Trubadur u palanci
Spusti se
zavesa.
Svi akteri
odahnu i pomisle :“Gotovo“!
Tada, za one,
poput mene, počinje.
Ko propušta „Trubadura“, odnosno Grofa
Lunu, zapravo Dragutina Matića? Pošto je u decembarskoj predstavi nahvaljen sa
moje strane, nazvao sam to „Veče
Dragutina Matića,“ večeras ću po tom pitanju biti kraći. Mogu samo da konstatujem, istorija se ponavlja.
Izgleda kako se moje pohvale ne čitaju, jer
se samo komentarišu negativni doživljaji. Valjda ljudi izbegavaju ono lepo što sam
do sada pisao o Ivanu Tomaševu, Janku Sinadinoviću, Sanji Kerkez,... Primetili su
moje pisanje o veoma lošem Aleksandru Dojkoviću u „Kavaleriji“, ali kada sam napisao kako je „blistao na sceni“ u „Slepom
mišu“ niko ne komentariše. Vuka Zekića u premijeri „Đani Skikija“ nije ni „oficijelna“
kritika pohvalila, od mene je dobio komplimente kakve, siguran sam, neće skoro
niko da dobije u komičnim operama, a zar ima neko pravo da se ljuti što je
napisano da je bio veoma loš u "Travijati". Neka sam pita nekog ko redovno dolazi u operu, ko mu
nije prijatelj, koga ne poznaje i koji popu kaže da je pop, a bobu da je bob.
Naša opera (kažem podjednako naša, jer
glumci, pevači, muzičari tu rade i od toga žive, a mi plaćamo ulaznice i
redovno dolazimo) je Palanka, kao i svaka Kulturna institucija ove države. Ona
ima svoja pravila (čitaj podelu uloga), svoj moral i svoje granice. Spolja se
relativno lako ulazi (pogotovo ako se ima veza u krugu) u taj Tamni Vilajet,
ali se teško izlazi, jer onaj ko dobrovoljno hoće da ode, zaključuje se da je umislio kako je bolji, a to je ono, nedopustivo za Orvelovsko poimanje stvari.
U Palanci svi moraju da budu ugraničeni.
Uranilovka* je politički model.
Ona ne znači provinciju, ili nešto daleko
od kvaliteta. Palanka je filosofija življenja, a palanačko ponašanje je virus
opasniji i od Ptičjeg i od Svinjskog, čak i od onog danas zaboravljenog AIDSa.
Ako ovaj zadnji negde sakriven čeka da
se razbukta, siguran sam u Palanci je.
Sa ovim ne vezujte ni Smederevsku, ni Bačku Palanku. Proverio sam lično,
to su samo mesta koja idu nizbrdo. Nemaju ništa sa ovim što pišem.
Svi živimo u nekoj od palanaka. Svaki
uspešan Mozzart ima svog Salijerija, svakog zaljubljenog Otela prati bar jedan
Jago, a svakog humoristu (poput mene) prati hiljadu muva. Ali to su one
bezopasne vinske mušice. Jer gde je humorista, tu se prosipa sirće. Zapravo, prosipa se i sve ono što se prodaje kao vino, a već je uskislo.
I da se vratimo na „Trubadura“.
Prvi čin, Prva scena. Ferando, Dragoljub
Bajić nas uvodi u priču. Večeras je Bajić bio odličan. Sam, među vojnicima, prikazao je sebe u najboljem izdanju. Konstatacija: Bajić napreduje!
Koliko bi sreće za sve nas bilo kada bi pored
svakog imena mogli da napišemo tu reč: Napreduje!
Bajića je muški deo hora veoma dobro pratio
u toj sceni. Zapravo hor je sve vreme bio ispunjen energijom. A "Coro
degli zingari" je bio u pravom smislu te reči. Tu se već publika „kupuje“
do kraja predstave.
Zapravo, ceo orkestar je zvučao skladno,
naravno, za to je ovog puta zaslužan Dejan Savić. Čovek je očigledno dobio energiju
izborom za Upravnika Nacionalne kuće.
Da je na scenu iskočio Konstantin
Kostjukov, imali bi smo ceo direktorski triling. Pa još da nam Kostjukov odigra
Grka Zorbu, za (veselog i trapavog) Džona bi se lako snašli, iako je od svakog Džona skakao duplo i duže i više. Ma nek ide žičara za balvane u bestraga, bio bi to
Zorbas koji jedini na svetu igra kada ga spopadne tuga.
Za razliku od Savića, Janko Sinadinović u
ulozi Manrika je imao snage do pred kraj drugog čina, da bi u trećem posustao.
Onaj Sinadinović koji je pevao u prvom ovogodišnjem izvođenju „Trubadura“ se
prepolovio.
I ne zameram. Bar zahtevnu funkciju VD
Upravnika Opere obavlja dostojanstveno. Njegovi predhodnici su mlatili sa
lažnim karijerama po inostranstvu, tvrdeći da je izbor na to mesto posledica međunarodnih
uspeha, pa do desetak „spektakularnih obećanja“ publici u prvoj sedmici
upravnikovanja, od čega je na kraju bilo jedno veliko NIŠTA. (Ovde umesto reči NIŠTA,
stavite odgovarajuću reč iz vašeg vokabulara). Sinadinović se, što je za
pohvalu, više bavi Operom, nego svojim promovisanjem u medijima.
Nataša Jović Trivić je bila u ulozi
Acučene. Ovo je mnogo bolje pevački, a neuporedivo glumački u odnosu na „Trubadura“
sa početka sezone. Svaka Acučena me podseća na „Majku hrabrost“ od Bertolta Brehta,
koju je sa istih dasaka, u vreme mog detinjstva, maestralno iskazivala Mira
Stupica. Možda se večeras Miri, po
upečatljivosti više približila Nataša,
od Dragane Del Monako u predhodnom izvođenju.
Jasmina Trumbetaš Petrović, modernim
rečnikom, je „odradila svoju rolu". Sigurno su joj značajnije pripreme za "Moć sudbine" od večerašnjeg nastupa, ali to publiku ne
interesuje. Ona traži samo jedno i u jednoj reči. Maskimum. Večeraš od nje
nismo dobili ni približan maksimum.
Obično o sporednim ulogama ne pišem, jer su
to u većini slučajeva oni koji tek kreću po mukotrpnim solističkim stazama opere,
ali večeras su Ines, Tatjana Mitić i Stari Ciganin, Predrag Gligorić bili takvi
da treba veoma ozbiljno da se preispitaju, pogotovo što nisu ni početnici, ni mladi. Ako ne veruju mom zapažanju, neka
pitaju nekoga kome nikada u prolazu nakon predstave nisu rekli; Bravo, bio si
odličan (ili odlična). Tu se najpre dobije odgovor približan onome što nazivamo
realnim stanjem.
Rekoh, opera je Palanka. Zaposleni, redovna
publika...
Što bi rekao moj učitelj filosofije Radomir
Konstantinović: „Banalnost, Senzacionalizam, Nihilizam.“ Objašnjavajući kako u
ovom trećem stadijumu duh pokušava da postane večan i time negira sam sebe.
Mi smo već u drugom stadijumu. U
Senzacionalizmu. Kod mnogih je umišljenost o sopstvenoj velični, samo u njima
i u par ljudi koji ih okružuju, a koji o sebi misle isto. Pokušajmo da ne pređemo
u Nihilizam.
Večerašnji utisak završiću sa jednom
rečenicom koja je na kraju mnogih srednjovekovnih dela.
Dixi et salvavi animam meam. (Rekoh i spasoh svoju dušu.)
__________________
*Nemam želju da objašnjavam manje poznate
reči i izraze. U slučaju da se ne slažete samnom, onda napišite nešto što
favorizuje one za koje ja mislim da su bili loši, a umanjite vrednost onih za
koje tvrdim da su dobri. Da biste me
negirali, morate da imate argumente. Ako mislite kako imate argumente, ali ne
umete to da napišete, Vaš problem. Svi smo imali isti broj časova Srpskog jezika i književnosti. (Pa i pred bogom smo
isti)
