PRAZNO KAO INSPIRACIJA
Pisano u noći,
kada se sve ovo dešavalo.
Volim ekstremne situacije, i ono umetničko
što proizađe iz toga. Pravi umetnik se tada pokaže, onaj loš ogoli, treći dobije impuls, vidi šansu da pokaže sebe drugačijim.
Nočekivani „Đani Skiki“... Samo „on“,
ogoljen, bez „Kavalerije Rustikane“, ili „Sestre Anđelike“ koje ga po pravilu
prate, jer je jednočinka. Viša sila je učinila da za „Đanija“ od pre tri dana
vratim ulaznice zbog bolesti, zato mi ovaj, nije promakao.
Postava najsličnija onoj na prvoj
premijeri. O tome je već pisano u superlativima.
Aleksu Vasića (na drugoj premijeri) sam,
pod predhodnim utiskom Đanija, koga je tumačio Vuk Zekić, propustio da dobro
oslušnem i pogledam kako „nosi celu ulogu.“ Večerašnji zaključak, veoma dobar.
Celokupan doživljaj je, da se delimično
izgubila energija, maštovitost i još po nešto manje bitno, u odnosu na premijeru, iako
nije bila davno. A premijera je bila za antologiju. Takav komični naboj, u kome
pojedini pevači suzdržavaju smeh na ono što vide u glumi svojih kolega, je
nešto što se retko događa i u pozorištu, a kamo li u operi.
Svakako je tome doprinela i činjenica da su
večeras svi neplanirano „uleteli“ na scenu, da su pre tri dana istrošili energiju u istoj predstavi, da je u
gledalištu bilo samo stotinak osoba,... ali i pored svega toga ovo je nešto
daleko iznad proseka BOSa. (Beogradske Operske Scene). Sofija Pižurica nije za
„O mio bambino caro..“ dobila aplauz, a nije ga ni zaslužila. Nešto je bolji
bio njen duet sa Ljubomirom Popovićem na kraju predstave. On je tek tada pustio
maksimalno svoj glas. U toku predstave, kada je u pozadini, bio je jedva čujan, dok je na rampi, onaj prijatan tenor, koji sve više upoznaje beogradska publika.
Dubravka Filipović je bila izrazito
upečatljiva. Glumom, veoma dobrom glumom, je podržala svoj glas. Isto se može reći i za
Mihaila Šljivića. Stvarno je „skrojio“ rolu Simona. Zar ima lepše i kraće
pozitivne ocene?
Nekada se desi da tek u ponovljenom slušanju
čovek otkrije kvalitet nekog pevača u predstavi. U ovom slučaju je to kod
Nevene Matić. Sve je uradila krajnje profesionalno, a na to dodala odličnu glumu. Zaključak je, tek će
publika posebno da uživa u njenoj lepoti i lepoti njenog glasa.
Na večerašnju predstavu sam došao sa
namerom da sa posebnom pažnjom slušam pevačice. Nemam neki razlog za to. Naprosto, poželeo sam baš to u ekstremnoj situaciji. Pohvalio bih „kvartetski deo“ : Đani
Skikija sa tri dame. (Dubravka
Filipović, Nevena Matić i Ljubica Vraneš) To veoma jasno i razgovetno klupko
glasova oko samrtne postelje, je scena koja je ostavila najjači utisak na mene.
Navalentnost i oholost Đieske, Ljubica Vraneš je
na premijeri pokazala do ivice napadnosti, što je mene i osobu sa kojom sam
uvek u operi, dovelo u nedoumicu da li je to njeno, ili režisersko viđenje. Tek
u narednoj predstavi je isto to ponovila druga pevačica, te se odgonetnulo da je
to Vraneš samo dobro sprovela rediteljsku zamisao. Inače ista pevačica će
sigurno ući u buduću antologiju erotskih scena Beogradske opere. Mislim na nju i Dejana Maksimovića u „Rigoletu“, gde je
strastvenost Vojvode od Mantove i
Madalene prikazana u maniru tajnih ljubavnika.
Naravno, takvu antologiju može samo da piše
pisac, nikako mizikolog. Muzikolozi ne primećuju, jer i ne očekuju u operi
erotičnost. Sumnjam da i znaju širinu te reči, od estetike, do umetničke. Ipak
je to bliže slikarima i piscima.
Tu smo! Idem u digresiju. Ne znam da je
neko pisao na ovaj način.
Svaka arija i svaka
melodija je erotična, a sve se opere, kao i život, odigravaju zbog žena, lepih i
poželjnih. Na ovo moje će neko pametniji da kaže, a muzika? Odgovaram:
Čak i u posmrtnim marševima, onaj ko malo bolje oslušne, čuće ono što verno
prikazuje ucveljenu ženu, sa crnom tokicom na glavi i mrežicom iste boje, koja
pada preko očiju, koje željno traže nekog da ih uteši. Oslušnite! Pogledajte!
Da se vratim na temu. „Đani Skiki“ je voma
čedna predstava. Dame su (večeras sam gledao i slušao prvenstveno dame) u
nekom post KokoŠanelovskom tipu garderobe. A od rekvizita na sceni imamo, između ostalog, mobilni telefon, lap-top,.. Tačno, ova publika, ni u jednoj predstavi, ne bi podnela helanke, mini
suknje, a sačuvaj Bože haltere, ili samo korset na ženskom telu, .... pa zar
umetnost ne ide korak ispred stvarnosti? (Pogledajte snimke drugih operskih kuća širom sveta) Nek da Bog, da do kraja ove
decenije vidimo nešto sa tim jednim korakom napred.
Kostimi su bili čedno dobri, ako se večeras
ne računa Sofija Pižurica, kojoj stvarno nije odgovaralo ono što je imala na
sebi.
Na kraju, čovek mora da zahvali i orkestru i
pevačima na trudu. Treba snage za „igru“ pred skoro praznom salom. I to mnogo!
Pa, Beogradska opera ima snage! Samo da se
malo drugačije rasporedi, napravio bi se na samo onaj korak koji ja
priželjkujem, već i mnoštvo drugih.
