Večeras
je bilo još jedno predstavljanje studenata Operskog studija FMU. Nesumnjivi rad studenata i zalaganje
profesora treba podržati i ne samo doći na koncert, već uputiti i aplauz i reči
podrške. Jer od svih njih zavisi šta
ćemo u narednom periodu da slušamo i koliko ćemo se radovati, ili pak zeštiti.
U
svakom slučaju studenti preko Dragane Radaković mogu da saznaju ne samo kako se
radi, već i kojim putem se dolazi do svetskog uspeha.
Za
mene je ovo bilo jedno veče ispunjeno mladalačkom energijom, željom da se lepo
peva, željom da se igleda lepo na sceni i ne bih želeo da izdvajam nekog
posebno. Aplauzi, ne tako brojne publike, a bila su popunjena sva predviđena
mesta, su dosta toga rekli svim ozvođačima.
Na kraju
jedano veoma lepo i drugo veoma ružno zapažanje.
Gospodin
Dragan Stevović, Direktor Muzeja Narodnog pozorišta je pozdravio goste i ponudio
i prostor kojim rukovodi i samog sebe da se na istom mestu pojave i studenti drugih
otseka FMU. Za sve neophodne prve
kontakte budućim scenskih umetnika sa publikom, Muzej može da bude više nego
dobro mesto. Očigledno su na potezu profesori, studenti,… ili pak grupe
studenata koji bi bi se u kamernim
sastavima predstavili publici.
Smatram
kako je veliki pomak za našu opštu kulturu napravljen kada smo pre par godina
prvi put čuli u Knez Mihajilovoj ulici studenti kako izvode klasičan muzički
repertoar. Mnogi od njih zasluđuju da pokažu svoje umeće i u Muzeju Narodnog
pozorišta.
Jedna
ružna stvar se večeras provlačila tokom vcelog koncerta.
Ivana
Stoković i Valentina Konstandinović su večera na klaviru pratile studente.
Njihovo muziciranje je bilo ispod svakog nivoa. Sa takvim umećem se ne puštaju
srednjoškolci na interni čas. Onaj ko sumnja u moje reči, neka presluša snimke
večerašnjih nastupa… jer su ih prijatelji i kolege snimali.. a to čak nije
smetalo u opštem utisku događanja, jer mladosti i želji da se bude što bolji i
lepši je sve dozvoljeno.
Ali
svakako nije dozvoljeno dvema navedenim gospođama da se na koncertu… (Ovo je koncert,
i Nacionalni teatar je nešto najozbiljnije kod svake nacije)… na ovom koncertu
pojave obučene poput mrzovoljnih američkih kućnih pomoćnica i bebi siterki iz holivudskih humorisztičkih filmova pedesetih godina prošlog veka.
Što se
tiče njihovog muziciranja, red bi bio da se time pozabavi rukovodstvo Pevačkog
odseka FMU, a što se tiče ovog drugog,, tvrdim, kao pisac dve knjige o bontonu i
pravilima ponašanja, ostaće zauvek ovakve. Tu pomoći nema.
I na
sledečem koncertu studenata Dragane Radaković, eto mene…Neki koje sam slušao u
proteklom vremenu su ne samo kročili na opersku scenu, već dobijaju gromoglasne
aplauze, od mene pohvale. Pišući o njima, mogu sa pravom da zaključim kako sam svedok njihovog
umetničkog i životnog napretka. A to
daje ono posebno zadovoljstvo ljudima koji vole umetnost i podržavaju mladost i rad.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
