MIŠOLOVKA
Ali ne Agate Kristi
Opet nam je gostovao putujući cirkus Malteškog
reda. Platite punu ulaznicu za gostovanje, a dobijete i Akademiju. Iskreno,
nije bilo te samohvale previše. Samo desetak minuta, zajedno sa izvođenjem “njihove” i "naše" himne. Čemu himne? Operska
je predstava, koju su “možda” oni finansijski pomogli, ali nam je ova predstava
najavljena kao “humanitarna”, jer deo cene ulaznica ide… Negde temo.
Da, pričalo se kako isto tako “negde tamo”..
vitezovi rade kao humanitarci.. Priznajem, stajao sam za vreme intoniranja
himni, to mi nalaže kultura, ali samohvalu nisam slušao… Zapamtio sam samo kako
neki (njihovi) ljudi u italijanskoj mornarici pomažu… I tako dalje i tako dalje…
Uostalom, sigurno ne mogu da "nahvataju" 600 ljudi za "proslavu", pa im "operska publika" popunjava prazninu preko 20 gostiju: italijana, par beznačajnih političara i isto toliko sveštenika, koji koktelišu na pauzi i već tredicionalno kasne na drugi čin.
Uostalom, sigurno ne mogu da "nahvataju" 600 ljudi za "proslavu", pa im "operska publika" popunjava prazninu preko 20 gostiju: italijana, par beznačajnih političara i isto toliko sveštenika, koji koktelišu na pauzi i već tredicionalno kasne na drugi čin.
Ne verujem da su moj osvrt od pre godinu
dana čitali gospoda vitezovi, jer sam predlagao da, umesto govora, poklone svim
posetiocima brošuru o svom istorijatu, radu, ciljevima… Možda bi time neki srbi
shvatili koji je to lik bio Sv Jovan Krstitelj, čiji su oni sledbenici… Ali, bože zdravlja, eto njih sledeće godine… a i mene…
Kada je dobra predstava na vidiku,
upašću u Mišolovku, naravno ne onu Agate Kristi. Pa to je drama koja se
kontinuirano najduže izvodila od svih pozorišnih predstava
Ipak da skratim priču, ovo su ne samo
sitni sati, već i sitni minuti, jer se piše u prvim minutima novog dana.
Pisanje utisaka odmah nakon događaja je, ne samo najlakše, već i garantuje
potpunu iskrenost. Već kada prenoći, počnu kalkulacije.
Elem, desila se Lućija od Lamermura i u Beogradu
dva dobro znana gosta. Kler Kulen, ovog puta u ulozi Lučije i Alberto Gazale, kao Lord
Enriko.
Može se reći da su publici poznati, a
neprepoznatljivi, pogotovo Gospođa Kulen. U više nego odličnom mi je sećanju iz
prošlogodišnje Travijate. Tada sam napisao kako je naš grad postao usputna
stanica za one koji hoće da upišu novu rolu u svoj CV. Gospođa Kulen je nastupe
sa prošlogodišnje predstave, normalno, stavila na Youtube, uz one svoje
malobrojne koji su tamo.
Večeras je Gospođa Kulen bila odlična.
Sigurna, u punom rasponu koji zahteva uloga. Pokazala nam je svu lepotu svog
glasa. Može zadovoljna da ode iz Beograda, a meni lično ostavlja jedan utisak,
koji ću izraziti u rečenici: Onaj sopran koji se osmeli da prihvati sledeću
Lučiju na beogradskoj sceni, neka razmisli da li je sposoban da ponovi, ili se
bar približi onome što je uradila Kler
Kulen.
Večerašnja Lučija je dobila na otvorenoj
sceni jedan od najvećih aplauza koji su se čuli pod svodovima opere zadnjih
godinu dana.
Gospodin Alberto Gazale je pokazao pun
profesionalizam, od sigurnog pevanja do krajnje sugestivnog scenskog nastupa.
Jednostavno, pokazao je kako se to “radi u svetu”… Dođe se na dva dana, otpeva,
ode da opet peva i…. i,.. i,.. Lako je kada neko ima takav glas, takvu pojavu, energiju...
Dejan
Maksimović je bio Ser Edgardo od Revensvuda. Jednom rečju, odličan.
Naravno,
tu je i Ivan Tomašev, kao Rejmondo, sveštenik. Sigurno da je njegov kvalitet pevanja takav, za kojim žudi
svaka operska scena.
Taj lik je kod mene ostavio poseban
utisak. Režiser Džon Ramster je Rajmonda
zamislio manje kao sveštenika, a više kao otmenog i mudrog gospodina, što ga
približava ljudima, a opet ističe njegovu snagu u spoju nebeskog i zemaljskog. Napomenuću, nosio je sako kao najklasičniji katolični sveštenik iz Bruklina, koji je pajtos sa svim lokalnim mangupima, kako bi im što više približio i Boga i veru u poštenje i pravdu.
Videli ste da ću pisati i o Marini
Vukasović Medenici. Ona je uradila kostime. Neću te, čitaoče, zamarati dubljim
analizama, tek bluza i široke pantalone koje je Lučija nosila pri činu venčanja,
nikako nisu u skladu sa vremenom režijskog i kostimografskog dešavanja, kraj
19. i početak 20. veka (frakovi, cilindri, kilti,...). Lučija, tako odevena, venčava se za Lorda Aštona, koji je
u drap Džem-Bondovskom odelu. Očekivao sam samo da nakon te scene Lučija ispuši jedan džoint, kako bi
se smirila, jer je više ličila nekoj bit-dami, šezdeset-osmašici, nego onoj
koja robuje konvencionalnostima koje joj propisuje brat, koji uzgred rečeno nosi frak.
Rekoh, izneću samo jednu činjenicu i tu
stajem, uz konstataciju:
O mnogim stvarima se u (B.O.) Beogradskoj
Operi, decenijama ne piše, pa su se tako oni sa promašenim idejama i nesposobni, prividno izjednačili sa sa onima koji su
za svaku pohvalu.
I, na kraju, još jedna opaska. Libreto
su “zajedničkim snagama” uradili pokojni Kosta Carina i sadašnja, veoma aktivna, Maja Janušić. Naravno, da
meni mnogi sitni detalji ne promaknu, tako sam otkrio dokle je prevodio Carina,
a odakle je počela Maja. Do Revensvudove arije kada prvi put kaže, “more žubori,”
pa ponovi, pa ponovi isto… Odatle počinje prevod Maje Janušić.
Maji Janušić se ne dešavaju takve greške.
Lepa muzika, dobri pevači, interesnatna
scenografija, svetlosni efekti odlični, video produkcija zanimljiva… a dok
sam šetao posle predstave, kako bih udahnuo svež vazduh, žena koja je uvek
pored mene reče: Ne znam zašto u meni nije ostao neki poseban utisak. Trebalo bi da
bude, a nema ga…
E to je onaj poseban fluid, zovem ga
čarolijom… Često ga u čoveku izvedu i lošiji izvođači, doživi se u predstavama
koje su manje dobre… Zapravo, to je sklop dobrog dana, posebne publike, ljudi na
sceni, priče koja se prikazuje,… Toga nema večeras, a mnogo je stvari bilo za
pohvalu.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
