Nema bućkuriša,
Bez Slepog miša.
Proteklih
godina smo imali praksu da se Slepi miš daje kao zadnja predstava u
kalendarskoj godini. Pravila se menjaju, očigledno, jedino još nisam ustanovio
ko će se u Beogradskoj operi slaviti po tradiciji dobrog. Naravno, prvo mora da
se definiše šta je dobro.
Slepi miš
je već godinama veoma dobar. Već sam dva puta pisao na tu temu. A večeras je počelo sa jednom veoma
lošom uvertirom. Ugledavši Zoricu Mitev kako ide prema dirigentskom pultu,
pomislio sam kako žene vladaju dirigovanjem Beogradske Operi. Ostajem pri tom
zaključku i nakon veoma loše uvertire i kompletnog utiska kako orkestar večeras
nije zvučao korektno. Daleko je taj zvuk od onog Štausovsko razigranog, koji
lako opija publiku.
Računajmo
kako je ova opereta na neki način kraj operske kalendarske godine.
Očekivao
sam da Aleksandar Dojković, u roli Fon Ajzenštajna bude odličan i bio je
odličan. Takvog sam ga doživeo (pisao sam) i prošle i predprošle godine. Da se
u Beogradu neguje vodvilji, opereta, kabare, mjuzikl, eto nekog ko bi uživao
(večeras je Dojković uživao na sceni) i ko bi publici pružio uživanje. Uz sve
je večeras od mene dobio jedno jasno i glasno: Bravo! Dokaz kako se do toga
lako stiže. Iako je za mnoge nedostižno.
“Zvezda”
večeri je trebalo da bude Biljana Jovanović, kao Rozalinda. Već sam je slušao i
bio sam siguran kako ću doći na prvu
predstavu nakon toga, kada joj se pruži prilika da se pokaže u zahtevnoj roli.
Biljana Jovanović je ne samo iskoristila svoju šansu, već je na veoma lep i
pevački (Bog joj je, po mom mišljenju,
podario veoma prijatan glas) i glumački način, puna samopozdanja i
samouverenosti, ostvarila lik Ajzenštajnove supruge, trudeći se da glumački prati
iskusnog Dojkovića.
Večerašnja
Rozalinda će ostati upamćena i po jednom režijskom “gafu”. Njeno pojavljivanje
na sceni počinje trenutkom presvlačenja. Pred publikom se “odigralo” nešto što
bi okarakterisao kao: sekund vizuelnog neukusa. Mogla je ona da bude u
negližeu, čak i bez ičega na sebi, mogao je taj ogrtač i da spadne do pola leđa…
Ali… Pa sigurno da nekome ko je, između ostalog, napisao i knjigu “Seksualni
bonton,” (po kome je skoro sve dozvoljeno) takve stvari ne smetaju,… samo opet
ono: ali… Čak i da je režiser tražio, morala je sama da proceni šta može u
publici da izazove glasno čuđenje.
Princ
Orlovski je bila Zdenka Zdjelar. Više nego korektna u pevanju… Sigurno bih ovde
napisao mnogo lepih reči, ali utisak je potrla njena gluma… Ledeno hladna…
Zlatnog lica, poput “ljudi kipova,” koji tako ukočeni zarađuju novac po
evropskim trgovima. Gospođa Zdjelar nije zaigrala u vrtešci muško-ženskog
principa, koju rola Orlovskog omogućava.
Ljubomir
Popović, kao Alfred, je bio u svom “popovićevskom” maniru. Njegovo pevanje i
gluma u komičnim rolama (pa to je njegov fah) ostavljaju kod publike utisak
koji bi francuzi okarakterisali kao “tres simpatique”.
Onaj ko
često ide u operu, unapred zna kako će Ivanka Raković Krstonošić u ulozi Adele,
da se opusti maksimalno, da uživa i publici pruži jedan lik koji se nagrađuje
dugotrajnim aplauzom.
Njenu
sestru (balerinu) Idu je pokušala da tumači Branislava Brinić. Da znam ime
osobe koja je pustila Branislavu Brinić na scenu, okitio bih sa rečju diletant.
Da je kojim slučajem Gospođa Raković Krstonošić bila balerina, pa, zaboga,
komedija je, mnogo toga je dozvoljeno, publika bi imala glumu, geg, pantomimu,…
imala bi nekoliko priča koje bi bile nagrađene aplauzima… Ovako.. Ovako “balerina” Branislava Brinić može da se zajedno smesti u
deo baletskog ansambla koji je večeras nastupao… Trebalo je tu da bude čardaša
i valcera, a imali smo saplitanje, pocupkivanje, batrganje, bilo je tu i đipanja i đuskanja, kao i trzanja i pokušaja,…
pokušaja da liče na baletske umetnike, sve od strane onih koji to ne mogu… Ovi koji
su večeras bili na sceni, preko “baleta”
u Aidi, preko užasavaćućeg plesa cigana u operi Carmen, dočekaće penziju… Jer ovakvi ne bi mogli da
igraju ni kan-kan u nekom Saloon-u kaubojskog Texasa, od pre dva veka.
Za ovakav
skandal krivim Gospodina Konstantina Kostjukova V. D. Direktora beogradskog baleta.
O njemu i njegovim baletskim igračima, opširnije, nekom drugom prilikom.
I ove
godine su se na sceni pojavila deca sa pesmom dobrodošlice Deda Mrazu. Prošle godine sam bio ubeđen kako je deda
mraz, Upravnik Dejan Savić, takvu sam
impresiju i napisao… Ove godine, Deda Mraz je skinuo mantil i taman sam
pomislio: Evo egzibicije… A pojavi se u kostimu toreadora, gost iz Novog Sada,
Nebojša Babić… Očigledno Beograd nema tri stvari. Derda Mraza, toreadora
(stasom) i onog ko će da otpeva, ariju toreadora iz Carmen. Zato je tu bio
Nebojša Babić… Iznenađenje prijatno, najprijatnije…
Očekivao
sam da se na kraju predstave pokloni publici. Uskraćeno je to zadovoljstvo i
njemu, da čuje ponovo gromoglasan aplauz i publici da ga još jednom pozdravi…
Treba
spomenuti i Andreju Maričića kao tamničara. Iako lično pijance u predstavama,
bilo koje vrste, ne volim, jer mislim kako je to autorovo podilaženje publici,
ovde mogu reći da je Maričić bio odličan.
Utisak o
pevanju Marka Pantelića mi se izbrisao iz sećanja. U trenu. Objasniću. Samo pre
toga da istaknem kako je on na sceni i previše “jak.” Režiser ne sme da dozvoli
osobi koja nije u datoj sceni “bitan” lik, da svojom glumom, pokretima,…
makar bili veoma dobri, skreće pažnju
publike na sebe… Publika prestane da prati tok radnje, jer usmerava pažnju na
“ono drugo”… Kod Marka Pentelića je prenaglašena gluma, čak i u situacijama
kada je komedija u pitanju… Po mom ličnom ubeđenju, mogao bi da se bavi
pozorišnom glumom, ali to je onaj mač sa dve oštrice…
U sali su
večeras Marku Panteliću apludirali, vikali: Bravo… Vrištalo se… Da, vrištalo
se!
Već sam
pisao o tim i sličnim mladim ljudima koji reaguju na nastup, da ih
okarakterišem sa rečju kolege, da vam ih predstavim kao neke koji tek pokušavaju
da koračaju po scenskim i operskim daskama… Zapravo ti se smenjuju… Pisao sam i
o tim koncertima studenata Fakulteta Muzičke Umetnosti, na kojima su
karakteristične ovacije… Da, to je samo javni čas…
Jedni
drugima aplaudiraju,.. normalno… jedni drugima viču: Bravo… I to je normalno…
Vrište… Možda je i to normalno… Ali je nenormalno da se sve to radi bez mere…
Bez ikakve mere u nacionalnom teatru… danas ovom, sutra i on nekom od ovih danas, prekosutra trećem iz iste grupe...
Nemam
ništa protiv ako je to njihov izbor. Ali je smešno kada neki početnik na
operskim daskama napiše (javno na društvenim mrežama) kako se zahvaljuje
publici na “ovacijama”… Čak to potkrepi i video snimkom…. Naravno, snimaju oni
koji “vrište”… pa snimak ima i “zvučni dokaz”… Opasno je ako oni koji nisu još
pojeli ni ono prvo parče umetničkog hleba, samohvalisavo “tvrde” da dobijaju
“ovacije.” Umisliše kako dobijaju veći aplauz od Dragutina Matića, Sanje
Kerkez, Ivana Tomaševa,… od večerašnjeg gosta Nebojše Babića…
Možda će
neko reći, mladi su… Tačno… Ali opera nije javni čas… A besomučno aplaudiranje,
galama, vrištanje je kontraproduktivno… Onog na sceni lažno opija, kod publike
stvara odbojnost…
Kao što
dozovoljavam da večeras Marko Pantelić bude opijen… Tako dozovlite meni da
osečam odbojnost… (da ne upotrebim neku od pet grubljih reči koje mi padaju na pamet)
Da li se
ti mladi ljudi, možda na pravi način, spremaju da sutra budu umetnici koji će
da vuku svoje, protežiraju svoje, guraju svoje… Rećiće neko, samo takvi opstaju…
Zato svi tvrdimo kako nam je opera na niskom granama, a ja zaključujem kako
nemamo u Beogradu ni Deda Mraza, ni toreadora,… a pevača, po kojeg, plus pomoć
iz Novog Sada. I "ove" što "nagrađuju ovacijama".
Bar umemo
da vrištimo.
Idemo
dalje… Da, ali nije kraj godine… zar neko misli kako ću propustiti one dobre
predstave koje slede pre Nove 2019.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
