Žorž Bize, Karmen, Narodno pozorište. Beogradska Opera, 19. 01. 2017. Dragana Del Monako, mecosopran, Janko Sinadinović, tenor, Miodrag D. Jovanović, Dragoljub Bajić, Aleksandra Stamenković Garsija, Ivanka Raković Krstonošić, Ljubica Vraneš, mecosopran.

                                                                                                U satima nakon predstave.

I dok drugi spavaju snom pravednika,

meni još Sinadinović, Bajić, Jovanović, ..  u mislima.

Priznajem, ima i po koja žena.

REKVIJEM ZA STO JEDNU RUŽU

Gospodo!

Karmen!

Hajde neka neko kaže,  postoji li muško, ili žensko, kome neće da proključa adrenalinska mašta na samo spominjenje imena lepe ciganke. Pa i od ciganke ima nešto strastvenije. Španska ciganka.  I dok se mecosoprani bore za tu rolu, publika (mislim na one koji imaju i srce i nešto na desetak santimetara ispod pupka) postaje zavisnik, već nekon prvog slušanja in vivo.

Uz svaku Karmen mi dođe da opljunem po onima koji pišu o operi. Jer je to najviši oblik inspiracije i mašte, najkompleksniji oblik umetnosti. Neko da javno iznosi sud o operi (velika smelost), a da nije sažvakao Dostojevskog, da u sebi ne nosi lucidnost Van Goga, da nije maštao uz Sapfo i tugovao uz Ljermontova, je ne samo luda hrabrost, već i intelektualna suicidnost. Mnogi se usude, to su današnji instant kritičari, instant pisci. Sve je u keseci, sipaš u vrelu vodu i za tri minuta gotovo.

Ostaje da kusaš ukus koji je identičan svim drugima u gorespomenutim kesicama.

Na svaku Karmen bih se izuo i ušao u operu kao u Tadž Mahal. Niti je Karmen savršenstvo opere, niti je Tadž najgrandiozniji, ali.... ali je  moja supuruga za mene najbolja žena. Tu je odgovor.

Ko dobije da peva Karmen, dobio je onaj čuveni dijamant Ko Hi Nor. Siguran sam, ne znate koliko to donosi i sreće i nesreće. Taj dijamant  je u Engleskoj kruni samo kada vlada žena. Svaki muškarca, koji ga je nosio sa sobom je najnesrećnije umro. To se događa, ne jednom, već pet vekova.

Niste čuli kako je neko upoređivao taj dijamant sa rolom Karmen?

Zato sam u Operi. Zato ovo pišem!

Zato kažem da muzikolozi ne mogu adekvatno da pišu o operi koja je komleksnija od muzike, to je estetika života. Umetnički dijamant. Vrh piramide.

Oni su ocenjivači interpretacija. Solfeđistički brojači taktova.

Zar bi onda propustili da naglase kako je Otelo previše nagaravljen i ovde i na drugim mestima?  Pa to nije Tanganjikanac, već Marokanac.  Pa ni marokanski cigani nisu nagaravljeni ljubavnici pod imenom Otelo. Verujte mi na reč. Pa Marokanci su među najlepšim muškarcima na svetu. „Teoretičari“  nikome nisu rekli: Ne ružite Otela. Šekspir (genijalan, ali veoma loš poznavalac istorije i geografije)  ga je stavio u kontekst sa bledunjavošću ostvrskih dama srednjeg veka.

Zar nije sramota onog ko (autoritativno – prepotentno) piše, ili pokuša da piše i objavljuje o Karmen, a da ne zna otkud cigani 1820 u Sevilji. U onom čarobnom trouglu koride i flamenga: Kordoba, Sevilja, Granada. Takvi mogu samo, ispod nečijeg muzičarsko - pevačkog rada, da poput seoske učiteljice stave ocenu (vrlo dobar) 4, ili neku veću.

Več sam pisao o razlici slikara i molera, o razlici kod onih koji su pustili u životu ljubavnu suzu, pa došli na Otelo, oni koji su  sunđerasto upijali alkohol, pa doživljavali Boeme. Naravno nije sve svakom dato. I na kraju, ko nije izučio Renoara, prostodušnost Jesenjina, i lucidnost Nabokova i Apdajka, neće ni POTPUNO uživati u seksipilnosti Karmen, Aide, Leonore... Zar sve opere nisu nastale zbog žena, ljubavi i onog što to dvoje često prati, a ne retko i pretiče, seksa i smrti.

Sada, kada neko piše o operi, a nije bar izučio istoriju seksa, i u nečemu (dobro bi bilo) pretekao sadašnjost, čisto  je evnuhsko pisanje o operi.

Mogao je genijalni Betoven da komponuje gluv, ali ima li danas nekoga bez one stvari ( !!! ) da može oceniti lepotu najkompleksnijeg umetničkog oblika, koji se bazira na ljubavi, sreći i nesreći, koju ona proizvodi??? Teško!

Opera je čudo. Kakav uđeš, takav i izađeš. Ko uđe sa poštovanjem, izlazi oplemenjen, bez obzira na kvalitet izvođenja, ko uđe sa nipodaštavanjem, bez poštovanja prema instutuciji, prema onima koji se bave uzvišenom umetnošću, izaćiće se sa teretom sasušenog blata sopstvenih kulturoloških, estetičkih kaljača, koje su u našoj sredini ne samo garderobni detalj posetilaca opere, već prepoznatljiv simbol onih koji su zalutali u prostoru i vremenu.

Dosta esejističke raspuštenosti, koncentrišimo se na večerašnju Karmen.

Dragana del Monako. U mrtvoj trci nje i Jadranke Jovanović za Primadonu N1 Beogradske opere. Dragani se ne može skinuti etiketa Dama par exemple. Samo, to je nedovoljno da bude upečatljiva Karmen. Glas je mnogo bolje služi nego konkurentkinju, ali opšti utisak na sceni je, za moje poimanje ljubavi, Španije, erotike i strasti veoma loš. Bar  Janko Sinadinović (VD upravnik)  može da se podiči jednim kuriozitetom. Za samo pet meseci upravnikovanja, jednu je Karmen sahranio, pustivši na scenu, drugu je sam ubio u predstavi.

Mislio sam da je VD poneo ključ od lože sa sobom, jer je ceo prvi čin bila prazna. Opšte je poznato da članovi Opere jedni drugima ne dolaze na predstave, a ako se to kojim slučajem desi, onda su prekomerno oduševljeni.

O Don Hozeu (Sinadinović) da sam u toku predstave pisao, bilo bi od razočaranja do hvaljenja. Veći deo predstave je prošao u njegovom prosečnom pevanju, što znači da je bled u donjoj lagi, ali pri penjanju u gornju lagu, gde je veoma dobar, postoji prostor, koji je nečujan, ili ga on iskusno preskoči. Sve je to palo u vodu u zadnjoj sceni. I on i Dragana Del Monako su se valjda raspevali, čuvanu energiju su pustili da izađe preko glasnih žica i imali smo jedan veoma efektan završetak.

Miodrag D. Jovanović me i ovog puta nije oduševio sa Arijom toreadora. Zapravo ni jedna od arija mu nije pošla za rukom, a bio je veoma dobar. Pitate kako. Pa čovek ima držanje toreadora. Tačno, malo u godinama i u malo većem gabaritu. Ali ima harizmu onoga, koji ubijenim bikovima seče uši i poklanja najlepšoj devojci na koridi. To je pravilo!!!

Lično spadam u one koji su u adolescentnom dobu bili oduševljavani toreadorima i mnogo muževnijim delatnostima od reketskog pikanja loptice. Možda su sada ti udarači mačomenskiji, ali ispuštaju ni malo prikladne krikove pri svakom udarcu.  I sada mi je u glavi Manuel Benitez el Kordobes. Za one koji ne jedu biftek i zabranjuju koridu, to ime ne znači ništa. Zato svakog  Eskamilja upoređujem sa njim. Jovanović ima držanje dostojanstvenog hazardera i zato taj lik iznese do kraja.

Ako sam već na početku video kako u večeršanjoj Karmen nema potrebne erotike, elegancije, čim je napravila tri koraka bosih nogu, gazeći na petama, rekao sam sebi: Obrati više pažnje na Fraskitu i Mercedes. Ova druga je dobila nešto manji apaluz, a siguran sam samo zato što publika pada na one najjeftinije scenske efekte. Već sam iziritiran u predhodnim predstavama  režijskom koncepcijom Fraskite, pa sam večeras izbrojao da je u sceni, koja traje dvadesetak minuta, „potegla“ iz flaše 31.  put. Siguran sam da je bilo i više, ali dešavalo se kada je publici bila okrenuta leđima i kada je bila u najtamnijim delovima pozornice. Užas! Ne znam nikoga ko može to da izdrži, pa još i vragolasto da odkakuće sa scene. Čemu to rediteljsko preterivanje????

Mora se konstatovati kako se Ljubica Vraneš se konačno pokrenula. Ukočenu otmenost nasleđenu od svoje profesorke, sve više nadvladava njen glas. neka tako nastavi.  

U ovim ponoćnim trenucima prisećam se poručnika Zuniga, zapravo otresitog Dragoljuba Bajića i raspevanosti Aleksandre Stamenković Garsije kao Mikaele, devojke sa sela. Naglašavam to (iz programa) devojke sa sela. Ne sviđaju mi se previše smerne žene, priznajem, a Aleksadra je to tako upečatljivo pokazala da mi se ne sviđa, iako je sa pravom, i ovog puta (već sam pisao o tome fenomenu) dobila među najvećim aplauzima na otvorenoj sceni. Naravno, bila je veoma dobra.

Nepotrebno je spominjati dirigenticu Zoricu Mitev Vojnović i okestar. Solidni, a na momente su postizali savršeni tempo i zvuk.
Večerašnja predstava će ostati zapamćena i po jednom nemilom činu. Dečiji hor je zakasnio, zapravo se pevanje raspalo i dok je jedna polovina dečaka i devojčica gledala u levo, tražeći pomoć, a gde je očigledno bio horovođa Draško Jovanović, a druga polovina na drugu stranu, gde je sigurno pokušavala da ih spase  Alčeksandra Stanković. Njih dvoje  zaslužuju da budu spomenuti u veoma negativnom kontekstu. Dečiji hor je iz predstave u predstavu sve lošiji.  I ne samo po tome. Večeras je većina dece bila je u kostimima, što je i za očekivanje, ali ko dozvoljava da  nekoliko mališana bude u farmerkama, sa naočarima i slično. U predstavi gde je uložen trud stotinu ljudi, u predstavi za koju je država izdvojila hiljade evra, neodgovornost pojedinaca mora ne samo da se ovde spomene, već i da adekvatno bude sankcionisana od Uprave Opere. Taj isti hor je već u sledećoj numeri, kada je došao na rampu i kada ga je preuzela Zorica Mitev zvučao pristojno. Evo i rešenja, koje očigledno "sveznalicama" iz Opere ne pada na pamet. Jedan  opat, ili još lepše opatica sasvim je za očekivanje da bude na trgu u Sevilji. To je ipek stoprocentno katolička Španija. Taj, ili ta bi dirigovala i držala svu decu pod kontrolom, ali jednostavne stvari su "viša matematika" za one koji u Operi sve "najbolje" znaju.

Ovde mi jedina osoba koja  bezobraznije piše ne iste teme, gura slušalice sa snimkom Angele Georgiju.

Niti šta dopisujem, niti počinjem iz početka. Publici koja zdušno u operi aplaudira preporučujem sve što je Made in Georgiu-i (množina)

Za kraj uvek ide Opaska i Obraćanje upravi.

Opet je publika prisustvovala iznošenju korpe sa crvenim ružama za Draganu Del Monako.

Moj humoritički zaključak je:

1. Udvarač slabo napreduje, jer se scena ponavlja, ne samo iz opere u operu, već i na Gala koncertu,

2. Udvarač je nemaštovit, jer već pri trećem ponavljanju, gubi se osnovni faktor koji glasi Iznenađenje + Oduševljenje,

3. Možda uopšte nije u pitanju udvarač, ali bi to onda bila tema za humoresku, a pošto sam već rekao da ne volim naučnu fantastiku, ne pišem o onome što nisam doživeo i lično probao,

4. Onome ko to gleda iz predstave u predstavu, gde gospođa, Del Monako peva, to postaje degutantno.

A što se tiče Uprave, VD je bio na sceni, kao što rekoh, a loža prazna. I pametno ako je poneo ključ sa sobom. Upravnikova fotelja je samo jedna. Jeste da su u ložama najobičnije drvene stolice, presvučene plišom, Jeste da su tvrde za višesatno sedenje, ali nije bitan kvalitet stolice. Važno je koju funkciju nosi na sebi.

Tužno, četvrtina sale prazna. Mnonije je je  Karmen, Dragana Del Monako, a tri četvrtine ispunjenosti sale.

Nekome ide u račun da predstave odišu tugom. Nekom novom Caru Šćepanu (Velikom, ili) Malom. Ali o tome u jednom od sledećih javljanja.

_____________________

Za svoje buduće oponente, mala napomena. Sve što napišem je veoma dobro sažvakano, sve što pipnem, je veoma dobro opipano i proučen mu hemijski sastav. Ne pišem o onome što nisam pročitao, video, čuo i gde nisam bio. Sajens-fikšn mi je stran i veoma sam slab u tome. Tu možete lako da mi naudite, ako vam na bilo koji način smeta moje pisanje. A do tada, po starom.
                                                                          Davod Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/01/stisni-pa-vrisni-beogradska-opera.html

Novogodišnji Gala koncert. Beogradska opera. Narodno pozorište Beograd. NAJVEĆI MUZIČKO-SCENSKI SPEKTAKL 2017. Narodno pozorište. Piše David Naum.

I?

Moje pitanje čelnicima Opere biće veoma kratko.

I?

Dizali ste prašinu oko Nogovodišnjeg Gala koncerta, da smo svi kijali sedam dana, a pojedince alergijske posledice drže i dan danas.

Znali ste veoma dobro kako treba PRE, ali bitnije je ono POSLE.

E SADA je ono POSLE!

Da nije  pisanja moje malenkosti i još jedne osobe koja muzikom trči stipl cez, osta glasnogovornički najavljivani glamur,  trud i dvomljenje oko pesama,  ostaše birane,  krojene i maksimalno strukirane toalete neprimećene. Pa valjda i onog u Babušnici i Mionici interesuje kako je prošlo ono što je najavljivano u svim „značajnim“ pisanim medijima i u nacionalnim TV kućama. Zaintrigiraju, Zagreju, Uzbude...   I ništa! To džentlmeni na rade damama ni u kakvim situacijama. To džentlmeni stvarno ne rade damama!

Verujte mi na reč, za žene srpske provincije, dame sa operske scene imaju mnogo veću harizmatičnost nego za beograđane koji se Opere klone kao turisti indijskog sela određenog za gubavce.

Uprava je sve uradila da se u medijima koncert izreklamira! Bravo!

Reklama je bila samo u cilju promovisanja kuće i ljudi koji u njoj (bar većina) mukotrpno radi. Zašto? Pa zato što je većina karata podeljena.

Šta je ista Uprava uradila da koncertu prisustvuju ljudi koji će taj rad i zalaganje (nesumnjivo) da adekvatno ocene u javnosti? Ništa.

I dok se veličaju Suđičko – Milijevski Žikinošareničarski KIČ, javnost o NAJEVEĆEM MUZIČKO SCENSKOM SPEKTAKLU u državi ćuti. Ovo što ste vi priredili je Najveći muzičko scenski događaj, iako je i drugima, a i vama draži bio izraz: Gala koncert! OK za svet, ali... U kulturi gde imamo „Gala malograđanska venčanja“, „Gala estradne žurke“ "Gala promocije knjiga koje će se prodati u 250 primeraka" ... reč Gala vezana za operske umetnike je za mene promašaj, ali... O ukusima ne raspravljam.

Koncerti ovakve vrste ne postoje samo da se javnost upozna sa pevačicama i pevačima, već i da posle toga čuje, vidi, dobije zaključak o celom događaju, jer većina ne prisustvuje koncertu.

Šta je  time postignuto? Ništa!

Ipak!

Šekspirovski, „Sve je dobro kad se dobro svrši“ i važi, a i ne važi. Kada se sve sleglo, uz vašu nesumnjivu želju i trud,  a moju strast, zaključujem: bilo je korektno. Uzme li se uzme  činjenica da  se orkestar durio, žario i palio ne želeći probe. Uvek složan i jedinstven. Za očekivanje i hor uvek složan i jedinstven, pevačima ostaje da grizu nokte i čekaju da ih neko kao zlatno zrnce ugleda u tanjiru ispirača šljunka.  Još i kada se obruše neki poput mene na njih... Mora se priznati, nije im lako!!! Da, jedni su elegentno izbegli nastup, drugi otišli u inostranstvo,  da se sklone, iz razno raznih razloga, jer najbolje je konkurenciji za rukovodeće mesto gurnuti vruć kesten u ruke i to onaj „Gala“. . Uz sve te činjenice, bilo je više nego korektno. A znam i razlog  što mediji, nakon svega,  nisu, ne samo hvalili, kako umeju (češće neumesno, nego umesno, retko po sopstvenoj želji, a skoro nikada sa pokazanim elementarnim znanjem u vezi muzike i karijere onih o kojima govore i pišu) je već stvar trenutka,  važniji im  je Premijer i neki tamo voz za Kosovsku Mitrovicu, koji bi, u perspektivi, prevozio tri putnika i pet konduktera, nego Umetnički spektakl pred prepunom dvoranom. Trebalo je ispratiti Suđićev celovečernji kez, testerisanje neke Zorane Kalajić, itd, itd...

Gospodo iz nacionalne Opere, jeste li čuli za Termopile? Sa željom, ili ne, Vi ste u tom klancu, Vi i mi! Vi ste poslednja odbrana kulture pred najezdom varvara kojima se pridružio ledeno nasmejani gospodin sa svojom škriputavom svitom, koju niko od onih sa elementarnim muzičkim znanjem i U od ukusa,  ne ceni. Kod mene neće proći, a vi razmislite da li je bolje da mislite o kvalitetu svog glasa, nego o tome da li imate zvanje prvog, ili drugog soliste.

Onaj ko je trebao da  nametne javnosti ovaj spektakularni događaj, to ne ume, nije spsoban za to, neuk je i mrzi ga da to radi.

I ja bih voleo da živim u društvu gde klima omogućava ljudima da pročitaju (bar ponekad) šta se zbiva na predstavi sa 800 ljudi, a ne da se svaki sportski događaj sa duplo manje gledalaca proprati opisom ko je šutnuo, ko je driblao, a ko sedeo na klupi za rezervne igrače. Voleo bih da neko drugačije piše i o predstavama i o Vama. Da se pojavi javno neko ko će da sučeli svoj stav sa mojim. To bi i za Vas bilo korisnije, ovako, osta moja malonekost i uvek pored mene dama što juri stipl cez (stipl čez). Za neupućene, pogotovo mlađane pevače, koji još nisu vrapčije ciketanski pustili dovoljno glas, da bi im otpala slepljena pelena sa zadnjice, stipl cez nije latinoamerčki ples, to je trčanje sa preskakanjem prepona, žive ograde, bazena sa vodom i korita sa peskom. I to rade oni koji, osim muzike,  zavrte znanje muzičke teorije, a sve to do dvadesete godine i zbrišu iz podruma „Akademije“ na više spratove za još znanja, da ne navuku mentalnu kostobolju od vlage i izgube sluh od memljivosti. Teoretičari, koji se ponekad pojave u operi, kao aveti, jedno vama govore, drugo vam prićaju iza leđa (upoznat sam), treće pišu, a najverovatnije nešto četvrto misle, ako uopšte misle o vama, o sebi i muzici.

I to ako uopšte i dođu na koncerte. Jasno besplatna ulaznica i honorar se podrazumevaju!  Draže im je ćutanje i kancelarijsko sedenje u nezameranju „okolini“, što je preduslov da budu izabrani za: urednike, rukovodioce, savetnike, a što da ne i za nekog direktora brojnih institucija, to im je draže, kao i tapšanje po leđima, dok već na dva metra iza tih istih leđa puste zmijski otrov licemernosti i neznanja. (A o takvima i sličnim elementima upraviteljstvujuščih sovjeta kulturnih institucija tek sledi, u narednim danima „sveobuhvatno i argumentovano“)

Valjda sam Vam za jotu draži od njih. Iskren sam.

Naravno, novinarskim piskaralima je tog dana, uoči Srpske Nove godine,  draže  od opere bilo  sedenja u bircuzima, ili  porodičnog gledanja Pink programa. Ko još od njih ide u operu, čak i po profesionalnim zadacima? Prestoničke novine su pisale o nekom KUDu, u  jednom srpskom gradiću. koji je imao Novogodišnji program.

Da se vratimo na temu.

Sigurno bi drugačiji odabir kompozicija imao veći efekat. Da je Nevena Pavlović interpetirala ariju iz „Đani Skikija,“ koja je i efektnija i stvarno to ona dobro radi (več primećeno sa moje strane), da je Ljubica Vraneš imala „Šampanj ariju“, da je Tomašev  bio Mefisto...  Da je tu bio i Dragutin Matić, koji je obeležio proteklu polusezonu... Ali... Ako se već zna da je ovo odabir karirane košulje, plus belog mantila u tête-à-tête sadejstvu sa,  meni veoma dragim, VD Upravnikom, progutali smo to kao jedan slatki „Mignon d la France“. Bar nam beli mantil garantuje organoleptička svojstva i higijensko poslastičarski nivo.

Bilo bi dobroda da je pevala i Sanja Kerkez, ali Zagrebčanima je bila potrebnija. Vi ne znate da Sanja Kerkez  otvara i zatvara operske sezone u Zagrebu? Naravno mediji ne pišu ni o ovdašnjem pevanju, a sajt pozorišta hvalospeva (dugosilazni akcenat na slovo E) na svoj račun, samo ako ode u goste dirigent.  Valjda misle kako uspesi njihovih pevača u inostranstvu nisu vredni ponosa i hvale. Tu mi se ne priviđaju (ko je uporniji saznaće da se bavim i parapsihologijom), .... da, ne priviđaju mi se karirane košulje i beli mantili... U vezi toga vidim miševe, ali onu specijalnu vrstu, snežnobeli, dirigentski iskeženi.

Da se opet vratim na temu.

Novogodišnji Gala Koncert je bio i prošao. Idemo dalje, u drugu polovinu operske sezone.

Znam, mnogo je više onih kojima ne prija moje pisanje. Za te imam samo jednu poruku, nađite nekoga ko će da piše drugačije (po vašim željama).  Znate, kao što slikari gledaju molere sa visine, tako ja gledam novinare. Jer oni rade poput molera sa valjkom i špricem za štriclu (ekspresno), neko poput mene traži nijansu reči, boju rečenice, jer imam vremena i ne pišem za jednokratnu upotrebu. Doživljenim se proizvedu rečenične konstrukcija koje i diraju i šašolje i maze i draže. Neke i razdražuju, znam. Ali to sam i hteo. Nikada se ne zna...  i tekstovi koje sam pisao u manje inspirativnoj dokolici, završili su u knjigama. Ne zna se nikada gde će ovo da završi???

Priznajem, nisam ni znao koliko sam na Gala, pardon Najvećem muzičko scenskom događaju,  bio srećan, iako mi je smetalo što pevači PEVAJU U PROLAZU.  Da, pevaju u prolazu. Sa jedne strane ulaze, na drugu izlaze, a dirigenti se „vraćaju nazad“ ili unazad, na isto mesto. Možda je Upravu, ubedila mlađana rediteljka Ivana D... Maričić kako je tako nešto IN u belom svetu.  Meni je to ličilo na rediteljevo mešanje učesnika varjačom da ne bi ceo spektakl zagoreo. Mešanje od početka do kraja, pa onda jedni sa jedne, a drugi sa druge strane, u gomili, da se poklone. Srećan sam što to veče nije rediteljka, sa očiglednom (unapred određenom)  perspektivom pod svodovima nacionalne opere, zgrabila mikrofon i tražila da poklonimo aplauz, između ostalih, čistačici Dari i binskom radniku Jovi, što je već dan kasnije učinila na sceni „Raša Plaović“.  Sigurno  kod Uprave takvi ekcesi prolaze, kod publike kojoj pripadam, možda, ali kod mene, NE.

Ponavljam, za svaku opersku predstavu se pripremam, ni jednog pevača ne spomenem, a da nisam preslušao njegove snimke, a i snimke onih koji to isto rade na drugim mestima, ili su radili po svetu,  nekih predstava se podsetim, raspitam se.  Mene nije sramota da pre i posle predstave pitam one koji više znaju i oštrije čuju i vide. Prepotentne sveznalice zato gutaju rečenične knedle, kada neko uporedi njihov rad sa drugima, kad dobiju pitanje: "Ko to radi tako i na taj način“? Znam samo jednu osobu koja sluša i priprema se više od mene. Ali ona je i „gorča“ u pisanju od mene, jer poodavno trči onaj muzički stipl cez... Uostalom nije trpeza samo sa šlagom, gorke maslinke,  pečurke, grejp su bolji uz muziku i uz piće. Zar ne? A i knedle sa šljivama su moj kulinarski specijalitet. E sad što nekima zastanu u grlu,... veličina, ili njihova umetnička alavost... ne znam  pravi razlog.

Mala digresija:

Za eventualne buduće javne slušaoce i gledaoce Opere i zbivanja u njoj, Aleksandar Dojković, je olakšao posao, bar kad je on sam u pitanju. Na njegovom sajtu može da se osmotri prošli rad, sadašnji i prati napredak. Ovo je mala reklama za sajt pevača koga sve pažljivije pratim i o kome sve pozitivnije pišem. Sad što je moje „dvooštrično pero“,  ne kao teški templarski mač, već malo humoristički nakrivljeno, kao sablja dimiskija...  što je oštrije...   lakše  je„za podneti“...
Moja poetska digresija:
Hajde da vam ispričam jednu davnašnju fimsku scenu. Templar viteški zamahnu dvoručnim mačem i preseče stoletni panj na pola, želeći arabljaninu da pokaže koju moć ima u rukama. Onaj drugi čovek uze svilenu maramu, baci je u vazduh i dok je letela, zamahnu sabljom iz Damaska i u letu preseče svilu na dva dela.
Ovo rekoh, jer mnogi imaju jače oružje u rukama od ovih reči sa kojima se igram  po svom ličnom nahođenju, bez naručivanja sadržaja, a kao što u impresumu piše: Sam sebi plaćam ulaznice.

I za kraj:

Publika u Operi ima samo Vas, a Vi, želeli, ili ne, nakon što se spusti zavesa, imate nas sa reakcijom koju ste proizveli.  Nas koji vas pratimo rečju,  što ostane bar neko vreme pošto skinete kostime i muzičari odlože instrumente u kutije.

Imate nas koji smo ceo život u umetničkim Termopilima, a sve više je i Vas koji se osećaju tako. Zalepimo nadolazećim varvarima ono špansko revolucionarno: No pasaran!

Neće proći i neće proći!

Draži ste nam mnogo više nego što mislite. Ne samo što nemamo druge, već što ste NAŠI.

Vi ste i naša radost i naša tuga. Korektno je da ono što proizvedete podelimo. I na kraju citirajmo i parafrazirajmo mudroezopovsku maksimu:

„Hic Rhodus, hic salta“

U Operi ste, pevajte!

Da: U Operi ste, PEVAJTE!

___________

U tekstu postoje reči i čitave rečenice koje neće svima da budu jasne. To je namerno učinjeno. Niti se piše sve za svakog, niti čovek treba sve da sazna odjednom. Svemu treba vreme.
Lakše se vari!

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Narodno pozorište Beograd. Scena "Raša Plaović". Koncert. Love is in the Air, Jazz koncert Tanja Filipović, pevačica, Ljubica Vraneš, Dragoljub Bajić, Vuk Zekić, Dubravka Filipović, Ivana Dragutinović Maričić, reditelj. Narodno pozorište.

Zamoljen sam pre odlaska na večerašnji koncert da budem uzdržan, jer je dete u pitanju. To spada u one molbe koje muškarac treba da shvati kao zahtev lepše polovine.

A pre početka koncerta,  smrzavajući se, rekao sam sebi: Primoravaju te da budeš ono što jesi, čak i kada nećeš.

Koncert je kasnio pola sata. Oprostio bih pola sata stajanja na betonu nezagrejanog predvorja  Scene “Raša Plaović“ oprostio bih i više od toga, ali ne opraštam nešto  drugo. Ti su me naterali na onu odluku.

Zapravo tu sam se zadesio želeći da vidim šta može troje operskih pevača, koje sam u svom pisanju hvalio proteklih meseci. Oni su došli da mobe Tanji Filipović. Za one koji bolje barataju kompom i engleskim objasniću tu veoma lepu srpsku reč. Pomaganje da se nešto obavi brzo i kvalitetno, ali uz nepisanu obavezu da se uzvrati. A sve je propraćeno radošću, veseljem, jer se stvara vrednost koja će da traje mnogo duže od samog događanja.

A želeo sam i da ih čujem u muzici koja je različita od one operske, kojom koračaju veoma dobro.

I pojavi se Tanja Filipović, srednjoškolka koja po četvrti put peva na solističkom koncertu pod svodovima Nacionalnog pozorišta i opere. Sigurno je nečim zavredila da se tu nađe po četvrti put. Čak i da je po prvi put napisao bih istu rečenicu. Devojka veoma pristojno peva.

Mnogo sam zahtevniji u Jazz muzici nego u operi. Ono Jazz me dirne. Jer Jazz se ne interpretira, već doživljava. Zato je najsličniji vođenju ljubavi. Ugađaš sebi, ugađaš osobi pored sebe, igraš se, nadmećeš, dopunjavaš. Nikada dva puta isto.

Za mene,  Jazz bez duvanskog dima je kao za sremca, lalu i bačvanina supa bez rezanaca.  Bilo je dima, onog veštačkog i hvala na tome rediteljki.

Nije bilo strasti, nije bilo crnačke lucidnosti, mirisa viskija, nije bilo jeftinih ženskih parfema. A sve to mora da bude u mizici koju svrstavamo pod Jazz. Rekoh da sam zahtevniji nego u operi. Očekujem od svake interpretacije Yokuali da me baci u trans, kao i od svake druge habanere. Draži su mi ritmovi oštriji od onih Beni-Gudmanovskih i Djuk-Eligtonovskih, ali Jazz je Jazz i ko u njega ne uđe srcem tangerosa, dušom preznojenog crnca, kusa onu gore spominjanu supu bez rezana i još hladnu.
Ne želim da pišem o nastupu profesionalaca, osvrnuću se samo na duete sa Tanjom. Muškarci su bili neuporedivo glasniji i poklapali su je potpuno. Videla se neuvežbanost i nemoć ton majstora. Tek je zajednička numera svih izvođača bila za plakanje, ali Jazz i jeste plač potlačenih. Nije ni nastao mocartovski na dvoru, već u siromašnim četvrtima, gde je plakala truba, uzdisao trombon, gde je jecao saksofon, u dirkama klavira se iz punog srca prenosila hrana u prazan želudac, a u bubnjevima, proizveden metlicama, damarao optimizam. 

Dobio sam učenički nastup, a kvalitet osrednjeg javnog časa srednjoškolaca. Tačno, koliko je saksofon Uglješe Novakovića bio naučeno odsviran, toliko je klavir Andreje Hristića bio bliži pianinu iz kaubojskog salona.  Luka Jović iza bubnjeva je odradio  najosnovnije zahteve, a kontrabas Ivana Maksimovića je bio akademski korektan.

Baletski igrači, bez osmišljene koreografije su se kretali od Džon-Travoltinskih poteza, do kič erotike tanga. Propuštena je velika šansa da ih publika zapamti, jer su mogli da izvedu, uz dobru kompoziciju pantomimičarsko baletsku igru za pamćenje, ali prilika se izgubi.  Isto važi i za glumca Andreju Maričića. Sa tekstom koji nema ničeg zajedničkog sa događanjima na sceni, i neprimeren devojci od 16 godina, na čijem je koncertu glumac gostovao. Šetao se u mantilu. Užas. Ne mora čovek da ode u gradove gde je nastao i gde se svira najbolji džez, pa da shvati da se tamo mantili ne nose.

I pre dolaska na koncert imao sam u sebi pitanje: Šta afirmisani pevači traže, čak i kao gosti, na koncertu srednjoškolke. Izvinjavam se, ali Tanja Filipović, iako korektno peva, sa jednom (nisam za to čuo) domaćom nagradom, nije ništa više od srednjoškolke koja dobro peva, a kakvih se desetak svake godine pojavi na javnim konkursima i nekoliko puta više onih koje daleko bolje pevaju po klubovima Beograda.

Naravno, ovom detetu, koje samo dobro peva, nije bio potreban konkurs da se u njenu čast plati i priredi čitav celovečernji performans. Po četvrti put. I to u najznačajnijoj scenskoj kući naše države. Da li je podrška samo mama, ili nešto mnogo značajnije u kulturi ovog grada, pokazaće vreme.

Da se vratim na Ljubicu Vraneš,  Dragoljuba Bajića, i Vuka Zekića. Što se tiče  Dubravke Filipović, razumem, ćerka je u pitanju, pa koliko joj je pomogla oko organizacije privilegovanosti, toliko joj je odmogla pevanjem. Veoma pomno pratim rad troje gorespomenutih. Čak sam za prvo dvoje imao najlepše reči za sinoćni Gala Koncert. A Vuku Zekiću sam napisao hvalospeve za maestralnost u „Đani Skikiju“ i svaki put kada bude u toj roli, eto mene u gledalištu. Veoma je dikutabilno pitanje etičko – estetičko, da li treba afirmisani umetnik da bude gost kod nižerazrednog. Pogotovo kod onog ko je tri, ili pet rangova niži. Moja Poetika je tu fleksibilna, neka sam umetnik bira. Neću njih troje manje ceniti, čak i pošto napišem konstataciju kako na ovom koncertu nisu imali šta da traže.

Šteta, mlada osoba poput Tanje, našla se u neobranom grožđu. Zar su organizatori mislili kako će privilegija da peva po četvrti put na mestu zvanom „Raša“ proći samo na kuloarskim ogovaranjima???? Preveliki apetiti izazovu uvek gorušicu.

Neka taj, ili ti moćnici omoguće isto i drugima koji su u istom rangu, ili imaju slučajno par, ili više nagrada i drugih javnih priznanja. Pratim rad veoma dobrih mladih pevača, o njima sam pisao, ali na drugom mestu. Oni neće, čak ni zajednički, da dobiju takvu šansu u ovoj kući.

Kao gledalac sam ponižen. Pola sata sam čekao u hladnom predvorju, na još hladnijem betonu početak koncerta. Razvodnice su šaputale, kako se odlaže prvo za deset minuta, pa potom za pola sata.

Tanja Filipović je mlada i očigledno ne zna pravila scene, a na žalost to i ne piše u knjigama, čak ni u onoj koju je moja malenkost napisala u vezi pravilnog ponašanja, jer svi misle (pa i ja) kako „su umetnici bogomdani i sve znaju.“

Niko se nije izvinio zbog kašnjenja. Niko nije ponudio da uz izvinjenje publici podari još jednu pesmu. Postoje nepisana pravila, a za one koji su i nepismeni i bez iskustva, to mora de se okači na "zid" interneta. To očekivano i obavezno izvinjenje nije stigla da kaže ni Ivana Dragutinović Maričić, koja je van svih pravila, na kraju koncerta, zgrabila mikrofon (rekao bih otela, uzurpirala, uhapsila) tražeći od publike da pozdravlje sve redom, od inspicijenta, do majstora svetlosti... Plus neke: Žike, Mike, Jovice... (sedam, osam nadimaka) valjda nosači, vozači, eketričari, bravari. Žena tražila, publika aplaudirala. Gledao sam nebrojeno amaterskih predstava, ali ovako nešto nisam doživeo. Od koga li je sve to naučila ta prepotentna rediteljka???  Ili misli kako je scena njen posed, da je publika došla da nju vidi i sluša u petominutnom obraćanju. Ja hoću posle koncerta da idem kući, da mi u ušima ostanu zvuci, da preslušam iste numere na Youtube, ne želim obraćanje nekog ko je umislio da je režiserska veličina, za čijom rečju čezne publika.

Gospođo Maričić (kažem gospođo, jer po bontonu se tako  oslovljava svaka ženska osoba starija od dvadeset jedne godine), Vi  ne poznajete bonton, Vi ste u režiji očajni i očajni i katastrofalni. To kaže neko ko je kao dete slušao i gledao Rašu Plaovića, neko ko je režiju i dramaturgiju počeo da uči iz udžbenika Joce Kulundžića i Mate Miloševića... To vam kaže neko ko  dosta zna, ali uči i danas.. Na ovoj predstavi sam bio da doživim lepo i nešto naučim i naučio sam, posebno od Vas... naučio još jednom kako ne treba da se režira, kako ne treba željom za samoreklamiranjem da se iziritiraju ljudi da sve ovo ovako napišu i pokažu javno.  Podstakli ste me da pitam Upravu i Umetnički savet da li neko prati Vaš rad i to odobrava. Da li i dalje, na programu potpisani VD upravnici, stoje iza sinoćnog događanja????

Mladoj umetnici Tanji želim sreću (da što pre ode odavde na neko dobro školovanje u inostranstvo) i neke druge (primerenije) saradnike u sledećem projektu.
Za onu gore spomenutu gorušucu nisam kriv. Izazvali ste je u meni, a ja sam podelio sa vama. Ja za nju uvek imam lek, vi se snađite.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2017/01/love-is-in-air-jazz-koncert-tanja.html

Novogodišnji Gala Koncert. 13. 01. 2017 Beogradska opera, Narodno pozorište Beograd. Aleksandar Dojković, Ljubica Vraneš, Ljubodrag Begović, Aleksandra Stamenković Garsija, Ivanka Raković Krstonošić, Dragoljub Bajić, Vladimir Andrić, , Dušan Plazinić, Sofija Pižurica, sopran, Aleksandra Angelov, mecosopran, Nevena Pavlović, Dejan Maksimović, Ana Rupčić, sopran, Vladimir Andrić, Miodrag D. Jovanović, Dragana del Monako, Ivan Tomašev, bas, Zorica Mitev Vojnović, Đorđe Stanković, Stefan Zekić, Dijana Cvetković.Narodno pozorište.

U "Novogodišnjoj noći"

U satima nakon koncerta.

Bio je to Novogodišnji Gala Koncert.

Fama je nastupila još one noći kada je u pola predstave VD otišao da veća i deli ulaznice. Ne pitajte se kako  sve čujem i sve vidim i sve znam.

Dok se čekao naš domaći Gala, bio sam ubeđen kako će sve da ispadne Gili-Gili, ali prevario sam se. (priznajem)

Nije to bio ni nastup Beogradskih devojčica i dečaka, ali ni publika nije bila Novogodišnja - Bečka.

Nakon uvertire, koncert je otvorio, meni sve omiljeniji Aleksandar Dojković

Nosio se dobro sa „Torna a Surriento“, ali pošto se  dirigent Đorđe Stanković razmahao, a orkestar opustio, zadnje:

„Torna a Surriento:

famme campá!...

se nije čulo!!!

Ali, Bože moj, za Novu godinu, pa makar i ovu nepriznatu, Srpsku, sve se oprašta.

Dojković sigurno nije svestan koji je značaj onog ko otvori Gala Koncert. O tome kasnije, poslastice se ostavljaju za kraj.

Smenjivale su se  Ljubica Vraneš, Aleksandra Stamenković Garsija, Ivanka Rakočević Krstonošić, Sofija Pižurica. I sve su pokazale šta mogu, neke čak i više od toga, iako je pevanje arija van operske predstave  zahtevnije za izvođača, a publika je koncentrisanija. Nedvosmisleno su se unele u role i glumom doprinele opštem utisku.

Treba da se pohvali nošenje kostima Orlovskog kod Ljubice Vraneš. Pravi potez i dodatna inspiracija za nju da predstavi tu lepu ariju iz „Slepog Miša“.

U drugom delu imali smo Aleksandru Angelov, Nevenu Pavlović, Anu Rupčić i Draganu Del Monako. Naravno da se očekivalo od Dragane da druge zaseni, ali...

Na ovoj sceni,  Gospođa Del Monako može još dugo da živi samo zbog šarma, izgleda, manira,...  bivše harizme. Pevanjem sve manje odskače od onoga što se zove BOS (Beogradska Operska Scena)

Uigran duo Dragoljub Bajić i Vladimir Andrić su za sastav večerašnje publike bili dovoljno dobri da pevaju na bis. I bili su veoma dobri.

Naravno, na kraju je bio Ivan Tomašev sa arijom Don Bazilija iz "Seviljkog Berberina". Već sam ponovio u vezi predstava u kojima je bio prošle jeseni. Tomašev je Tomašev.

Večeras dirigenti nisu uspeli da orkestar dovedu ni na radnu teperaturu, još manje do usijanja.  Čak i uvek dobroj Zorici Mitev Vojnović to nije pošlo za rukom. Zato je Đorđe Stanković iskoristio priliku da pokaže svoje Animir Majstorke sposobnosti. Očekivao sam sve vreme da iz njegovog Big-Laletovskog kostima izleti neki beli golub, ali avaj, skakutao je animatorski oduševljeno  oko učesnika dok su se poklanjali uz zvuke „Marša na Drinu“ a golub je ostao u rukavu za neku drugu priliku. Ipak mu je zabava jača strana, neumesan govor pre početka drugog dela i podsećanje publike  u Novogodišnjoj noći, na gala Koncertu na "one kojih nema,"  na predkazačko hipotetičke susrete na nebu sa onima koji su tu, je stvarno za moj ukus bljutavo.
Ali, vratimo se lepoti muzike. Koliko je  "Marš na Drinu"  primeren mestu i večerašnjem dešavanju, neka svako donese zaključak za sebe. Mene to uvek asocira na šatru  pod zvezdom julskog sunca, hladno pivo i mlakušno praseće pečenje, koje se lepi za prste. Šta ću kad posle pametnih & lepih žena najviše volim te tri stvari. Ako ću već da srbujem uz "Marš," sigurno neću u bordo plišu operske dvorane.

Imam i dva zaključka:

Obavezno treba da se organizuje za dirigente (muškarce) kurs bontona i ponašanja na sceni. Ni jedan nije sa manirima džentlmena dočekao i ispratio pevačice.

Sa druge strane počev sa  Dejanom Maksimovićem, koji je poljubio ruku dirigentici i drugi su sledili taj manir.  Nakon dobrog, veoma dobrog "Don Hozea", to se i moglo očekivati od Maksimovića. A aplauz, pa aplauz će za njega biti mnogo duži kod publike koja ceni više kvalitet od kvantiteta i sporednog efektiranja.

Spomenuo sam ono što mislim kako je vredno spominjanja, ostaju još dve stvari. Šlag na tortu, kao poruka Dojkoviću i već "obavezno"  obraćanje Upravi.

Prošle godine ja koncert „otvorila  Nevena Pavlović“. Koliko moja malenkost zna, na svim koncertima se uvek ide od manje dobrog, ka onim boljima, da bi se završilo sa najboljim. Ali... "Mediji" su propratili tadašnji nastup Pavlovićeve hvalospevima u naslovu: „Veličanstven nastup soprana....“ a u podnaslovu: „U glamuroznoj haljini...“... A članak je govorio o Novogodišnjem Gala Koncertu Beogradske Opere. (naravno, ostali učesnici nisu ni spomenuti) Valjda za nekog ko je inicijator toga i nisu bitni, ili je novinar sedeo (izdržao po zadatku) na koncertu samo dok je ona pevala.

Na najpozitivniji način se sećam Pavlovićeve iz „Đani Skikija“, pogledam na sajt Opere šta piše, a tamo: „Посебно је запажен њен соло наступ на свечаној церемонији америчког Дана независности 4 јула 2014. у резиденцији амбасадора Кирбија где је извела америчку и националну химну.“ (tekst u originalu, bez mojih pravopisnih i interpunkcijskih ispravki)

Ovde je vidljiva pismenost činovnika nacionalne kuće, a na FB profilu zdušno brišu sve što nije u maniru hvalospeva.

A ono gore sam pročitao i u spomenutom članku (samo transkribovano u latinicu), ko je koga citirao, ne znam. 

Pred Pavlovićevom je karijera, ako neće drugi, neka se bar ona zapita šta je umesno, a šta je neumesno za nekoga ko cilja da bude primadona. Ponoviću joj, kao i svim drugim novodošlima. Publika je nemilosrdna, jednog dana uzdiže, drugog dana sahranjuje. Aplauz traje minut dva, a mišljenje ostaje u glavama, ne danima, nego godinama.  Mislim da žuta štampa neće propustiti priliku da naglasi njen večerašnji  izrazito estradni nastup, ja se ovde ipak bavim nekim drugim temama.

O večerašnjim haljinama ne želim da pričam. Više sam stručan za mebl štofove i draperije, tako da Pavlovićevu za ocenjivanje, po tom pitanju, prepuštam drugima.

Zamerio bih samo Zorici Mitev. U onoj crvenoj šljokičastoj haljini publika  je zadnja tri meseca gledala bar četiri puta. Ipak, Zorica je Zorica, jedina koja može, pored gostujućih dirigenata, da udahne potreban adrenalin orkestru. Ma dolazim ponovo da je gledam, makar u istoj haljini, neka samo diriguje.

Zorica Mitev se na kraju nije pojavila pred publikom! (postoje i oni zaključci koje zadržavam za sebe.)

A Uprava.

VD je viđen  U zgradi u sakou, u loži u džemperu. Ne pratim ga, sam mi izlazi pred oči. Da li je to posledica mrazeva u predhodnim danima, ili je nagoveštaj još čemernijeg vremena, videćemo. Meni ne sluti na dobro. A za njega i njegovog kolegu na Čelu Pozorišta, jedna meni veoma draga izreka, Prvosveštenika rimske poezije, Vergilija:

Macte animo, generose, puer sic itur ad astra.

Daću i kratko objašnjenje. Ta latinska  izreka: „Skupi novu snagu, momče, tako se ide do zvijezda.“  A  izgovara se u znak pozdrava ljudima koji koračaju lavirintima, pustinjama i močvarama umetnosti.

Hvala Vam svima za doživljaj!

I znajte, korisnija i podsticajnija će vam biti svaka moja ne tako lepa reč, nego aplauz onih koji vas se u trenutku dok ovo pišem i ne sećaju.

Razumemo se, zar ne?

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Johan Štraus, Slepi miš. Beogradska opera, Aleksandar Dojković blistao na sceni. Odlične: Evgenija Jeremić i Ivanka Raković Krstonošić, Ljubica Vraneš! Super: Ljubomir Popović, tenor.

Od „Slepog miša,“  do „Šišmiša“

Ili,

Rekvijem za tužnu jelku i  100 naduvanih  kineskih balona.

Možemo da odahnemo u staroj godini, što se opere tiče. I da izdahnemo, u perspektivi!

Objasniću i jedno i drugo.

Mnogi su se dokotrljali do početka sledećeg januara. Neki su pevali jednom, neki ni jednom. Ima i onih koji bolje da nisu pevali.

Ipak, razbistrava se ova operska godina. Naravno, nešto potone, nešto ispliva. Nisam kriv što primećujem i jedno i drugo. Bar ću ovim osvrtom da dokažem kako nikoga ne mrzim, niti da pojedine protežiram. Lažu oni koji tvrde za svoje tekstove da su objektivni. Jer objektivan može da bude samo onaj ko nema svoj lični ukus, svoj stav, svoje poimanje umetnosti. Uostalom, razmislim li, ovde mnogi i mogu da budu objektivni, samo kada bi smeli.

Desio se „Slepi miš“. Da nije njega bilo ne bih znao koliko je Aleksandar Dojković moćan kao Fon Ajzenštajn. Kasnije ću širiti priču oko role Fon Ajzenštajna, jer unapred znam kako neću da budem kratak.

Evgenija Jeremić je odlično pokazala Rozalindu, a Ivanka Raković Krstonošić njenu sobaricu Adelu. Unele su energiju, maksimalnu. Da li je to publika osetila (kako uvek znaju „ozbiljni“ medijski kritičari,  ja Ne Znam) nisam siguran. Od mene, njima dvema,  jedno iskreno: Bravo!

Ljubomir Popović, je bio više nego upečatljiv. Bio je onaj „zvrk“ na sceni, koji je sporedni „šrafčić“ ali veoma bitan za pokretanje cele „mašinerije“ večerašnje operske magije.

Ljubica Vraneš je, u svom akademskom stilu, više potencirala na dostojanstvu Grofa Orlovskog. Ruski grofovi (mislim na one koji su željom, ili sticajem okolnosti hodali Evropom),  dušom i telom plivaju između suicidnosti i perverznosti. A skončavaju, ako već nisu umrli, predhodno osiromašeni, od sifilisa, ili tako što prodaju porodičnu sablju i napiju se po poslednji put u nekom bircuzu, svakako, ostaje i pogibija u dvoboju (ako imaju bar   malo sreće). Ovaj Ljubicin je bio za mene previše otmen i odmeren, kao da se rediteljev grof školovao u kartuzijanskom samostanu. Da je režije htela, mogla je da iskoristi njen talenat i umešnost pantomime, dobro pokazanu u „Đani Skikiju“.

Jasno, opereta  je počela uvertirom, toliko popularnom i poznatom, da se i najmanje greške ne opraštaju. Stefan Zekić, kao dirigent, nije udahnuo ni potrebnu energiju, ni ritmičnost, nije iz orkestra izvukao čak ni ono što oni ponekad mogu.

Zvučali su mi kao orkestar sedamdesetogodišnjaka koji su do pre dvadesetak godina zabavljali posetioce Hotela „Moskva“ u večernjim satima. Znam kako sam pre izvesnog vremena rekao da neću više nikada da kritikujem Operski Orkestar, čuvši kako to „neki drugi“ rade u ovom gradu. Znam i veoma dobro pazim na svaku reč, jer reči ne pronalazim  u nojevskom repu, da bi prijale i milovale, već su iz  mog sopstvenog repa, jer su (vidi se i oseća) u tonovima čegrtušinog čegrtanja. A to što je Zekić  svojim pojavljivanjem na sceni  na kraju predstave dobio 5-6 vriskova (devojačkih) nema veze sa operetom. Te devojke su došle u par grupa, po 3-4. Bez muške pratnje i većina je završila u Bifeu Narodnog pozorišta. Opet bez muške pratnje. Same! Ovde izostavljam svoj komentar u vezi uzročno posledičnih veza vriske i žestokog pića.
Zekiću, pa valjda ti je jasno kako si Štrausa dobio, jer je našim dirigentima kost u grlu i velikodušno ti je ponuđen kao vruć krompir, ali svima za utehu, ne bi ni oni bolje to uradili.

Čin prvi.

Sada ću da se zaustavim kod jelke. Ova jelka (vidi se na fotografiji) stoji u holu već nekoliko nedelja. To je jedini ukras u prelepoj zgradi Nacionalnog teatra, Baleta i Opere. Jelka zlatne boje zida, ispred koga je. Nešto što treba da liči na jelku, bez natpisa ko je autor ponuđene originalnosti. Kod mene ne prolaze u umetnosti priče koje u sebi imaju reč Štednja. Svaki od hiljade samostalnih umetnika ovog grada bi poklonio svoj prigodan „Novogodišnji rad,“ (to se danas  zove "instalacija") samo da se napiše njegovo ime. Zar nema u ovoj velikoj kući sa 800 ljudi   nekog da kreira nešto, ako  za pamćenje, ono za trenutno oduševljenje?

Ima jedan izraz u srpskom jeziku: „Ne pravi se većim slepcem, nego što jesi!“

Znam da su se neki zamandalili u Operi, ali pustite da uđe vazduh. Okačite reklamu ispred Opere i n napišite: „Slepi miš 30. decembra leti Beogradom!“... Napišite da u toj kući pored Jadranke Jovanovič (koju svi znaju) pevaju i neki drugi i bolji od nje!!!!

Pokažite da ta zgrada nije zatvor, koga treba da se klone ljudi... Ili klinika za mentalno obolele.  Ako grad kiti sve odreda institucije, Vi upalite bar tri šarene sijalice. Ne spava u Zgradi na Trgu Smrt. Pokažite običnom građaninu da je to kuća umetnosti i kulture. Ne popunjavajte dvoranu decom... I sinoć ih je bilo najmanje četvrtina. Privucite nove ljude.  Za jelku sam vam poklonio ideju, ostale prodajem.

Čin drugi.

Prilagođavanje predstave terminu kada se odigrava je bio pravi pogodak. Iako je onih pedestak devojčica i dečaka razbilo koncepciju Štrausa, unelo je vedrinu. Napravio se performans, koji mora da oduševi i one najklasičnije tipove. Nije tu smetalo ni komešanje roditelja, baba i deda tih malih pevača. Nije smtalo što su ti veliki morali da napuste predstavu, kako bi ih sačekali one male. Meni smetaju neke druge stvari, ali o tome u Trećem Činu.

Predstava je bila veoma dobra, jer svi su bili dobri,  a već spominjani Dojković izuzetan. Uporedio bih njegovu dominaciju sa istorijskim likom Kamijom Šandebizom, Milana Gutovića u prvoj podeli vodvilja „Buba u uhu.“ Upravi se pruža šansa da od ovog „Slepog miša“ napravi nešto slično onome što je Ljubiša Ristić napravio od tankog teksta Žorža Fejdoua. Samo šansa, ... i na tome će ostati, tvrdim da niti mogu, niti umeju.

Ti isti koji niti mogu, niti umeju su u „zatvorske scene“ operete, ubacili nepotreban tekst, pantomimu, koreografiju. Četvrt sata dosade! Trend u svetu je da se u taj deo  utka priča sa savremenom tematikom. A naši „umetnici“ su mislili kako će beskonačno dugo pijano teturanje zatvorskog čuvara, oduševiti publiku. Tačno, srbin se najpre smeje pijanom čoveku, ali to je najniži vid humorističkog i glumačkog umeća. Bez ikakvog dramaturškog opravdanja, ušlo se u monotoniju, koja pobliku uspavljuje.

Čak ni taj, za mene krajnje dosadan deo, nije uspeo da umanji opšti utisak koji je u potpunosti pomogla koregrafija  Vladimira Logunova, kada su Dojković i Popović u pitanju..

Zapravo, potvrdila se samo  stara činjenica: Mnogo babica, kilava deca. Na prevodu govornog teksta je radilo (ni manje ni više) pet osoba. Pa i za romane Rat i mir, Budembrokove, Čarobni breg.... dovoljan je bio jedan čovek. Stvarno ste svi zaslužili da vam ime bude na afiši!

Treći Čin.

Na pola puta do Beča je Zagreb.  Onaj ko je bez ideje može i tu da vidi šta se radi sa „Šišmišem“. Oni su svoju predstavu javno, u direktnom prenosu (svojevremeno)  „emitirali na TVu“, kao novogodišnji poklon.

Sa ovom predstavom je Uprava mogla da se podiči pred celom Srbijom. Građanstvu bi se ponudilo nešto  drugačije Made in Serbia, što nije ružičasto. Ali avaj! To je nešto što se planira tri meseca unapred, a administraciji se mesto tako ljulja, da su srećni samo ako sutra mogu da sednu u istu stolicu. I tako od danas, do sutra.

Jer zaboga, što bi neko zaintrigirao Srbiju kako peva Dojković, kako izleda Jeremićka, kakav je lik Popović, što bi i pokušala da sazna ta Srbija,  šta to Vranješ i Matić,  rade u inostranstvu. A saćuvaj Bože da požele (obećanu) Sanju Anastasiju u Beogradu. I na internetu se Opera oglašava kao na garnizonskoj zidnoj oglasnoj tabli. Ma doćiće i to na red, doćiće u novoj Godini i oni na red što su nam svojevremeno obećavali Anastasiju i Kitićku.

Uprava ne razmišlja o poštovanju operskih umetnika, ne radi ništa na reklamiranju predstava, ne brine o veoma lošem mišljenju javnosti u vezi opere. Namaknu novac od države, pošalju izveštaj kako je posećenost 95% (jasno učenici su jedna četvrtina) i gotovo...  Stanje zvano bara!

Eto da i ja nešto objasnim jednom rečju i to samo sa 4 slova. Bara.

Gospodine Upravniče, suma sumarum, možete da budete srećni... I Vi i VD uporavnika pozorišta, koji vam je kolega po dve osnove.  Od Aide do Slepog miša je vidan napredak. Možda vas niko nije temeljnije pratio od mene. Onu osobu koja je večeras sedela pored vas, smatram delom Operskog dekora (pa je ne računam u posetioce). Ima li većeg uvažavanja, prema njoj, sa moje strane? A možda ćete Gospodine Upravniče da je angažujete da vam isplete novi džemper? Jer u svojoj socrelaističkoj biografiji je decenijama potencirala na podatku da je kao mala plela džempere sa svojom bakom, kako bi imala novac za školovanje. A pletilje su uvek u trendu i u modi (kod sprskog naroda).

Gospodine Upravniče, u svojoj iskrenosti, priznaću Vam, Vi ne bi ste sedeli tako obučeni na prvoj galeriji. Za takve, u košuljama i farmerkama bi bila rezervisana treća galerija. Kao svuda po svetu. Pa bili ste tamo, zaboga!!!!

Umetnik mora da se poštuje, umetnosti čovek mora da se klanja. Ne može pred Ramfisa da se izađe u odeći u kojoj se pere automobil, pred Aidu u istoj garderobi sa kojom se kupuje povrće na pijaci, ne mogu sa jedne strane da sede muzičari sa leptir mašnama, a sa druge oni koji su došli sa džoginga, ne presvukavši se pre toga. Socrealitički pristup (nije ni bio u stvarnosti takav), sindikalno ophođenje prema vrhunskoj umetnosti, ne daje inspiraciju i dodatni elan umetniku da dostigne visine Karerasa,  Kalasove, Pavarotia.

Opera je svuda u svetu Hram Umetnosti. Upravnik je prema tome neka vrsta Prvo-Sveštenika u tom hramu.

Čak i za one koji nisu pametni, dosta sam rekao.

P.S. Da, nagrađena je publika bacanjem sa treće galerije  stotinak raznobojnih  naduvanih balona. Neočekivano, lepo i krajnje simbolično. Nisu leteli, padali su. Svi! Svi su padali!
U svemu nađem simboliku i skrivenu poruku!

Srećno Vama sa publikom i publici sa Vama u Novoj 2017. godini.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/