PREDSTAVA KOJA ĆE DA SE PAMTI
Pisano, kao i
uvek,
u satima nakon predstave.
Jer ne dam ni
jednoj lepom osećanju,
da mi utekne u
ponoćni mrak Beograda.
Oni koji redovno pratie šta ovde pišem,
sigurno nisu očekivali da za nešto kažem da je ODLIČNO. Bilo je od početka
sezone veoma dobrih predstava, na prvom mestu „Trubadur“, od pre dva meseca,
koji sam nazvao „Veče Dragutina Matića“, bio je „Đani Skiki,“ „Bal pod maskama,“
„Nabuko“ gde je briljirao Ivan Tomašev, ali ujednačenije postave, kompaktnosti
orkestra, hora i pevača nije bilo na ovom nivou.
Prvi čin, prva slika je nešto što su
trebale da zabeleže kamere, da ostane krao trajni snimak. Naravno, Zorica Mitev
je dovela orkestar da samih visina. Orkestar sa takvom sugestivnošću se ne pamti
pod rukovodstvom naših dirigenata. Ako se još uzme činjenica da Mitev nije
dirigovala „Rigoleto“ skoro dve decenije... ma zaboravimo takve podatke, dama
je u pitanju, a njima ni po kojim osnovama ne brojimo godine.
Na kraju, publika u operu ne dolazi zbog
dirigenata, već zbog pevača.
Za Dragutina Matića sam očekivao da pruži
maksimalno zadovoljstvo, koje može da priušti Beogradska operska scena. Nisam
se plašio da neću da budem zadovoljan kada počne: „Cortigiani vil razza dannata..“
Ali za ono, veoma bitno, što treba da
izvede Vojvoda od Mantove:
La donna è mobile
Qual piuma al vento,
muta d'accento
e di pensiero.
Pa još u drugom ponavljanju, na kraju
zadnje reči, sam bio spreman da zapušim uši, kad gle čuda, pojavio se u toj
ulozi Dejan Maksimović. Maksimović, za
koga sam na Gala koncertu konstatovao, kako je dobio mnogo manji aplauz od
zasluženog, ali sa „najavom“ da će to publika u nekoj predstavi da „nadoknadi“.
I moje predviđanje se obistinilo. Ali pre
kraja treba da se pohvali i Snežana Savičić Sekulić. Ne pada mi na pamet da joj
zameram neke sitnice. Bila je dostojna da se nađe izmneđu izvrsnog tenora i
isto takvog baritona. Imala je inspiraciju, postigla dovoljno!
Na samo par predstava nisam bio u proteklom
delu sezone. Tvrdim kako publika nije dugo, veoma dugo u Beogradskoj operi „terala“
pevače da se poklone, 6, 7, ili 8 puta. U vezi toga večeras nemam tačnu
informaciju, što je za mene nekarakteristično.
Beograd ima
Rigoleta, Beograd ima Vojvodu od Mantove. Onaj ko promeni taj „tim“
pogrešiće.
O aplauzu je ono što sam rekao. Nepamatljiv
u Operi, a posećenost, samo neki procenat iznad 50%. Užasavajuće prazna sala.
Treba li da konstatujem ponovo kako se ne radi ništa na reklami, treba li
ponovo da pišem kako oni koji uređuju sajt pozorišta i FB stranu „otaljavaju“
svoj posao, bez ikakve ideje. Nisam plaćen da ih učim šta i kako treba, sa
njima neka se zabavlja Uprava.
A novi Upravnik Nacionalne kuće je mogao da
prisustvuje ovom „Rigoletu“.
Da proslavi izbor za Upravnika Najveće
kulturne istitucije Srpskog naroda. To se ne radi u kafani, ne radi se ni samo
sa svojim kolegama, to se radi i sa publikom... Jer i on, i svi drugi postoje,
rade i rezultate očekuju u reakcijama baš od te publike. Nije ni VD direktora opere
bilo u loži, iako se mogao videti na pauzama.
Hajde da iskoristim priliku da iznesem i
ono što mi smeta. Smeta mi nelogična grba kod Rigoleta. Ukrašću jedan komentar
na to (nije moj običaj da pozajmljujem izraze, ali ovaj je više nego dobar).
Kostimograf je iskarikirao Rigoleta, pretvorivši ga u Nindža Kornjaču. U tu
svrhu je bilo pregledano oko dvadesetak snimaka opera po svetskim scenama i
našem Rigloletu su stavili najveći teret.
Možda neko iskušava Dragutina Matića šta i koliko može. Pa može mnogo više nego što drugi i mogu da
zamisle, pa još u sadejstvu sa večerašnjim
Vojvodom od Mantove. Onog ko bude potpisao drugačiju podelu ove opere
trebalo bi veoma pažljivo osmotriti. Mene neće izbeći sigurno, za druge ne
znam.
Moram još nešto da kažem. U skoro svim
predstavama gde učestvuje hor je jedan muškarac u prvim redovima. Prvi izlazi
na scenu, zadnji sa nje odlazi. Ne mogu da shvatim kako svi režiseri
insistiraju da samo jedan član hora bude u prvom planu. Tačno, on je solista
hora, jasno, ponekad i otpeva par tonova više, ali... Ali čemu stavljanje njega u svim
predstavama u prvi red? Ili se sam izborio za to.
Bar bi on sam trebao da zna kako to iritira
publiku. I kontraproduktivno je za njegovu dalju pevačku karijeru, iako nosi, za
znalce klasične muzike, prepoznatljivo
prezime.
Još jednom: Hvala Dragutinu Matiću, hvala
Dejanu Maksimoviću. Sutra neće novine da pišu o vama. Nećete biti gosti u
jutarnjim TV programima. Vi ste samo veoma dobri operski pevači. Da ste obični
sportisti, bili bi, ali bavite se nečim što ne stvara samo radost, nego
oplemenjuje ljude.
Neće čak o Vama da bude osvrt ni na sajtu,
ni na FB stranice kuće u čije ime radite. Oni (mislim na one koji treba da
reklamiraju, da privuku gledaoce) ne vole tuđi uspeh, ne uživaju u umetnosti i
ne samo da ne vole ljude, ne vole ni sami sebe.
Večeras mi je priređeno zadovoljstvo da
pišem onako kako želim. Volim da uživam, volim da slušam i gledam umetnike koji
su Umetnici u duši, na sceni, u životu. Sve to troje se vidi kada je neko na
sceni.
Volim da pišem pozitivno, a to što me neki
nateraju na ono drugo, niti sam ja kriv, niti imam nameru da kusam kašu koju
sam platio, a oni bez znanja, umeća i talenta zakuvali. Zato i delim sve sa
njima.
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
