KO TO TAMO PEVA,
NEKO PEVA, NEKO ZAPEVA,
A NEKO PUSTI, SUZU, DVE,.....
21. 02. 2017.
Večeras bih bio na baletu, bez ozira šta se
igra. Baletu je potrebna podrška. Tim mladim ljudima je potreban osećaj da se
ne bore samo za svoja prava (do pre par dana su bili u štrajku), već da je
njihova borba zapravo borba umetnosti i vlasti, a to je već nešto što se u
istoriji ponavljalo onoliko puta koliko je bilo ljudskih generacija.
Večeras su mi išle suze tokom predstave.
Možda sam, do večeras, „Ko to tamo peva“ i film i muziku i balet doživljavao
kao najooporiju komediju, ali osetio sam u svemu tragičnost.
Moji oponenti, pogotovo oni koji su
pronašli sebe u mom humorističko sarkastičnom opominjanju da ne želim ni jednu
trulu pomorandžu među onima lepim, koje rado plaćam, neće shvatiti kako ima
nešto, mnogo uzvišenije nego što i mogu
da zamisle, a što me dovede do suza. Koje i priznajem i ne stidim se i čak sam
ponosan što može nešto posebno lepo da ih izazove.
Uopšte nije bitno da li sam peti, ili
pedeset peti put na ovom baletu, svakim novim susretom drugačije doživim i u
tome je kod mene zaključak o njegovoj izuzetnosti. Znao sam kako sala neće da
bude ispunjena. Otkazivanjejednih, neočekivano (u ponoć) objavljivanje novih
predstava, gde publika do tog trena ne zna, sa sigurnošću ni šta je na
repertorau, a pogotovo podelu, pokazuje
samo lavirint u kome se nalazi Uprava. I njima treba podrška. Večera sam i zbog
njih bio u poluispunjenoj dvorani.
Šta će to da donese novoproizvedeni
Upravnik Dejan Savić, videćemo. Pa on je skoro deceniju rukovodio, a pozorište
i opera su sve vreme išli nizbrdo. Sada je od Vršioca dužnosti postao
„Zvaničan“. I predsednici vlada daju sebi rok od 100 dana da pokažu koliko su
sposobni za mesto gde su izbrani. Videćemo šta će Savić da uradi za prvih sto
dana. Ako zaboravi na stoti dan, podsetiću ga.
Vratiću se na predstavu, samo da iznesem
jedan podatak. Dok ovom pišem, ili koji sat kasnije, u čitanje svega što je
pisano zadnjih 5 meseci, će da se uključi hiljadtiti građanih USA. Naravno, to
su Srbi, ili oni koji znaju naš jezik a interesuje ih šta se dešava pod
svodovima Nacionalne pozorišne, operske i baletske kuće. Postoji samo još jedno temeljno i redovno
pisanje poput moga. Koliko je čitano u Srbiji i Evropi, neka ostane tajna i
onako većina ne bi verovala.
A predstava, energična, kao da je drugo,
ili treće izvođenje, a ne 168. Ceo ansamb pun poleta i šteta što je spisak
podugačak i navedeni su samo igrači iz „autobusa“. Već sam pisao o rođenosti
ovdašnjih igrača za savremeni balet, gde i genetski i mentalni sklop koji teži
individualnosti može da dođe do izražaja. A u ovom slučaju je to igranje
„svakog za sebe,“ a svi zajedno u celini, dovedeno do perfekcije, koja
funkcioniše poput švajcarskog časovnika. Kada kažem perfekcija ne mislim na
matematički sklad, koji mi nazivamo „pod konac,“ mislim na onu željenu
umetničku vibraciju koja ulazi u gledaoca i proizvodi efekat koji je zamislio i
kompozitor i koregraf i igrač.
Ako bi se muzika Voki Kostića morala da
definiše u jednoj reči, to bi bila: Ljubav. Ma koliko bila opora, bez salonske
mekoće, suptilinih, tonski napirlitanih fraza, što bi se moglo očekivati od
nekoga ko je bio „fino beogradsko dete“, prešavši brzo u enfant terrible. Većina
ljudi zna kako je Kostić postao veoma cenjen kuvar, a umetnost u spremanju
hrane ne može da postigne zao čovek. I pesnici i slikari i kompozitori mogu da
budu namćori, prgavi, neotesani, ali umetnost u kuvarstvu traži eleganciju i
prefinjenost svih čula, a ne samo ukusa.
Možda znate da je Voki dve godine proveo u
zatvoru, čak i na Golom toku i za to vrme nije video krevet. Zbog istih
antikomunističkih stavova roditelji su izgubili katedre na Medicinskom
fakultetu i u nemaštini otac mu se okrenuo novoj oblasti medicine, postavši u
drugom delu života najpoznatiji Jugoslovenski seksolog.
Ovo je samo uvod u jednu treću, bitnu
stvar. Voki Kostić je odrastao u kući gde su se roditelji voleli na poseban
način, ostavivši mu u amanet da njihova tela spali, po redosledu koji Bog
odredi, ali da pepeo i jednog i drugog tela pomeša i tako sahrani.
Grešite ako mislite kako to nije veoma
bitan podatak za sagledavanuje muzike Vojislava Vokija Kostića.
Svi večerašnji igrači su pomogli da se ta
muzika oseti, da se podsetimo na kultni film pod istim imenom, da se uverimo u
želju beogradskih baletskih igrača da rade, da se pokažu, da publici podare ono
što su platili odricanjem od hedonizma, što su platili sa znojem, što su
platili mukotrpnim vežbanjem u salama.
Hvala im.
A suze?
Pa suze su nešto što proizvodi katarza.
Ovaj zadnji deo svake tragikomičnosti je toliko bitan, a zaboravljen pojam
svake dramatike. A sve je počelo (kao i većina izraza u vezi tetara) od starih
grka. Iz amfiteatra, na koga većina pozorišta i danas sliči. Od Eshila,
Sofokla, Euripida, pa komediografa Aristofana... Od njih imamo sačuvana dela. A
njih su kao autore dela, (često režisere i same učesnike predstava) ili iznosili na rukama, pronoseći ulicama, do
centra Atine, ili je publika
nezadovoljna izvođenim predstavama, gađala aktere trulim pomorandžama.
Večeras su ovi mladi ljudi na sceni bar
uspeli u jednom. Da „onom“ za mnoge oholom i beskrupuloznom promatraču celine i
detalja izsteraju suze na oči i hvala im na tome. Došao bih na tu predstavu i da sam jedini u
Sali. Zapravo, da nas je dvoje, jer nikada ne idem sam u hramove gde se klanja
muzici, pokretu, reči, slici.
Da ljudi koji rade na marketingu malo više
znaju i isto toliko se potrude sala bi, bar na ovako popularnim predstavama, bila puna. Alisve je antireklama, od sajta
pozorišta, koji liči na garnizonske zidne novine, gde se piše samo o podobnima,
pa do neangaživanosti da se uključe mediji u dešavanja u jedinoj kući baleta i
jednoj pravoj kući opere. Ne shvataju kako moraju da promovišu pojedince, ne
kuću, ne događaj, ali zašto bih ih učio, niti plaćaju, niti traže, a do onog
dela mozga gde spava ideja neće dopreti. Boje se samo da im ne spomenem ime,
kako ne bi u svakodnevnom zagledanju interneta u želji da vide da li ih neko
hvali, videli moje kuđenje na prvom mestu.
Pa čitaoci dovlače moje impresije na pra
mesta pri pregledanju interneta.
Hvala još jednom svim akterima. Hvala za
režiju i koreografiju Staši Zurovac.
Navratiću opet za neku suzu pročišćenja.
Posle toga i čujem i vidim bolje, a i razmišljam brže.
Srećan put!
David Naum
David Naum
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.