OŽENISMO FIGARA,
IAKO JE MLAD
U zadnjoj
operskoj večeri ove kalendarske godine, ženio se Figaro.
Deca vole
svadbe, pa je zato je na predstavi bilo skoro dvadesetoro dece od 2, do 12
godina. Dovele su ih bake i deke, doveli roditelji. Neki su sa decom izašli, pa
izašlo je još nebrojeno posetilaca, očigledno nisu znali, kako ovo nije
predstava za decu, za decu i za one sa slabim varenjem.
A o
predstavi sve najlepše. Ne zato što je bila izuzetna, već što je Novogodišnja,
da ne uđemo u Novu godinu sa lošim mislima.
Šteta,
nije joj prisustvovala Direktorka Jasmina Trumbetaš Petrović. Možda se pred
ogledalom divi lovorikama sinoćneg Gala koncerta u Kombank dvorani. Ili u
toplini svog doma uživa, sećajući se pevanja, ili je preplašena od pucanja. Jer
bio je to koncert sa pevanjem i pucanjem… Ali ne novogodišnjih petardi, ili, Sačuvaj Bože, pištolja, nego glasova… U eri mobilne telefonije, bez obzira u kom
ste kraju sveta, dostupne su vam sve informnacije… Možda je nova Direktorka
i večeras na nekom Gala koncertu… Na turneji Gala koncerata. Prorekao sam kako
će srpski populus tek da vidi koliko je ona popularna i tražena…
Da se
vratimo na predstavu. Večeras je bio poslednji ovogodišnji promašaj, ili gaf,
ili ako hoćete neinformisanost, ili sve zajedno upakovano u bezobrazluk. U
programu piše kako je večerašnju, za mene veoma lošu režiju, Jagoša Markovića obnovio
Aleksandar Nikolić. Ovo nije režija Aleksandra Nikolića, čija je, ne znam i ne
želim da saznam… Pevači i hor i statisti u belim kostimima, duboka scena sa
podom, svetlo bež, sofe kanabei, sa belim meblom… Belo, belo, belo… Nit je raj,
nit' su labudovi, niti je u pitanju čador nekog savremenog Age Hasan Age.
Još kada
se na ljuljaškama “digne” troje pevača i nastane desetominutna statična
“radnja” sa pevanjem…
Rekoh, neću nikoga da posmatram u negativnom kontekstu… Grofica u operi je bila
Aleksandra Stamenković… Otmena u držanju, sušta suprotnost drugim likovima, koji su
trebali da budu groteskno smešni,… otmena u pevanju. Večeras najbolja. O, srpski
novinari, branšo, davno okarakterisanoj kao “univerzalne neznalice,” pišite o
ovakvim groficama, a ne o onima iz Opova, Barajeva i Surčina.
Da
preskočim Grofa u tumačenju Vladimira Andrića i Suzanu, Snežanu Savičić
Sekulić, zašto da pišem o svima. Prihvatam mišljenje svakog , ali da nije fejzbukovsko, pa čak i onog, ko ih bude hvalio.
Iskreno,
malo mi je i dosadno da slušam Nebojšu Babića, a večeras je bio već spominjani
Figaro. Spadam u one koji vole neizvesnost,… kao neko ko nema sluha, uživam u
svezanim jezicima pri osminama i šesnaestinama. A kod Babića se sve zna…
Odustao sam da kod njega čekam greške,… da strepim da li će moći, da li će
pući, da li ćemu se omaći,… kakav je to sport gde je svaki udarac, svako
bacanje, svaki šut,… pogodak. Naravno da je šala. Nebojša, bravo!
Nepoznati
obnovitelj režije je mogao sa Kerubinom da napravi priču za pamćenje. Ljubica Vraneš,
osećam, režijski je bila sputana, a pevački je bila standardna, neko ko do
tančina izvršava postavljeni zadatak.
Dirigent
Stefan Zekić je sa uvertirom krenuo dobro. Više nego dobro. Obećavalo je… Sa
dizanjem zavese, kao da se sve raspade…
I nema
večeras krivca. U Beogradskoj Operi je veoma loša klima… Osećaj nekog
iščekivanja… Nije u pitanju onaj čuveni Godo… Godo uvek dolazi, a ovde kao da
treba neko da ode… I ne neko, već neki i ne neki, već mnogi…
Sve u
svemu, užasavajuće loša predstava u kojoj sam došao do jednog zaključka, koji
ću da šire obradim u jednom od svojih
narednih pisanih radova.
U operi,
zapravo u delu za orkestar, u žargonu zvanoj “operska rupa”, postoji G tačka.
Ko na nju sedne, počne da se ponaša van svih prirodnih zakona.
Večeras
je na mestu gde je pre dve večeri sedeo Gospodin Violista, opisano u mojoj
prerdhodnoj impresiji, bila Gospođa Džins Violista. Već njen dolazak je
nagoveštavao nešto izuzetno. Farmerke i bluza sa nenormalnom širinom
okovratnika. To se pravi sa ciljem da bluza spadne sa ramena. Naravno, tu si i
neizbežne crne bretele, koje drže grudnjak, ...dama očigledno nije čula za one
providne, silikonske…
Ipak, takva ne bi mogla da se pojavi ni na jednoj audiciji za člana orkestra, tamo
gde operska tradicija traje 150, 200 godina, ali…
Sedajući
na tačku G, počela je da se ponaša identično kao pre dve večeri Gospoin Viola. Ovu damu je
iskučivo šarmirao, neodoljivi gospdin sa njene leve strane… I da ne dužim priču…
Verujte da se razumem u neke stvari, jer moj izdavač nakon štampanja knjige
“Seksualni bonton,” sa početkom Nove godine, izbacuje na tržište još dve knjige…
Rekoh
tržište… Na kom tržištu muzičara bi dotična Gospođa Džins Viola mogla da prođe,
ako, igrom nekog slučaja, izgubi posao u operskom orkestru.
Znam,
trenutkom objavljivanja ovih redova, neki će me pljuvati, ali da bi im pospešio
lučenje pljuvačke, podsećam ih kako su se mnogi udomili u operskom orkestru tek
onda kada nisu primljeni u Fiharmoniju i orkestar RTSa, pa čak i u bivši Orkestar Doma Vojske… (Čast izuzecima) Izgube li tu posao, zar misle kako će moći u
farmerkama da sviraju u Velikom Pink orkestru. Pa Željko Mitrović (vlasnik PINK
televizije), za svoje muzičare ima dress code.
Tek kada
budemo svi na tržištu, odvojiće se kukolj od žita… Odvojiće se oni koji će da
sviraju u “Figarovcoj ženidbi,” od onih koji će da gude “Oženismo Figara”.
Potražite
me na nekoj sledećoj operskoj predstavi. Na svadbe više ne idem.
Srećna
Vam Nova godina.
O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG
UGLA.
