BILO
PA PROŠLO
(ne
ponovilo se)
Dovoljno je videti podelu za večerašnju
predstavu, pa da potencijalnom posetiocu bude jasno kako to neće biti ništa
posebno. Oni koji će da se posipaju pepelom po glavi, nalazeći opravdanje što
je sinoć bila drugorazredna opera iz San Petersburga na istoj ovoj sceni,
zaboravljaju kako pravi ljubitelj opere ne plaća skoro pet puta skuplje
ulaznice, od uobičajenih, za nešto što ne obećava. Pa danas je sve dostupno na
youtube, zna se kako ko peva i iznenađenja u svetu nema.
Pitam se samo šta je večeras trebalo
Sanji Kerkez, u roli Violete Valeri, da se pojavi sa ostatkom solista? Svakako, dobiće zadovoljavajući
aplauz, jer će navijači drugih pevača i njoj da se delimično oduže, ali…
Sve u svemu loša predstava u kojoj su i
Sanja Kerekez, a i Stevan Karanac bili korektni.
Oni koji su ovde očekivali umetničko
sahranjivanje tenora Karanca, greše. Spadam u one koji nemaju problem da
pohvale ono što doživljavaju kao korektno, dobro, bolje od drugih. Tako mogu da
kažem kako je Gospodin Karanac kvalitetniji tenor bar od dvojice članova,
čitajte prvaka, Beogradske Opere. Oni koji me redovno čitaju, odmah će da
pogode kako su u pitanju Dušan Plazinić i Aleksandar Dojković.
Sad, pitanje je kako je Karanac došao do
ove role. Čak ni iz programa ne može da se zaključi njegov status. Niti je član
Operskog Studija, niti je gost. Večeras ima premijeru u roli Alfreda, a sajt
pozorišta ćuti o tome. Jedino se unapred znalo kako će Direktorka Jasmina
Trumbetaš Petrović da prisustvuje ovoj predstavi. Suviše su jake sile koje
Karanca guraju i ovde, a i na druga mesta. Mora se konstatovati kako mu se
pevanje poboljšalo od onog nesrećnog “Don Paskvalea” od pre godinu dana. Kada
je “…stao on, stao orkestar, stala predstava…”. Da, tim rečima sam to opisao.
Ali je Direktorku očigledno završetkom
drugog čina iz sale oterao Vuk Zekić. Moram da konstatujem veliki napredak u
Upravi Opere. Dok je bivši Direktor Janko Sinadinović aplaudirao svima, bez
razlike, Gospođa Trumbetaš je večeras na ono što je čula od Zekića, ostala
sleđena. I treba da bude sleđena. I trebala bi, za kaznu, deset narednih večeri,
pre spavanja, da sluša snimak večerašnjeg Zekića.
U ulozi Flore je večeras pokušala da
bude Ivana Živadinović. Vratite nam predhodne Flore. Možda nisu bolje pevale,
ali su na sceni bile dame. To (otmenost) je onaj minimum koji mora Flora da
ispuni na sceni.
Inače, Karanac nam je večeras prikazao
jednog zbunjenog, ukočenog, poluretardiranog Alfreda Žermona. Pronašavši čvrst
oslonac na daskama koje život znače, banderasto ukočen je pevao, sa nogavicama
za pola metra širim i rukavima samo za desetak santimetara dužim…
Predpostavljam da je sve to bila zamisao režisera.
Uostalom Gospodin Karanac mi neće
zameriti. Pošto moju suprugu i mene naziva “piskaralima” i “sumnjivim blogerima,”
upozoravajući ljude kako mogu “svašta” pročitati u mojim tekstovima koji nemaju
ništa zajedničko sa operom,… Očigledno mladi pevač prati ono što pišem, ili
pišemo… Glupo bi bilo da insistiram u dokazivanju da je manje knjiga u životu pročitao
nego što sam napisao… Pevačevo je da peva i da na sceni izgleda pristojno…
A to je već ono veoma problematično
polje za mladog pevača, koji gura nos u pisanje.
Svojevremeno nisam pisao o “Novogodišnjem
koncertu okestra RTSa,” kada se na kraju programa, uz tri veoma afirmisana operska
pevača, pojavio i večerašnji Alfredo… Možda je trebalo da služi na ponos
nekome, jer je “upao” u ispunjeni Sava centar sa buketom u rukama, ne znajući
ni šta sa buketom, a još manje šta sa sobom, a trebalo je i da peva,… i pojava i
pevanje mu je bilo kao da ga je poplava izbacila… Ipak je to bila sramota za
onoga ko ga je tu doveo.
Uz sve to, ne sumnjam, da će Stevan Karanac
da peva i na domaćim scenama, pa i na inostranim. Uz sve negativnosti koje
primećujem, on neusumnjivo poseduje potrebne predispozicije da se pojavljuje na
scenama.
Srećno mu, za sada je, konstatujem,
bolji od dva prvaka. (To nekima ne bi bila uteha)
I da ne izostavim dirigenta Đorđa
Pavlovića… Maksimalno se trudio. Koliko je pažnje posvećivao orkestru, toliko
je brinuo o pevačima. Uspeo je u svojoj koncepciji.
I na kraju nešto pod nazivom: Može, ali
neće.
Desetak puta sam pisao o bezobrazluku,
ili nestručnosti inspicijenata da uključe ovetljenje na drugoj galeriji, levo.
Posetioci bauljaju, pipaju po vratima, traže kvake, uključuju mobilne telefone,
traže broj lože. Večeras je Ana Milićević mučila posetioce sve dok se predstava
nije završila, a onda je uključila osvetljenje. Pogledao sam na izlasku
razvodnicu i rekao joj: Je li vidiš da rade sijalice, ali neće da ih uključe?
Smejala se.
Neki bi rado uključili sva svetla, samo
da pojedinim posetiocima vide leđa. Zauvek.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
