Pisano nakon
predstave,
a da nisam ni
čašu vode popio.
O rakiji i
večeri da ne pričam.
Prvo da izađe
ovo iz mene.
NA MOZAK ATAK, A
NA KRAJU BATAK
Verdi, La Traviata. Kako to lepo zvuči kada
izgovori Italijan. Večeras smo na sceni Beogradske opere morali da imamo neke,
koji su trebali da tumače italijane.
Uvertira me je ubila, jer ju je Ilmar Lapinš toliko razvukao, da sam mislio
kako mi se turski svileni gajtan obomotava oko vrata, po naređenju nekog
Sulejmana. A mnogo je aga, paša, vezira i Sujelmana (on je uvek na vrhu), kojima sam se zamerio u Beogradskoj
operi, pa sam se više uzdao u svoju izdržljivost nego u njihovu milost.
Na prvoj pauzi, dobijem predlog da idem
kući. Pomislim, ako se povučem, moraću da čutim (čitaj da ne pišem), jer će
onda lako da tvrde oponenti kako se do kraja sve popravilo.
Ne, odgovorio sam. Ne može ni jedna operska
predstava da bude toliko loša da pobedi moju izdržljivost.
Kada sam plaćao ulaznicu, nisam ni očekivao
Vinsku pesmu po meri. Od večerašnjeg
Alfreda Žermona (Ime tog pevača ne spominjem u svojim osvrtima) pre dobijam sirće, nego vinsku opojnost iz grofovskih podruma. Ali će
možda jednog dana da se VD upravnik urazumi i posluša i glas onih koji su van (u vrh glave desetočlanog) zatvorenog kruga oko njega.
Ipak je ova generacija operskih
zaljubljenika osuđena da sluša neke koji sve lošije pevaju, a kako stvari
stoje, na tim pozicijama ostaju do svoje penzije.
Vuk Zekić je bio gromoglasan. Ako se ikada
napiše opera o Iliji Gromovniku, eto role za njega. Kvalitet glasa neosporan,
ali večeras je sve bilo iscepkano. Na taktove, na tonove, na ljuske. Sve veoma
dobro, ali bez one glasovne reke koja treba da isteče iz operskog pevača. Čudi
vas ova reč ljuske. Pa izgledalo mi je kao kresanje debla sa veoma oštrom
sekirom.
Šteta, čovek ima i glas i stas, a kod mene
utisak nije za pohvalu.
Poseban doživljaj su proizvele balerine u
„Plesu ciganki“. Balet je onakav kakav jeste. Moje objašnjenje u vezi toga je u jednom od predhodnih
doživljaja. A večeras smo imali cigančice koje su bile hladne kao eskimke. Uz
sve to jedna opaska. Među operskim pevačicama ima mnogo mršavijih nego što su
pojedine balerine.
Sam sebi se divim kako sam u jednoj
rečenici rekao ono što sam želeo, a opet da se niko ne nađe povređenim.
I na kraju Gošća. Pa zbog nje su galerije
bile pune. U parter nisu došli oni koji ulaznice dobijaju besplatno, jer njih
opera i ne interesuje. Ekatarina Klementijeva, a treba pravilno Ekaterina Klementieva. Pokuša li neko da se o njoj
informiše na inernetu, „mrka kapa“. Naravno, meni pođe za rukom, jer imam pored
sebe osobu koja možda i surovije piše od mene, a takvi dođu do svega što požele.
Sigurno su Rusi preuzeli onu našu poznatu izreku i pretvorili je u: Pričaj
(piši) ruski da te ceo svet razume.
Gospođa Klementieva peva veoma lepo. Tako
je i započela svoj večeršnji nastup. Prijatan glas, izbalansiran, melodičan.
Kad, tajac. Preskoči jednom, preskoči drugi put. Ni manje žene ni većih skokova (jauka). Da li prestanak
koncentracije, gubljenje daha, ili... U pevanju nema izraza za takvo stanje,
kod automobila znam kako se zove. Trokiranje. Mora se čestitati Gospođi na
snazi i mentalnoj i fizičkoj, jer je nastavila sa pevanjem, kao da se ništa nije desilo. Ali su se
takva stanja ponavljala nekoliko puta.
Očigledno je Klementieva krenula da osvaja
Zapad. Za sada je stigla do Beograda, a sa ovakvim pevanjem neće moći dalje.
Sve se očekivalo, sem da Violeta u zadnjoj
sceni bude u cipelama sa štiklama od preko desetak santimetara, ali je odmah pokazana i dokazana tvrdnja kako i od goreg može biti gore.
Osim ležanja u kreveta sa cipelama na sebi,
pa do scene umiranja, gošća nas je na kraju počastila sa nečim što je u
suprotnosti sa pravilima scene.
Ne dozvoljavam da ovde neko pomisli kako
kritikujem nekog stavljajući akcenat na nacionalnost. Rusi imaju veoma stroga
scenska pravila, a nismo ni do kolena u pogledu manira, kako kod umetnika, tako
i kod publike.
I da završim. Violeta je umrla u crnoj haljini, sa plaštom
oko ramena, a da se pokloni publici je izašla u koncertnoj haljini sa
šljokicama, sa jednom naramenicom (a la Indija) i šlicem, koji se kao ruska
stepa proširio do samog struka.
Ne mogu da tvrdim da li namerno, ili
slučajno, cela noga, do kraja batka je pokazana publici uz klanjanje.
Svi drugi su izašli u svojim kostimima.
Očigledno da Gospođa Klementieva misli
kako Srbi padaju na tako nešto, ili da, sačuvaj Bože, nemaju. Pa da se samo
osvrnula, videla bi dame koje bi u takvoj haljini potopile i Rusku crnomorsku
flotu.
I zaključak:
Dobili smo šta smo dobili. Mi njima tante,
oni nama kukuriku.
Razumete li me? Ode neko naš tamo, a za
uzvrat mi dobijemo. Kada kažem mi, mislim na publiku.
Kako stvari stoje biće još kukurikanja.
Novi Upravnik Nacionalnog teatra, novi VD Upravnik opere (samo je 6 meseci u
fotelji), tek će da se zalaufaju.
Pridružite mi se u gledalištu, ali budite spremni da vam na mozak atakuju, a da vam na pogled batakuju.
