacionalčnog značaja da
nastupa na mestima gde se zna da će biti par desetina posetilaca, ili je
honorar jači od etike.
Elem,
večeras je sala bila tužno prazna. Bruku nisu spasli ni učenici koji su bili
razmešteni duž cele druge galerije. Nisu spasli ni dovedeni penzioneri od
trećeg reda, pa nadalje, u dubinu... Učenici se razbežali na prvoj pauzi, pola
penzonera otišlo pre zadnjeg čina... Popunjenost sale manje od 30%... A gde je
tu svečanost... Znate ono,.. iščekivanje, radost početka, glamur,... ? Pa
počinje nova sezona... Zar pevači ne žive od predstava? Zar ne žive za njih?
Zar nije mogla da im bude radna obaveza da večeras dođu i uveličaju početak
sezone, da iz gledališta podrže kolege na sceni??? Ili svi oni administrativno
doživljavaju teatar. Imaju radno vreme!
Da
li je tako nešto padalo na pamet Direktorki Opere, Upravnici Teatra? Prate li
šta se radi u svetu za početak operske sezone???
Ili,
bitno je obući krinolinu, popeti se na scenu
i pokušati da se bude ljubavnica, fatalna za ljubavnika, pogubna za sebe
i ... U stilu: Samnom sve počinje i samnom će se sve završiti!
Samo
ti ljubavnici Andre Šenije i Madalena ne dobiše aplauz u zadnjoj sceni. Ni A od
aplauza. Ko se u duetu zbunio, ko je preskočio, ko je koga čekao da uskoči...
Zašto bih analizirao? Direktorka je omogućila Plaziniću da se pojavi na sceni,
neka onda ona razmišlja o posledicama. A
posledice su muk u sali. Ima li šta pogubnije za umetnika, od tišine u
gledalištu. Ili treba biti umetnik da bi se na sceni osetila sramota.
Naravno
da sam bio na ovakvoj predstavi iz više razloga. Prvi, rekoh, početak sezone.
Drugi je u dve reči, Dragutin Matić. Odličan, u svom stilu, a publika, opet ću
reći iako malobrojna, podarila mu je, na otvorenoj sceni, najveći aplauz. Pravi
operski!
Treći
razlog je Višnja Popov. Njena gostovanja u Beogradu garantuju, bar što se nje
tiče, kvalitet. Večeras se nije pokazala u pravom svetlu. A i koja je svrha za
Višnju da tumači (kao gost) Bersi, a ogledala se u mnogo zahtevnijim rolama.
Pisao sam o tome, da ne ponavljam. Očigledno društvo na sceni, kao i uloga, ne
odgovaraju Gospođi Popov. Bolje neka se drži svog Novog Sada. Oni koji žele
kvalitetne predstave, polako će da se
sele preko Dunava. Pa, nije Novi Sad preko sveta... Tamo sam uskoro...
Naravno
da pamtim i druge lepe trenutke. Nikola Mikić, Flevil... Rado ću da ga čujem u
nekoj drugoj operi. Isto tako i Svetlanu Đokić, koja je odlično, veoma
upečatljivo, prikazala staricu Madelon
(u programu pogrešno napisano), dočaravši je i pevački i glumački.
I
na kraju, a mogao bi da bude i na početku, dirigent Đorđe Pavlović. Čovek se
razmahao, podigao adrenalin orkestru, ne sluša pevače, ne sluša pevače... Ili
ih ne čuje, kao i publika. Muzika pokriva sve... Šta je sa tim čovekom?
A
uvek glasni i preglasni Mihailo Šljivić, koji je u protekloj godini veoma kultivisao
svoj glas, ovog puta je imao gaf druge vrste. Trebalo je da peva Marseljezu, a
cappella... Samo da odlalaiše. Više nego smešno. A možda je hteo da bude tako,
da prikaže svoj preobražaj od monarhiste, ka republikancima, u toku noći... A
za jednu noć ne može da se nauči Marseljeza.
I
tako, još jedna predstava je odigrana... Gospođa Direktorka može da je
utefteriše, pa kao bivši Direktor, da se hvali sa petstotina i desetak
predstava, od kojih “ni jedna nije otkazana”... A kvalitert, a poseta,... a
kvalitet, a poseta...
Ne
znam da li je sramnije da Direktor Opere bude u gledalištu sa ovoliko
posetilaca, ili je teže biti na sceni, a pred očima prazna sedišta, prazna
sedišta...
Da
li u operi postoji neko ko se srami zbog večerašnje sramote?
Da
li su neki, ili pak svi, oguglali?
Šta
vi mislite, da li su neki oguglali?
Da
pojasnim, definicija reči oguglati na internetu je: Prihvatanje iz navike... To
je nedovoljno precizno. Da bi neko došao u stanje oguglanosti, mora da ne vidi,
da ne čuje, da izgubi osećaj ukusa, mirisa, dodira,... tek potom se prelazi u
stanje (koje nam je veoma često pred očima u srpskoj kulturi), u našem divnom
metaforičnom jeziku definisano kroz izraz: “zabole ga”.
Tekst objavljen na portal P.P.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
