Don Giovanni made in
Serbia.
Naslov bi mogao da bude i: Umeće
pretvaranja zabavne priče u doživljaj pun dosade.
Tirsu de Molini prvi je posvetio dramsko delo liku (izmišljenom, pod
imeno Don Huan) zavodnika pod imenom “Seviljki
zavodnik i kameni gost,” objavljenoj u Španiji 1630. g.
Najuticajnija
verzija od svih je opera Don Đovani (Don Giovanni),
koju je komponovao Mocart 1787. Libreto je
napisao Lorenco da Ponte, uz pomoć čuvenog istorijskog zavodnika Đakoma
Kazanove.
Inspirisao
je DonHuanizam i romatičara Puškina (ni malo insteresantan dramski lik ostarelog
zavodnika…) hahaha… Tako je kada Rus sagledava i tumači zavodnika, i filozofa
Kjerkegora (to je već filozofija koju uvek iznova čitam), sarkastičara Bernarda Šoa (celog ga toplo
preporučujem, čak i onima koji su duplo mlađi od mene), sve do apsurda Albera Kamija, a to je već nešto što
se sa svakim novim čitanjem dobija kao nova dimenzija.
Pomno
pratim Don Huana kroz umetničko stvaralašto, iako, iskreno rečeno, od njega
nisam ništa naučio. Preporučujem po tom
pitanju Giacomo Casanovu,
jer ne samo da je životniji, već se, između ostalog, kao savetnik i umešao i u
pisanje libreta za Mocartovog Don Huana.
Kao što
danas postoji statua (izmišljenog) Don Huana na Trgu Refinadores u Sevilji,
tako će (siguran sam) Beograd jednog dana biti preplavljen statuama umišljenih
operskih pevača, umišljeno-prepotentnih političara, brojnih sveznalica iz
kulturnog života, koje su nas učile (čak) i koja je beogradska gospođa pre
Drugog svetskog rata pravila najbolje šne-nokle, a koja je gajila najlepše
muškatle (Pa zar taj sveprisutan od najcrenjeg Kongresnog komunizma, gde je slovio za govornicom, do petookrotobarskih
“promena,”… već nema spomenik???) I uvek je rukovodio i pametovao…. (u svim sistemima i pod svim režimima)… Naćiće
se, siguran sam i spomenik sadašnjoj publici, jer trenutni umetničko-istorijski apsurd bez nje nije
kompletan. Jer njihovo orgazmičko aplaudiranje, svemu, bez mere i kriterijuma,
je po pravilima “Seksualnog bontona”, koji trenutno pišem… Pa zar ima
kriterijum neko, ili neki, ako nikada ni za šta nije rekao da je LOŠE?... Jer
zaboga srpska “elita” ne greši… Gde je
ona to je i IN najbolje… Podignimo im spomenik što pre, neka
oni koje ti I takvi hrane lažnim aplauzima, izdvoje neki dinar za donaciju… I
onako svečana odela, cipele,… drže isključiveo za slavu komšijine ćerke, ili
“za ne daj Bože”… Ma u Operu i na koncert može i u odelu u kome se ide na
pijac… Uostalom samo je u svetu količina
garderobe u obrnutoj srazmeri sa uzbuđenjima… Ovdašnja publika, natrontana
perjanim jaknama, flanelskim pantalonama i zimskim čizmama, je dobro podložena
za vruće vezuvske aplauze.
Gle
čuda, večeras je i gospodin VD Direktor Opere došao u sakou, plus bela košulja,
plus kravata. Takav nije viđen u direktorskoj loži.. Čak i kada je imao u
poseti višeministarsku delegaciju, koja je izdržala samo prvi deo opere, nije
ih udostojio večerašnjeg stajlinga.
Ma
koliko neko bio ljubitelj opere, književnosti, slikarsta,…. Ti srednjovekovni
zavodnici su u vremenu dvadeset prvog veka i previše smešni. U vezi Don Huana
može mašta da ide u beskonačnost, ali njegov živi pandam Casanova je imao
prilike da oseti čari samo kod 132 ženske osobe. Davno sam psisustvovao
proslavi pevača jedne zagrebačke grupe koji je slavio svoju hiljaditu devojku,
a čovek i danas peva u podomaklim godinama)
Večerašnji
Doh Huan, mislim onaj scenski, sa svojim pevanjem i glumom ne bi mogao da
“osvoji” ni dve žene. Vladimir Andrić, niti poseduje držanje plemića, niti
ponašanje zavodnika. Kolege neka mu kažu kako je pevao, a ja ostajem pri
gornjoj tvrdnji, jer mi je više ličio na nekog zbunjenog studenta iz provincije,
koji se uželeo “one stvari,” nego na osvedoćenog srcolomca, prevaranta,
hohštaplera,… itd., itd.,…
Za
razliku od Huana, njegov sluga, Leporelo, u tumačenju Dragoljuba Bajića je bio
nešto veoma dobro, između minhauzenovske prevrtljivosti, do sančopansovske
odanosti. Gospodin Bajić se veoma dobro snalazi u komičnim operama i ne samo
glumački, gde bukvalno briljira, … već i pevački.
Njemu
se najviše približio Gavrilo Rabrenović, u liku seljaka Mazeta, da li
inspirisan Bajićem, ili čarima svoje neveste Cerline koja mu je darivala "celu
sebe" (Tumačila ju je Sofija Pižurica), tek umirao je i dizao se iz mrtvih.
O
ostalima… o ostalima kasnije, ima još toliko stvari koje moram da smestim u
noćašnje pisanje… Pa tek je minut do ponoći…
Snežana Savičić Sekulić i Ivana Raković Krstonošić
se sigurno neće proslaviti večerašnjim nastupom. Reklo bi se u tri reči: sve po
starom.
Zar nekoga čudi što su onda samo tri pevača
pohvaljena. I da se među spektakularno najavljivanim premijerama protekle
sezone izdvojo jedan “Đani Skiki.
………
Na
prostorima ovdašnjim, pričati od DonŽuanizmu koliko je (uopšte) efektno… Zar
nas nije legendarni Kusturica (danas samo to i ništa više), počastio scenom
“ljubavnika: koji u kafani naručuje, ne pitajući žensku osobu pored sebe šta
želi. Čovena rečenica: “Za mene pivu, a za pićku sok.” Govori sa sedam reči ono
što ne bi holivud mogao da objasni u 7000 izgovorenih rečenica.
Ako
tome dodamo i vic koji su svi čuli. On njoj kaže: “Vidiš, ono ti je mesec, a
ono tamo su ti zvezde… Dosta je bilo romantike, skidaj gaće!”…. Jasno je da i
večerašnji “Don Huan” dolazi kao pelcer, na tlo, gde ne buja ni romantika, ni
kultura… Hoće li se šta od večerašnje predstave “primiti” u nekom muškarcu,
videće se… Romantizam i ljubavna ispunjenost srpskih dama se kreće od hiperinfantilne
poezije Mike Antića, pa preko glasnih uzdaha za rečenicima seksualnih
apstinetkinja (saučešće na delu) iz Mojsilovičkine kuhinje i manipulantskog
traćarenja “književnice,” koja je više knjiga napisala, nego što ih je
pročitala. Mislim da joj je Bjelica zaštitni znak.
Da sve
ono zakitim i jednom anegotom Kneza Miloša. Podsećam samo, njegovi sin
Aleksandar je sazidao zdanje u kome se večerašnja predstava odigravala.
Spomenuti
Knez Miloš (nepismen) je poznat po brojnim “propisima” koje je izrekao
zapisničarima, koji su uvek bili unjegovoj blizini u trenucima kada bi uvideo
šta je u interesu novostvorene države. A jedna od tih zakonskih (u to vreme
skupštinska demokraija nije postojala) odluka je glasila: “Svakome ko peva, a
ne ume da peva, kao i svakome ko sere na sred puta, udariti po deset batina. (Po turu).”
Naravno
da uvek reagujem na nepismenost onih koji primaju platu (državnu) radi svoje
“pismenosti”… Sebi dozovljavam greške, jer nisam za ovo ovde plaćen, a u
tekstovima koji su u knjigama i medijima, greške idu na dušu lektora.
I danas
sam imao nešto što ne trpim….
Kada
smo kod zdanja, da napomenem, danas je dan Nacionalnog pozorita. Malo
upoređivanje. 11 glumaca je dobilo diploma za umetničko stvaralaštvo, a samo 3
operska pevača. Čuda i parapsihološki fenomeni su moje uža specijalnost. Nagrađeni
su Vuk Zekić… (za njegovo ostvarenje u nagrađenom “Đani Skikiju” sam izrekao
samo jednu reč. Fenomenalno). Nagrađen je i Nebojša Babić i Dragutin Matić. Sa
moje strane je o njima pisano u superlativima u više navrata…. I? I NIŠTA
VIŠE!... Naravno da mi je drago da su moje procene za “Đani Skikija” (podvlačim jednočinka) i navedene pevače bile ispravne.
APSURD!
Pa apsurd je da su sva tri pevača samo GOSTI na beogradskoj operskoj sceni. Nisu
stalni članovi operskog ansambla, što znači…. Što znači, da je od svih
zaposlenh NIKO nije zasluzio pohvalu.
Znači
li Vam to nešto?
Da li
to potvrđuje moje pisanje i pisanje osobe koja je u svemu, pa i u doživljavanju
opera “gora i zahtevnija” od mene????
Elem,
sa večerašnjim Don Huanom niko se neće proslaviti. Ni reditelj Alebrto Triola, ni dirigent Marko
Boemi. Neće se proslaviti ni kostimograf Katarina Grčić Nikolić, toliko puta do
sada hvaljena sa moje strane.
Večeras
smo imali Don Huana sa plaštom i mobilnim telefonom u rukama. Dona Ani Dona Elvira u krinolinama (scenski bez šarma, seksipila, ko bi ih takve poželeo), Cerlina
u haljini, a la seoska učiteljica, sa kraja prošlog veka, dok je ispod haljine
bio, valjda za Sofiju Pižuricu, iz opere u operu, obavezan, kombinezon. Leporelo
je bio u čizmama, pumparicama i sa prslukom najsličniji vodiču engleskih hrtova
u nekom lovu engleske gospode na konjima… Ostatak radnika, seljaka i poštene
inteligencije u radničkim kostimima, ili folkdojč suknjama, sa dva diskretna
slica sa strane. Šlemovi su bili trobojni. Belo, plavo, žuti. Sigurno ne znate kako su boje šlemova, kako na gradilištima, tako i u rudnicima, pokazatelj uloge, to jest, hijerarhijskog mesta. Kod naše kostimografkinje svi nose sve. Pa ne uči se na fakultetima umetnosti da su boje šlemova pokazatelj hijerarhije, to je stvar života, obrazovanosti, a za to treba čitati, učiti, informisati se i nakon visokog obrazovanja, jer i od visokog, ima više, pa i od one metuzalemske publike ima i ovakvih koji malo više vide i primete.
Kada
smo već kod šliceva (zar postoji neko ko još sumnja u moju moć zapažanja) jedna
od članica hora ga je produžila na par palaca do pravca međunožja. Šetajući se takva
ivicom rampe, upala je svima u oči nuđenjem pogledima svog levog bataka, potom se
uvijala uz Leporela, da bi potom igrala nešto najsličnije kadrilu sa drugom
članicom hora, koja je bila u uniformisanoj suknji. Doživeši štikladefekt gospođica sa
šlicem na kvadrat, je sela na rampu, otkrivši mnogo više od onoga što je do tada
pokazivano… Mislim kako je u međuvremenu po operskom libretu bila scena bala… To sam propustio, ali sam doneo
nedvosmisleni zaključak (proročanstvo): Ta članica hora će ili da napreduje u
soliste, ili će se udati tokom naredne godine.
Da se
dotaknem scene. Veoma interesantna. U krugu, ili na krugu pozornice se odigrava
cela večerašnja radnja. Na kraju taj krug guta glavnog junaka. Svidela mi se
metaforička poruka scenografa.
Da ne
ispadne kako sam samo odmeravao dužine šliceva na ženskim suknjama… Još nešto
“sitno” sam primetio.
Na
preogramu je “prevod za titlove” iza koga sledi ime… Čega prevod za titlove?...
Bajke, humoreske, libreta…. Šta je titlovano?... Program ima svoj obrazac i ta,
ili taj koji unosi podatke menja samo imena… To nije kreativan posao. U jednoj
operi se prevodi libretto u drugoj se “prevodi za titlovanje”…Takva praksa je u
zadnje vreme, da vas ne zamaram detaljima… Odavno sam nagovestio kako je došlo
vreme da svoj lični teret uspeha i neuspeha u Beogradskoj opera ne nose samo
pevači… Brojčano je više onih koji nisu “sporedni” u predstavama, jer bez njih
ne može da se uradi dobra predstava, čak ne bi mogla da se uradi predstava. Kao
što čitam i ona najsitnija slova na programu, tako primetim kralja koji je
izašao gologlav na scenu… Hahahaha… opravdanje je bilo: Rekviziteri izgubili
krunu… I mnoštvo drugih detalja….
Pa
večeras je Kristina Jocić, kao sufler vikala, da se čulo na drugoj
galeriji, dok je hor, ili statisti, ili ko zna ko treći iza dekora pijačarski
čavrljao… Pa koliko to smeta onima na sceni, kada publiku izvodi iz takta.
Dokle tako???
Simpatičan
mi je bio komentar jedne dobre, a očigledno i iskrene operske pevačice, koja je
u loži pored moje prokomentarisala glas suflerke sa rečima: “Pa i dovde se
čuje.”
Naravno
da se čuje, ali to nisu čuli oni sa prve galerije desno, loža jedan…
Diretkor
i Upravnik vas očigledno ne opominju za javašluk i greške.… Njihova stvar… Za svoj
novac hoću profesionalizam i maksimalni kvalitet koji može da pruži BOS. (Tako
zovem Beogradsku Opersku Scenu).
Ipak …
Večerašnji
dirigent, koji nije dirigovao srcem i strašću kako to rade italijani, je
prokomentarisao stanje i kvalitet naše opere u jednoj rečenici, koja počinje
sa: Nisam sreo….. Članovi Opere dobro
znaju šta je rečeno…Ponovići ono što sam već ranije pisao, Beograd je jedno
kulturno selo, a u Srbiji, u svakoj palanci se sve zna… Uostalom, ne bi mi
prijalo da me sutra na sudu pojedini hvataju za reči… Najmanje mi prija
hvatanje za reči. Za ostalo može…
Ma sve
će sutra da se slegne. Dirigent režiser
će za provladine medije da izjavi kako mu se sviđaju ćevapčići, kako su
srpkinje najlepše žene i kako bi želeli da uskoro ponovo sarađuju sa našim
operskim ansamblom???
Da li
je neko rekao nešto četvrto????
Oni će
kući sa parama u džepu, a nama ostaviše jednu lošu predstavu. Stvarno je umeće
prikazati Don Huana, a da bude neinteresantan.
Ako dve osobe
sede jedna pored druge, ne mora da znači da isto čuju i isto vide.
O istoj
predstavi, ali iz drugog ugla:
