Opera "Orfej i Euridika", Aleksandra Angelov, Snežana Savičić Sekulić, Sofija Pižurica, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, kostimograf Katarina Grčić Nikolić, , scenograf Dunja Kostić, dirigent Dian Čobanov

 

OD CELE LAĐE DALJE IDE SAMO DVOJAC A.&A.

 

Čitaoče * (Ovde se obraćam onima koji prvi put čitaju moje tekstove),  odmah možeš da prekineš, ako nisi spreman da pročitaš nešto na drugačiji način i ako nisi u stanju  da čitaš i ono što ne znaš – ovo zadnje i ti i ja znamo kako to ne bi ti sam nikada, ni pred kim, priznao. Nisi platio da čitaš ovaj članak, to je pod jedan, a pod dva, ne živim, niti sam ikada živeo od „državnog novca“, pa posedujem onu veoma skupu slobodu da ne moram da se divim „carevom novom odelu“, već da sam, po srpski, slobodan da popu kažem da je pop, a bobu, bob.  Bob spada u moju redovnu ishranu, a popove dobro poznajem –nikada, čitaoče*, ne proveravaj moje navode-, a ako imaš slobodnog vremena, ukucaj, isto ovde na Googl-e „Koliko popovi zarađuju“, pa ćeš odmah videti kako ni jednu reč ne upotrebljavam, a da nisam spreman da se odbranim u svojim stavovima, pred svakim)

Elem!

Vraćam vas par hiljada godina u nazad (IV vek. p.n.e.). Samo toliko. Drugi vas vraćaju milion godina (u kameno doba), pa im se i dalje divite.

Mediteranski kamenjer, tačnije vrh hridi…. Predpostavimo kako je suton, jer po danu, na takvim mestima samo opstaju škorpije i zmije.

I on zavodi nju, ili ona nju, ili on njega… Ma gde bila u daljini, jer ti tonovi se čuju i na ovom i na onom svetu.To je moja zamisao Orfeja.

Na kraju, sigurno ste zaboravili kako su i danas najcenjeniji i najcitiraniji grčki filozofi imali svoje dečkiće ljubavnike. Proteklih vekova namerno gurano u stranu, tek dobismo u Beogradu Orfeja i Euridiku…  Pola veka pre Vilibalda Gluka  na tu temu je kompovao Monteverdi, a sredinom predprošlog veka dobismo i operetu “Orfej u paklu”, J. Offenbach-a i da ne detaljišem, to rade oni koji sede na predstavama, pa prepisuju iz udžbenika, to rade ovdašnji teoretičari, a da ih  neko pita šta je na nogama imao glavni lik u predstavi, i da li je isposnica, u okviru dekora,  imala zvonik (ovdašnji izum), pojma nemaju.

Znači, literatura o pevačkom Orfeju je bogata, ali ne garantuje uspeh opere kod publike, ni pod razno.

 

Hajde sada na „neviđeno“ da Redakcija P.U.M.- a ponudi opkladu. (Ovo je napisano pre predstave) Svako može da dobije 100 evra (kada država daje po raznim osnovama, što ne bi „mrzitelji kulture i mladih umetnika“ ponudili novac, ali kroz opkladu. Svako ko potpiše da se njegova fotografija sme objaviti uz „prikladan“ tekst (redakcijski smišljen) pod uslovom da se večerašnja predstava izvede više od 5 (pet) puta, nakon šestog izvođenja dobiće onih gore napisanih 100 evra. Mogućnost klađenja traje do kraja oktobra, tada očekujem drugo, nešto slično ovome.

Čak i kada režiju potpisuje Aleksandar Nikolić, kome je ovdašnja kuća pre, malo više od pola decenije, omogućila režiju, ali unapred propale stvari. Čovek o kome niko više nije pisao od mene. Reditelj o kome sam pisao, bez obzira da li radi sa Rossi festom, SNP-om, da li režira baletske predstave…. Bar imam dokaze kroz desetak predstava, čak i kurseva, da pratim šta radi i koji mu je potencijal. Nisam pisao o njegovim režijama koncerata, gde je učesnika 5, a posetilaca nikako da bude 25. (Pa ako to ne interesuje mene, koga može da interesuje -mislim na pisanje-). Tek da se zna, kako, i kada nekoga „dižem u nebesa“, ne opraštam propuste, pogotovo ako nisu dostojni ličnosti koju treba umetnik da poseduje.

Čak i kada koreografiju podpisuje Aleksandar Ilić (jeste lu čuli da ga je neko nazvao Kraljem, osim mene). I u vezi njega mogu da se pohvalim kako sam više pisao, nego svi drugi zajedno. (Tu se ne računaju redakcijski „stručnjaci“, koji prepisuju agencijke vesti i rade intervjue, a da predstavama nisu ni prisustvovali, a većina nikada nije videla ni jednu baletsku predstavu, a još manje odslušala do kraja opersku). Dobio je šansu da radi na sceni, na kojoj je, kao igrač dobijao aplauze, aplauze, aplauze.

Zaključuješ, čitaoče*, kako ih u startu nahvalih „preko mere“. Ne, sa merom, jer imam pokriće u onome što sam do sada video kao posledicu njihovog rada, a ako pak hoćete da mi prikačite kako ih hvalim iz nekih prijateljskih razloga, tek si tu u zabludi. Jer sa prvim skoro dve godine nisam izmenjao, ni na koji način,  ni jednu reč, a sa drugim neću, najverovatnije, ni u naredne dvadeset dve godine.

I da zaključim: Za taj „posao“, ovde boljih nema.

Idemo na predstavu.

 

Franc von Stuck “Orfejas”, 1891.

Zamenu muških likova ženskim, i neočekivanost i nenavknutost publike na to je prvi na ovim prostorima uradio u jednoj svojoj pozorišnoj režiji Rade Marković (zar mislite kako sam to, kao srednjoškolac, propustio?). Ako ne računamo takve zamene (teatarske) pre II Svetstkog rata, kada je, recimo, Ljubinka Bobić u „Ministarki“ igrala  kao petnestogodišnjeg obešenjaka Raku, konvencionalnost te vrste je bila ukorenjena…

Elem!

Postavi jedna guska javno pitanje: Ko je „on da piše o operi“. A dotična guska, čiji se život svodi na ekremovsko selo-opera-opera-selo-…  ne zna da je moj prvi članak (posledica predhodnih humorističkih radova) bio za jedan književni časopis o novom humoru koji u YU kinematografiju uvodi režiser Dejan Karaklajić. Jasno, u to vreme je dotična mislila kako joj ona stvar služi samo da piški, ali danas  umišlja kako piški Eau de Cologne… O tome da su me kao dete doveli na proslavu stogodišnjice Nacionalnog tetatra sam pisao… ali ovo što dotična širi, ipak, nije ni blizu Eau de Cologne.

Nema adrenalina u pubici 23. juna, kada je napolju 35 celzijusovih, a u sali Glukova opera. Tako dočekasmo dizanje zavese. I odmah očekivana temperametnost reditelja i koreografa.

Da je postavljen „Orfej“ Monteverdija napisan pre ovog, čak i da je postavljena Ofenbahova opereta „Orfej u paklu“… To kod Srba ne prolazi. I kao što niko nije odgovarao za „Holanđanina lutalicu“, niko od onih koji su hteli da postave „Normu“ a morali su da znaju kako nemamo Normu… Neko mora da zna gde je ambis i da za to odgovara.

Ovakva scena, minimalistička. Dunja Kostić potpisuje, a ne znam šta potpisuje… Dve kose ravni i projektovan krug u pozadini. (O tom krugu ću kasnije) Kostimograf, Katarina Grčić Nikolić potpisuje… Šta? Koji vek?… U antičkoj Grčkoj tunike u boji su nosili bogataši, a bela boja je bila rezervisana za siromahe… Ovde i Amor beo, sa krilima, a la Arhangel Gavrilo. Umalo se nisam prekrstio, videvši „Amora“… Perja kao u kan-kan predstavi u Saloonu Divljeg Zapada. Hor, ili crn, poput kaluđerica, ili bordo… Bordo je kraljevska boja… Nigde naznake toge…. Možda je radnja izmeštena u drugo podneblje, ali kape na glavama žena su sa leve obale Nila. Na nogama neke „baletanke“, a stari grci su nosili karbatin. Ne moraš ti čitaoče* da znaš za karbatin, ali onaj ko javno prikazuje svoje „umetničko umeće“ mora…. U protivnom, neko će da reaguje i to nemilosrdno. Jedino je Amor bos u asimetričnoj plise haljini, modernoj pre tri decenije.

Tandem A.&A. do savršenstva rade masovne scene. Hor i balet su bili upotrebljeni do maksimuma, pogotovo balet, koji je pokazao onu moju staru tvrdnju da za ovdašnje baletske igrače nije klasičan balet. To sam više puta potkrepio i fizičkim karakteristikama, da  ne ponavljam.

I sa neba se spusti ogromna lopta. Već viđena u predstavama A.&A. Najsavršenije geometrijsko telo. Kosmički „proizvod“. Kako su je prihvatili, tako su morali i da je vrate. Metaforika i simbolika koju treba da slede i u svom narednom projektu?

Gde? Da čekaju narednu deceniju. Ljudi poput njih dvojice treba da biraju predstavu koju će da rade, u protivnom ostaće kako je… A to „kako je“, ne sumnjam, mnogima odgovara.

Neću o pevanju. I suviše je stručnjaka za pevanje koji jedno kažu u holu pozorišta, drugo napišu, a najverovatnije nešto sasvim treće misle. Rećiču samo da je  Aleksandra Angelov, operski Orfej, u trenucima sviranja radila to kao da u rukama ima rende (dobijeno od Apolona, sa sedam rupa) i da želi da napravi pitu od jabuka. Ni malo elegancije u igranju prstima. I previše njih, izgleda, sledi onu našu političarku koja je izjavila kako je opera „bel canto“ pevanje i da tu uopšte nije važna gluma. A tek Euridika je bila bez imalo suptilnosti, gracioznosti, lepršavosti nevine lepotice. Ravnolinijska, bez sopstvenog doživljaja raspona od zaljubljenosti, do paćenosti. Zar postoji neko ko je to očekivao na sceni od Snežane Savičić Sekulić.

Napisah gore sedam rupa, jer je lira koju je Apolon poklonio Orfeju  imala sedam žici, a ovaj joj je dodao još dve, da bi svaka muza imala svoju žicu. Zato je umetnost zvuka neba i podzemlja bila u rukama tog svirača.

 

Pohvaliću dirigenta, gosta iz Bugareske, Diana Čobanova. Jednom rečju profesionalac. I vredna spominjanja je i Maja Žovanović, prevodilac libreta. Valjda dolazi vreme da se ne smejem kovanicama iz latinskog jezika i izrazima elektronskog doba iz usta antičkih junaka.

Osim jednog bataka koji je sevnuo na samoj rampi, a moram konstatovati da nije bio ni malo seksi, ni u funkciji prirodnosti i predstave, erotičnost je bila na nuli. Iskreno, očekivao sam svu lucidnost i slobodoumnost koji je razvratni božji Panteon nudio civilizaciji (tada je Grčka bila centar zapadne civilizacije). Po tom pitanju su me iznenadili A.&A. Ili su možda zaključili kako je bolje da sa onim što im je dato na tacni, posluže, na način lepo vaspitanih mladih ljudi , a možda su im se  oko nogu koze, ovce, lavovi, kokoške,… motale,  kao što su se Orfejevoj muzici divilo čitavo životinjsko carstvo, pa je sve ispalo kako je ispalo.

Ovako dobismo mlitavog Orfeja, drvenastu Euridiku, bez vragolanstva Amora.

Sam sebi kažem: .ebi ga!

Čitaoče, kada sam sam, mogu da psujem do mile volje, a trenutko sam okrenut samo onome o čemu razmišljam.

Čekam sledeću kuglu koja će se zakotrljati nekom pozornicom već na jesen. (Ma uvek sam bio optimista) I u njoj čitav kaleidoskop lucidnosti, originalnosti i svojstvenosti tima A.&A.

I zapamtite, pita se pravi od jabuka, mesa, višanja… ne pravi se od svakog materijala…

Zakotrljam nekada i ja svoju ciničnu kuglu, pa na koju (drvenu) keglu naleti.

Uživajte u letu.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/06/opera-orfej-i-euridika-aleksandra.html

 

SENKA DOKTORA JUNGA - Ivana Hadži Popović, pisac, književnik, biografija, Mr. Dr Mila Alečković, Albatros Plus, Kanarainac Virdžonije Vulf, Košmar oko Ničea, Ljubičicr Leonarda Da Vinčija

 

SENKA DOKTORA JUNGA –  Ivana Hadži Popović

 

(Ili borba sa nevidljivim neprijateljem)

 

Konačno reših da prekratim muke. Pa, od meni najbližih sam bar trideset puta opomenut sa rečenicom: „Kada ćeš da pišeš…?“

A ja sam znao kako se radi, baš o senkama. Više nego senka je ta knjiga, jer se usled jednogodišnjeg stajanja na vitrini pored mog uzglavlja, naravno, selila stotinama kilometara. Gde ja, tu i ona… I konačno sa njom da prekratim sve, kako bih se posvetio „Društvenoj fenomenologiji opere“, koju mi ljubazne Sarajlije poslaše još pre par meseci, pa me čekaju po ko zna koji put antologije monodrama Gospodina Radomira Putnika.

Elem, da se vratim u detinjstvo. Bez obzira na Junga, sa kojim sam se nekako u to vreme i sreo, ali ne zbog ličnog i kolektivnog „nesvesnog“, već zbog njegovog izučavanja paranormalnog, ali o tome nekom drugom pričom i u nekim drugim člancima, radovao sam se novom romanesknom sagledavanju.

Iskreno, da sam prvo uzeo knjigu u ruke, nikada je ne bih kupio, greškom sam poželeo da pišem o Ivani Hadži Popović i Jungu, koji me više nego privlači. U međuvremenu je prošlo godinu dana, Gospođa Hadži Popović je dala više intervjua, izanaliziran je i Jung i „šta je pisac hteo da kaže“ i šta je rekao… Pisac, kada tumači svoje delo, postaje pametniji od samog sebe, ali, šta je tu je. Napisano je sve što može da interesuje zabavnu i žutu štampu, ali knjiga, na nesreću, nije primećena od kritike i žirija sa stotinama nagrada naših jezičkih područja, iako to zaslužuje, kao i mnogi drugi radovi autorke, ali uvek postoji splet okolnosti na koje, na nesreću, ne možemo da utičemo.

Možda nisam jedini koji pamti, ali ako znate nekoga da je o tome pisao, javite mi. Radi se o onim „Književnim danima“… Onda kada se u hol škole iznesu sve stolice iz učionica, a okolo bude isto toliko onih koji nemaju gde da sednu, jer škole rade u dve smene. I pred tih 500, ili 800 učenika izađu gosti (na malenoj bini, da ih svi vide i čuju), uvaženi pisci, Desanka Maksimović, Branko Ćopić i ne retko  Toma Kuruzović, čije sam izvođenje „Mala moja iz Bosanke Krupe“ preživeo bar 50 puta. Pošto ti pisci kažu šta imaju da kažu (uvek isto i što je već napisano i naučeno napamet), odabrani učenici postavljaju odabrana pitanja, pred celim auditorijumom.  Nikada nisam bio izrabran da izreknem neko pitanje koje su sugerisale učiteljice. Valjda je već tada otkriveno kako nisam pouzdan i da uvek govorim onako kako lično mislim… A taj umetnički karavan, je možda istog dana išao i u drugu školu, treću, ili bi sutradan krenuo u neki drugi kraj naše domovine.

Treba li da ponovim kako se program ponavljao, i da pisci, a i onaj spomenuti Toma, ništa nisu rekli što već ne piše u čitankama koje smo morali svaki dan da nosimo sa sobom u školu i ne samo to, već da tekstove, pred celim odeljenjem, čitamo. Svi redom.

Potom se Desanki pridružila Mira Alečković…. Mi, mislim na auditorijum koji je malo odrastao, smo je oslovljavali sa „prva pratilja“, a oni koji su brinuli o našem obrazovanju i kulturi objašnjavali su nam kako je i Mira, ne samo veliki pesnik, već i da je od pomoći Desanki Maksimović, koja je u „dobrim“ godinama.  Možda se pitate ko je Mira Alečković, nje nema danas na društvenim mrežama… A onda je bila u svakoj čitanci, obavezna školska lektira, itd, itd… Ona je napisala, tako kažu, čuvenu pesmu „Jugoslavijo“ i „Druže Tito, mi ti se kunemo“… Tako kažu internet izvori, a isti izvori kažu kako su joj najpoznatije pesme: „To idu vekovi“, „Proricali nas da nas neće biti“, „Na Kajmakčalanu“…. Gospođa Alečković je sa veoma imponzantnom društvenom i političkom biografijom… I o tome mogu da se pišu i knjige i snimaju i filmovi i serije… To kažem, naspram onog, da nije uopšte bila pisac tolikog značaja da bude pored Desanke, i u čitankama… Ali nije moje da određujem kome je gde mesto, moje da imam svoj stav… I dozvolite mi da imam svoj stav, koji sam spreman u svakom dijalogu (javnom) da proširim, argumentujem, branim… 

Elem… Danas imamo Milu Alečković. Gospođa koja je sigurno sa pravom dobila i titule Prof. Dr…. Tako se potpisuje i kada piše recenzije romana. Gospođa koja, kažu, ima i svoju emisiju, na nekoj televiziji… Gospođa koja je, baš u vreme kada sam poželeo da pročitam gore navedenu knjigu bila predmet sprdnje na nekim društvenim mrežama, jer je izjavljivala kako „corona ne postoji“… Ako neko čita moje tekstove video je kako zadnjih godinu dana nijedan nisam posvetio toj epidemiji, jer prvenstveno pišem o seksu, ali zato reagujem kada neko nestručno to tumači, a još žešće reagujem, ako počne da me uči.

 

Ne verujem onima koji se razumeju u sve, pa su mi moji ratnički geni rekli “beži ti uz Kolubaru, prema Suvoboru”. Odatle se nabolje brani i život i Srbija… Tu me sustiže knjiga, i gle čuda, izdavač „Albatros Plus“  ne samo da je ispred teksta knjige o Jungu štampao recenziju Prof. Dr  Mile Alečković, već je i na poleđini knjige objavljen isti tekst… da slučajno čitaocu ne promakne.

 

Ovo je deveti roman Ivane Hadži Nikolić… Počnem da ga čitam… „Tih majskih dana Pariz je bio letnje topao i plav…“ (A u Parizu simpozijum) Priznajem, kupljen sam prvom rečenicom… Znate na šta me podsetila? Na roman koji sam pročitao (i pored obima za respect), a koji se zove „Strah od letenja“, Erike Jong… Ne čudite se broju kojim čitam dobra dela… ja ih izučavam… ali sa Jungom (bar ovim predamnom) nikako nije išlo… Vidim citate, vidim bibliografiju,… sve dozvoljavam, sve shvatam, pa bio sam aktivan i u vreme kada mnoge mučenike sahraniše u „Grobnicu Borisa Davidoviča“, jer su bili tvrdokorni… Ali Mila Alečković…

Nema corone. A ja u Srbiji. Ne znaš čitaoče, da svako veće selo na Suvoboru i visovima oko Kolubare ima takozvano „Švapsko groblje“… „“Corona groblja“ niko ne pravi… Zavare sanduk, pa među ostali svet… Ali ne pobegoh od corone, sustiže me u sred zime, kada sam se vratio u Beograd… I dok ležim u Mladenovcu (bolnice u Beogradu prepune), sa bocom kiseonika pored kreveta, stiže mi video poruka od jednog prijatelja sa tekstom: „Vidi šta Mila priča o deci.“ Mila Alečković… Nisam otvorio poruku, još je čuvam u telefonu, jer može nekom da padne na pemet kako sam bezobrazan, kako vređam, kako lažem…. A otpusna lista i dan dobijanja poruke su dovoljne da zapuše usta onima koju kažu kako se čuda ne dešavaju.

 

Poznato je kako u svaki osvrt iznesem po neku anegdotsku digresiju, pa evo i ovde. Pre jedne decenije, kada je žuta štampa bila prepuna ovdašnjih dečaka (debeljuca, vidljivo neokupanih i rekao bih prirodno masnih) koji su (po žutoštamparskim rečima), fenomeni, jer se za njihovo telo lepe telefoni i kašike, fotografisao sam sebe sa nalepljenim celim escajgom na grudima, a u predelu srca je bila pegla, sa zamotanim gajtanom. Najavio sam tog Đurđevdana svoju veliku turneju po srpskim vašarima, jer od pisanja slaba vajda. Očigledno mnogi nisu čitali tu moju objavu, ili nisu shvatili, ili joj nisu pridavali značaj, jer nemam ni Mr. ni Dr titulu, nisam stručnjak za uporednu književnost i fiziku, i nemam subdoktorat u vezi magnetizma i antivirusologije), ne prezivam se Alečković i nemam, na nekoj tamo televiziji autorsku emisiju.

Ne interesuje me šta Mila priča o deci, ne interesuje me, danas, njena tvrdnja kako vakcine imaju u sebi magnet, pa kada se na mesto gde je neko vakcinisan stavi novčić tu ostane. Naravno da ostane ako se neko nije okupao (a Srbi se više plaše vode nego psovanja Boga), a svaki pismen čovek bi trebao da zna kako magnet “privlači” SAMO gvožđe (to je znalo i ono grčko seljače koje je otkrilo taj metal), a da se novac, već vekovima pravi od legura, gde najmanje ima gvožđa, jer gvođže korodira, ali to je stvar fizike, ne književnih večeri, ne znanja svega, ne soljenja pameti za sve i svašta…

Ne čitam knjige koje preporučuje neko ko se zove Mila Alečković. Tvrdim kako ima dosta takvih, a autor i izdavači neka i dalje misle da će im to dovesti čitalačku publiku, kako će rad dobiti na značaju, kako….

Hvala, što ste mi dozvoliti da imam svoj stav.

 

David Naum