Gala, galije, najgalije,...
Reč gala
podrazumeva dve stvari, izrazito svečana prilika, pid jedan i pod dva, za koju su obavezna
najsvečanija odela. To bi i naša Direktorka Opere, obzirom da u intervjuima
insistira kako je i slavista, trebala da zna… Ali, Bože moj, ne bih da budem
onaj ko nabraja sva njena neznanja i gafove.
Ovo je
KOSTIMIRANI koncert.
A možda
je i to bolje, nego da nam se Direktorka pojavi u beloj krinolini, a la
venčanica, kao na jednom prednovogodišnjem Koncertu. Za taj koncert i za takva
događanja, oni koji veruju u malere i kob uvek kažu: pu, pu, pu… (ne zaboravite
3 puta)...
Naravno,
prošlo je par meseci, pa je red da se dogodi novi “Gala koncert”!
Kada sam
pročitao ime Milenka Pavlova (narator), setio sam se Kosidbe na Rajcu. Ne pitajte,
kako ja tamo. Pa izdavači me plaćaju i traže da posetim sva mesta gde se igra,
peva, jede i pije… Možda Pavlov zadovoljava kriterijume Sajamsko turističke
manifestacije “Kosidba na Rajcu” (zvaničan naziv)… možda bi mogao da bude i
voditelj neke Šoićevske Belolađarske manifestacije, ali ovde JOK. Pa još da na
početku u predugom uvodu, u taktovima Uvertire “Slepog miša” pleše i to ni
manje, ni više sa Direktorkom Jasminom Trumbetaš Petrović… Ili možda nova Direktorka
preko ovih, za sada, trapavih koraka, planira da na svojim narednim koncertima
širom Srbije počne i da pleše… Večeras “malo valcera,” “tu i tamo polke” i
nečeg trećeg, čemu ne znam ime, ali… prvi koraci na sceni su najteži… A sutra,
ko zna šta sve.
I još
nešto interesantno, izlazi Zorica Mitev,… u publici muk. Prva poče da aplaudira
osoba pored mene… Obratim joj se sa pitanjem: Zašto? Dobijem odgovor: "Publika ne zna da treba da pozdravi dirigenta!" Večerašnja publika
očigledno slabo poznaje operske arije… Zaboravila je da aplaudira nakon
horskog izvođenja Konjovićeve čoček igre. Čak ne bi pozdravila dirigenticu
Zoranu Brajović, da se ona nije okrenula prema publici i počela da lupa
dlanovima po zidu.
Ima i
pozitivnih stvari za publiku. Došli su u ne tako malom broju i ono bitnije,
došli su izrazito svečano obučeni, nego za na redovne operske predstave.
Kada
hvalim, da primetim i potez nove VD Upravnice Teatra, Ivane Vujić. Pozvala je u
Upravničku ložu goste. Konačno je to mesto, puno sablasne praznoće, oživelo.
Prestajem da imam utisak da je to dolina za gubave, gde ljudi dobrovoljno ne
zalaze.
Kao što sam rekao, Uvertira iz “Slepog miša” je
predhodila večerašnjem koncertu. Preduga šetnja "u prazno" hora, uz ples već opisanog
Pavlova i Trumbetašice. Ali iluzorno je analizirati režijske postupke Ivane
Dragutinović Maričić. U “Politici,” pre četiri godine je jasno i nedvosmisleno
okarakterisana njena režija. Kao redovan posetilac opere, mogu samo da
konstatujem kako se od tada ništa nije promenilo.
Nakon
“Hora cigana,” nastupa Ljubodrag Begović. Moj komentar: Idi, begaj!
Idemo
dalje. Potom su usledile dve gospođe
koje nisam prepoznao. U programu je pisalo da su na sceni Sofija Pižurica i
Aleksandra Angelov. Obe sa crnim perikama u Delibeovom “Lakme-u” (arija cveća). Pored takvog
pevanja tri Delibea da komponuju i sade cveće, doživeli bi da im propadne
baštovanstvo.
O Nenadu Jakovljeviću
i njegovom Don Baziliju iz “Seviljskog berberina” sam već pisao. Potom je trebalo da usledi
Aleksandar Stamatović. Nisam ga primetio. Mislim, bolje za njega, a i za mene…
Ako nije bio, a ja tvrdim da nije, neko je trebao da izrekne reč izvinjenja…
Možda je onaj Pavlov i pričao u vezi toga… Bilo je u tom naratorstvu toliko
gluposti, da ću dobro da zapamtim ime autorke Moline Udovički.
Zar
stvarno ta Molina Udovički misli kako je publika željna prićanja o operama,
prepričavanju nesrećno izabaranih anegdota… Pa koga interesuje šta Janko
Veselinović misli o operi?? I to pre izvođenja arije iz “Seviljskog berberina”…
Ko je izbarao taj tekst, ko je platio taj tekst i koliko??? Zar je Udovički
dramaturg u Narodnom pozorištu?... Čak i da je to, neka pokuša svoje “pisanje”
da proda nekom drugom? Odavno se zalažem za pravilo “svi na berzu”. Svi pred
publiku… Nemojte mi znanje i umeće takvog dramaturga uvijati u cenu koja je
skoro dva puta veća od ulaznice za opersku predstavu.
Sledili
su Vladimir Andrić i Aleksandra Stamenković, kao Silvio i Neda iz “Pajaca.”
Gospođa Stamenković mora da bude sigurna kako pevanje dueta sa Andrićem vodi
samo u jednom pravcu. Očaj mu je ime.
Usledila
je Jasmina Trumbetaš Petrović. Očekujete ovde isti ton? Grešite. Gospođu
Trumbetaš sam hvalio ne samo u vezi arije Adrijane, već u vezi kompletnog
nastupa u operi “Adrijana Lekuvrer”. Što se tiče prvog dela programa, u kome
je nastupio još i Janko Sinadinović, kao Karavadosi iz “Toske,” ona je bila
apslutno najbolja. Mislim, i ograničavam se na pevanje.
Za kraj
prvog dela nam je udeljen Ilija Marinković. Bilo je davno jedno dete krupnih
očiju koje svira violinu. U to vreme su se svađali oni koji su govorili kako to
dete ima dušu, sa onima koji su tvrdili kako nikada neće tehnički da se
usavrši. Večeras smo imali Iliju Marinkovića koji je svirao Ciganske melodije,
Sarasatea. Za skoro dve godine koliko sam živeo u Pešti, naslušao sam se na
desetine mađarskih Marinkovića, koji ništa lošije ne sviraju. (Teško mi polazi
za rukom da u jednoj rečenici, kao ovde, iskažem sve što mislim.)
Nakon
pauze, opet nešto dobro znano, “Slepi miš”, a u njemu Dojković, Raković - Krstonošić i Zdjelar. Pa potom usledilo malo
Valcera cveća iz “Krcka orašćića”… Sve u Beogradskom baletu prolazi, samo da
nema solističkih tačaka. Ovako prva balerina u redu zadnja čini pokret, ali
Bože moj… Naši su.
Onda je
usledio Miodrag D. Jovanović, kao Don Manjifiko iz “Pepeljuge”, koga su kao
starlete (ne otvarajući usta) pratile Ivana Živadinović i Ivanka Raković
Krstonošić… Sa očerupanim kostimima, izgledale su kao očerupane kokoške… Ovde
se ja smejem… Posedujem radni program u kome stoji: (sa Raković i Živadinović u
kostimima iz 1. čina – ovo ne pisati u program)… Sastavljač programa se o to
oglušio… Ovako smo imali dve starlete sa punim imenima i prezimenima… Koje su
vrckale i cupkale.. I Jovanovića kome nikako ne idu osmine i šesnaestine i koji
nema šta da traži u roli Don Manjifika, sa kojom Nebojša Babić, iz predstave u
predstavu Pepeljuge, bere aplauze. Moja malenkost je odgledala sve predstave te
opere nakon nove postavke. Bar da oni koji odlučuju u Operi, a ne znaju kako
igledaju pojedine predsave, shvate sa kim imaju posla.
Sledile
su Ljubica Vraneš i Sofija Pižurica (ovog puta u plavom izdanju). Nečujne!
Apsolutno se nisu čuje. Što bih ja odgonetao zašto? Platio sam ne tako jeftinu
ulaznicu i pišem o onome što sam čuo i video.
Dejan
Maksimović se pojavio sa arijom Su Čunga iz “Zemlje smeška”. Veoma dobro.
Odmeren, jasan.
Onda je
išla opet ona, već spominjana,
naratorska priča… Pa više je bilo Pavlova nego bilo kog drugog… Čovek se
trudi da bude zabavan… Radnja opere u 19 veku, a čovek priča o sadašnjem
vremenu, pa se vraća u prošlost… Red
prošlosti, red sadašnjosti… I onda Matić.
Ne
verujem da je iko slušao više Matićevih Figara od mene. Ali nije to bio onaj
Matić (kakav ume da bude), iako je, sigurno, večeras dobio najviše aplauza…
Neka popriča sa dirigentom…
Posle
onog čočeka, koji je ostao bez aplauza, sledi “Marš na drinu”. E tu je već
dirigent Đorđe Stanković svoj na svome… Ali publike bez osećaja i za taj
maršovski ritam… Lako Stanković kroti i orkestar i hor, ali publika mu je iza
leđa…
Sve je
ovo zabava… neka tako i ostane… Dokle “Marš”… Promenite malo, neka bude nekad
nešto što svi znaju, a što nije ni za jotu manje srpsko… Jesu li rukovodioci Opere čuli za pesmu “Igrale se delije”… Mnogo je to i pevljivije i
optimističkije od “Marša na Drinu”.. I da vam ne dajem savete. Ne plaćate me da
vas učim… Skinite već jednom sa vrata publike “Marš na Drinu”.
Evo Đorđa
Stankovića i dirigent i šoumen i osoba sa beskrajno širokim osmehom… Da, ali
treba neko da se seti da voditelj bude dirignet, pa red dirigovanja, red priče…
Bio bi, siguran sam, u tom poslu mnogo bolji od onog Filharmonijkog Gospodina
Gabrijela Felca.
Opet sam
kupio ulaznicu za jedno, a dobio drugo. Pa i Gospođa Trumbetaš prodaje mačke u
džaku, to jest pevače i polupevače na sceni. Ulaznice su bile u prodaji od
početka decembra, a na nezvaničnom programu, jasno zvaničan je uvek na par dana
pred koncert kada više nema ulaznica u prodaji, je stajalo da pevaju neke druge
osobe, a ja čeznem za Natašom Jović Trivić, koja je izbrisana, čeznem da se Trumbetašica
pojavi dva puta, (tako je planirano do pre desetak dana)…
Pitaće
oni koji me redovno čitaju, zar je moguć kraj bez čuvene J. J. Jadranke
Jovanović. Sve je moguće kod Nove Direktorke.
Analiza
toga u nekom od sledećih pisanja.
I na ovu
Srpsku Novu Godinu zaključak nekog ko prati umetnička i neumetnička dešavanja
je da će i ubuduće domaćem populusu modu da diktiraju dve poljoprivredne
tehničarke, prva Ceca iz Žitorađa, druga Dragana iz Kasidola, a možda na čelu
svega da bude Jelena, najpoznatija bivša učenica beogradske Trgovačke škole.
Soprani i mezzosoprani uopšte nisu u toj hijerarhiji. Ne svojom zaslugom, već
iz uvrežene mržnje prema lepim i pametnim ženama.
Kada smo
kod toga, čudim se da večerašnji “koncert” zatvara Dragana Del Monako. Da, ona
ove godine “slavi” 30 godina umetničkog rada. Slaviće u Operi ako dozvole i ako
ne odlučuju oni koji su to pre 5 godina “propustili”. Namerno propustili. Da li
su u Operi i dalje na vlasti oni koji ne opraštaju uspeh i pamet. Očekujem da
Gospođa Del Monako tim povodom napiše i knjigu o svom životu. U brojnim
intervjuima je pokazala kako ima šta da kaže i da to UME.
Stvarno
sam bezobrazan, sve pamtim.
Večeras
je njena Karmen bila previše intelektualno hladna,... ali radujmo se životu uz muziku.
Šta da
poželim pevačima u Novoj godini… Svi im žele manje prehade, manje alergija, da
ih služi glas, a ja im želim nešto veoma prozaično. Da se što bolje prodaju.
Nikako “ispod” 500 evra. Da svi postanu Pevačica 5-0-0 (sa peticom i dve nule) Kažu: "Ne otvara usta bez 500 evra.".
Pa kada može jedna ispodprosečna pevačica da ima tu “cenu”, što ne bi i oni bolji
i mnogo bolji imali isto… Jer ako je njoj skočila cena u protekloj godini, što
u ovoj Novoj 2019. ne bi i drugima.
Srećno
Vam bilo!
O istoj temi, ali iz
drugog ugla:
