Novogodišnji Gala koncert. Beogradska opera. Narodno pozorište Beograd. NAJVEĆI MUZIČKO-SCENSKI SPEKTAKL 2017. Narodno pozorište. Piše David Naum.

I?

Moje pitanje čelnicima Opere biće veoma kratko.

I?

Dizali ste prašinu oko Nogovodišnjeg Gala koncerta, da smo svi kijali sedam dana, a pojedince alergijske posledice drže i dan danas.

Znali ste veoma dobro kako treba PRE, ali bitnije je ono POSLE.

E SADA je ono POSLE!

Da nije  pisanja moje malenkosti i još jedne osobe koja muzikom trči stipl cez, osta glasnogovornički najavljivani glamur,  trud i dvomljenje oko pesama,  ostaše birane,  krojene i maksimalno strukirane toalete neprimećene. Pa valjda i onog u Babušnici i Mionici interesuje kako je prošlo ono što je najavljivano u svim „značajnim“ pisanim medijima i u nacionalnim TV kućama. Zaintrigiraju, Zagreju, Uzbude...   I ništa! To džentlmeni na rade damama ni u kakvim situacijama. To džentlmeni stvarno ne rade damama!

Verujte mi na reč, za žene srpske provincije, dame sa operske scene imaju mnogo veću harizmatičnost nego za beograđane koji se Opere klone kao turisti indijskog sela određenog za gubavce.

Uprava je sve uradila da se u medijima koncert izreklamira! Bravo!

Reklama je bila samo u cilju promovisanja kuće i ljudi koji u njoj (bar većina) mukotrpno radi. Zašto? Pa zato što je većina karata podeljena.

Šta je ista Uprava uradila da koncertu prisustvuju ljudi koji će taj rad i zalaganje (nesumnjivo) da adekvatno ocene u javnosti? Ništa.

I dok se veličaju Suđičko – Milijevski Žikinošareničarski KIČ, javnost o NAJEVEĆEM MUZIČKO SCENSKOM SPEKTAKLU u državi ćuti. Ovo što ste vi priredili je Najveći muzičko scenski događaj, iako je i drugima, a i vama draži bio izraz: Gala koncert! OK za svet, ali... U kulturi gde imamo „Gala malograđanska venčanja“, „Gala estradne žurke“ "Gala promocije knjiga koje će se prodati u 250 primeraka" ... reč Gala vezana za operske umetnike je za mene promašaj, ali... O ukusima ne raspravljam.

Koncerti ovakve vrste ne postoje samo da se javnost upozna sa pevačicama i pevačima, već i da posle toga čuje, vidi, dobije zaključak o celom događaju, jer većina ne prisustvuje koncertu.

Šta je  time postignuto? Ništa!

Ipak!

Šekspirovski, „Sve je dobro kad se dobro svrši“ i važi, a i ne važi. Kada se sve sleglo, uz vašu nesumnjivu želju i trud,  a moju strast, zaključujem: bilo je korektno. Uzme li se uzme  činjenica da  se orkestar durio, žario i palio ne želeći probe. Uvek složan i jedinstven. Za očekivanje i hor uvek složan i jedinstven, pevačima ostaje da grizu nokte i čekaju da ih neko kao zlatno zrnce ugleda u tanjiru ispirača šljunka.  Još i kada se obruše neki poput mene na njih... Mora se priznati, nije im lako!!! Da, jedni su elegentno izbegli nastup, drugi otišli u inostranstvo,  da se sklone, iz razno raznih razloga, jer najbolje je konkurenciji za rukovodeće mesto gurnuti vruć kesten u ruke i to onaj „Gala“. . Uz sve te činjenice, bilo je više nego korektno. A znam i razlog  što mediji, nakon svega,  nisu, ne samo hvalili, kako umeju (češće neumesno, nego umesno, retko po sopstvenoj želji, a skoro nikada sa pokazanim elementarnim znanjem u vezi muzike i karijere onih o kojima govore i pišu) je već stvar trenutka,  važniji im  je Premijer i neki tamo voz za Kosovsku Mitrovicu, koji bi, u perspektivi, prevozio tri putnika i pet konduktera, nego Umetnički spektakl pred prepunom dvoranom. Trebalo je ispratiti Suđićev celovečernji kez, testerisanje neke Zorane Kalajić, itd, itd...

Gospodo iz nacionalne Opere, jeste li čuli za Termopile? Sa željom, ili ne, Vi ste u tom klancu, Vi i mi! Vi ste poslednja odbrana kulture pred najezdom varvara kojima se pridružio ledeno nasmejani gospodin sa svojom škriputavom svitom, koju niko od onih sa elementarnim muzičkim znanjem i U od ukusa,  ne ceni. Kod mene neće proći, a vi razmislite da li je bolje da mislite o kvalitetu svog glasa, nego o tome da li imate zvanje prvog, ili drugog soliste.

Onaj ko je trebao da  nametne javnosti ovaj spektakularni događaj, to ne ume, nije spsoban za to, neuk je i mrzi ga da to radi.

I ja bih voleo da živim u društvu gde klima omogućava ljudima da pročitaju (bar ponekad) šta se zbiva na predstavi sa 800 ljudi, a ne da se svaki sportski događaj sa duplo manje gledalaca proprati opisom ko je šutnuo, ko je driblao, a ko sedeo na klupi za rezervne igrače. Voleo bih da neko drugačije piše i o predstavama i o Vama. Da se pojavi javno neko ko će da sučeli svoj stav sa mojim. To bi i za Vas bilo korisnije, ovako, osta moja malonekost i uvek pored mene dama što juri stipl cez (stipl čez). Za neupućene, pogotovo mlađane pevače, koji još nisu vrapčije ciketanski pustili dovoljno glas, da bi im otpala slepljena pelena sa zadnjice, stipl cez nije latinoamerčki ples, to je trčanje sa preskakanjem prepona, žive ograde, bazena sa vodom i korita sa peskom. I to rade oni koji, osim muzike,  zavrte znanje muzičke teorije, a sve to do dvadesete godine i zbrišu iz podruma „Akademije“ na više spratove za još znanja, da ne navuku mentalnu kostobolju od vlage i izgube sluh od memljivosti. Teoretičari, koji se ponekad pojave u operi, kao aveti, jedno vama govore, drugo vam prićaju iza leđa (upoznat sam), treće pišu, a najverovatnije nešto četvrto misle, ako uopšte misle o vama, o sebi i muzici.

I to ako uopšte i dođu na koncerte. Jasno besplatna ulaznica i honorar se podrazumevaju!  Draže im je ćutanje i kancelarijsko sedenje u nezameranju „okolini“, što je preduslov da budu izabrani za: urednike, rukovodioce, savetnike, a što da ne i za nekog direktora brojnih institucija, to im je draže, kao i tapšanje po leđima, dok već na dva metra iza tih istih leđa puste zmijski otrov licemernosti i neznanja. (A o takvima i sličnim elementima upraviteljstvujuščih sovjeta kulturnih institucija tek sledi, u narednim danima „sveobuhvatno i argumentovano“)

Valjda sam Vam za jotu draži od njih. Iskren sam.

Naravno, novinarskim piskaralima je tog dana, uoči Srpske Nove godine,  draže  od opere bilo  sedenja u bircuzima, ili  porodičnog gledanja Pink programa. Ko još od njih ide u operu, čak i po profesionalnim zadacima? Prestoničke novine su pisale o nekom KUDu, u  jednom srpskom gradiću. koji je imao Novogodišnji program.

Da se vratimo na temu.

Sigurno bi drugačiji odabir kompozicija imao veći efekat. Da je Nevena Pavlović interpetirala ariju iz „Đani Skikija,“ koja je i efektnija i stvarno to ona dobro radi (več primećeno sa moje strane), da je Ljubica Vraneš imala „Šampanj ariju“, da je Tomašev  bio Mefisto...  Da je tu bio i Dragutin Matić, koji je obeležio proteklu polusezonu... Ali... Ako se već zna da je ovo odabir karirane košulje, plus belog mantila u tête-à-tête sadejstvu sa,  meni veoma dragim, VD Upravnikom, progutali smo to kao jedan slatki „Mignon d la France“. Bar nam beli mantil garantuje organoleptička svojstva i higijensko poslastičarski nivo.

Bilo bi dobroda da je pevala i Sanja Kerkez, ali Zagrebčanima je bila potrebnija. Vi ne znate da Sanja Kerkez  otvara i zatvara operske sezone u Zagrebu? Naravno mediji ne pišu ni o ovdašnjem pevanju, a sajt pozorišta hvalospeva (dugosilazni akcenat na slovo E) na svoj račun, samo ako ode u goste dirigent.  Valjda misle kako uspesi njihovih pevača u inostranstvu nisu vredni ponosa i hvale. Tu mi se ne priviđaju (ko je uporniji saznaće da se bavim i parapsihologijom), .... da, ne priviđaju mi se karirane košulje i beli mantili... U vezi toga vidim miševe, ali onu specijalnu vrstu, snežnobeli, dirigentski iskeženi.

Da se opet vratim na temu.

Novogodišnji Gala Koncert je bio i prošao. Idemo dalje, u drugu polovinu operske sezone.

Znam, mnogo je više onih kojima ne prija moje pisanje. Za te imam samo jednu poruku, nađite nekoga ko će da piše drugačije (po vašim željama).  Znate, kao što slikari gledaju molere sa visine, tako ja gledam novinare. Jer oni rade poput molera sa valjkom i špricem za štriclu (ekspresno), neko poput mene traži nijansu reči, boju rečenice, jer imam vremena i ne pišem za jednokratnu upotrebu. Doživljenim se proizvedu rečenične konstrukcija koje i diraju i šašolje i maze i draže. Neke i razdražuju, znam. Ali to sam i hteo. Nikada se ne zna...  i tekstovi koje sam pisao u manje inspirativnoj dokolici, završili su u knjigama. Ne zna se nikada gde će ovo da završi???

Priznajem, nisam ni znao koliko sam na Gala, pardon Najvećem muzičko scenskom događaju,  bio srećan, iako mi je smetalo što pevači PEVAJU U PROLAZU.  Da, pevaju u prolazu. Sa jedne strane ulaze, na drugu izlaze, a dirigenti se „vraćaju nazad“ ili unazad, na isto mesto. Možda je Upravu, ubedila mlađana rediteljka Ivana D... Maričić kako je tako nešto IN u belom svetu.  Meni je to ličilo na rediteljevo mešanje učesnika varjačom da ne bi ceo spektakl zagoreo. Mešanje od početka do kraja, pa onda jedni sa jedne, a drugi sa druge strane, u gomili, da se poklone. Srećan sam što to veče nije rediteljka, sa očiglednom (unapred određenom)  perspektivom pod svodovima nacionalne opere, zgrabila mikrofon i tražila da poklonimo aplauz, između ostalih, čistačici Dari i binskom radniku Jovi, što je već dan kasnije učinila na sceni „Raša Plaović“.  Sigurno  kod Uprave takvi ekcesi prolaze, kod publike kojoj pripadam, možda, ali kod mene, NE.

Ponavljam, za svaku opersku predstavu se pripremam, ni jednog pevača ne spomenem, a da nisam preslušao njegove snimke, a i snimke onih koji to isto rade na drugim mestima, ili su radili po svetu,  nekih predstava se podsetim, raspitam se.  Mene nije sramota da pre i posle predstave pitam one koji više znaju i oštrije čuju i vide. Prepotentne sveznalice zato gutaju rečenične knedle, kada neko uporedi njihov rad sa drugima, kad dobiju pitanje: "Ko to radi tako i na taj način“? Znam samo jednu osobu koja sluša i priprema se više od mene. Ali ona je i „gorča“ u pisanju od mene, jer poodavno trči onaj muzički stipl cez... Uostalom nije trpeza samo sa šlagom, gorke maslinke,  pečurke, grejp su bolji uz muziku i uz piće. Zar ne? A i knedle sa šljivama su moj kulinarski specijalitet. E sad što nekima zastanu u grlu,... veličina, ili njihova umetnička alavost... ne znam  pravi razlog.

Mala digresija:

Za eventualne buduće javne slušaoce i gledaoce Opere i zbivanja u njoj, Aleksandar Dojković, je olakšao posao, bar kad je on sam u pitanju. Na njegovom sajtu može da se osmotri prošli rad, sadašnji i prati napredak. Ovo je mala reklama za sajt pevača koga sve pažljivije pratim i o kome sve pozitivnije pišem. Sad što je moje „dvooštrično pero“,  ne kao teški templarski mač, već malo humoristički nakrivljeno, kao sablja dimiskija...  što je oštrije...   lakše  je„za podneti“...
Moja poetska digresija:
Hajde da vam ispričam jednu davnašnju fimsku scenu. Templar viteški zamahnu dvoručnim mačem i preseče stoletni panj na pola, želeći arabljaninu da pokaže koju moć ima u rukama. Onaj drugi čovek uze svilenu maramu, baci je u vazduh i dok je letela, zamahnu sabljom iz Damaska i u letu preseče svilu na dva dela.
Ovo rekoh, jer mnogi imaju jače oružje u rukama od ovih reči sa kojima se igram  po svom ličnom nahođenju, bez naručivanja sadržaja, a kao što u impresumu piše: Sam sebi plaćam ulaznice.

I za kraj:

Publika u Operi ima samo Vas, a Vi, želeli, ili ne, nakon što se spusti zavesa, imate nas sa reakcijom koju ste proizveli.  Nas koji vas pratimo rečju,  što ostane bar neko vreme pošto skinete kostime i muzičari odlože instrumente u kutije.

Imate nas koji smo ceo život u umetničkim Termopilima, a sve više je i Vas koji se osećaju tako. Zalepimo nadolazećim varvarima ono špansko revolucionarno: No pasaran!

Neće proći i neće proći!

Draži ste nam mnogo više nego što mislite. Ne samo što nemamo druge, već što ste NAŠI.

Vi ste i naša radost i naša tuga. Korektno je da ono što proizvedete podelimo. I na kraju citirajmo i parafrazirajmo mudroezopovsku maksimu:

„Hic Rhodus, hic salta“

U Operi ste, pevajte!

Da: U Operi ste, PEVAJTE!

___________

U tekstu postoje reči i čitave rečenice koje neće svima da budu jasne. To je namerno učinjeno. Niti se piše sve za svakog, niti čovek treba sve da sazna odjednom. Svemu treba vreme.
Lakše se vari!

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/