Podnaslov
ovom tekstu glasi: Koncert na kome neću da budem.
Ako sam
mogao da pišem o knjizi koju neću da pročitam, (radi se o dobitniku NINove
nagrade, koga se već više niko i ne seća), ako sam mogao da pišem o otvaranju
FESTa na koji nisam hteo da idem, jer je
filmEmira Kusturice, čoveka kome na slavlje
premijere neće doći ni jedan jaran iz Sarajevske mahale u kojoj je odrastao,… a
koji, opet, zadnjih par decenija uz potrošenih isto toliko miliona evra nije
napravio ni jedan polupristojan film (povrdilo se to i sa zadnjim filmom koji
nisam hteo da gledam), što onda ne bih pisao o koncertu na koji neću da idem.
Pred Novu
godinu, ovu u kojoj smo, požurio sam da kupim ulaznice za slavljenički koncert
Zorana Todorovića, tenora sa kojim Srbija ne da može, već mora da se ponosi. 25 godina umetničkog rada.
I to na najznačajnijim svetskim scenama. To je
za poštovanje. I gle??? Rekoše mi kako
je pre mog dolaska prodato samo tri ulaznice. Da, požurio sam, više od mesec
dana pre koncerta, jer takav događaj sam želeo da pratim sa najvećim
zadovoljstvom i pažnjom, pogotovo što su
gosti trebali da budu Dragana Radaković i Nikola Mijailović. Dvoje
Beograđana, operskih pevača, koji imaju
najuspešniju karijeru van granica naše zemlje. Ovde
će, već moji tradicionalni oponenti, da
dignu obrve, ali svoje stavove ću braniti u svakom demokratskom dijalogu, samo
neka se TI OPONENTI usude i javno se oglase, ali to već postaje farsično njihovo pljuvanje iza
mojih leđa.
Elem,
koncert je otkazan. Koncert je otkazan i to je objavljeno na dan koncerta, u 15
sati. Mnogi, u svojoj neobaveštenosti, došli su to veče, mnogi iz mesta van
Beograda… Na blagajni nije bilo novca da im se vrati… O tom novcu koji je tada
već bio u rukama bračnog para Zepter, kasnije… Ja sam za otkazivanje koncerta
znao to jutro, ali sam zamoljen da to ne objavim, sve dok “Madlenijanum” ćuti. Već sam pisao o
pritiscima određenih “moćnika” na osobe sa kojima se družim.
To je
prvi bezobrazluk. Mislim na “čekanje” do 15 časova. Drugi bezobrazluk je što to
veče nije bilo novca na blagajni “Madlenijanuma” da se vrati onima koji su
tražili povraćaj novca, a doputovali su iz drugih gradova.
Istovremeno, objavljeno je
da se ulaznice mogu zameniti za naredni termin, koji je nekih desetak dana
kasnije.
Odem
sledećeg dana do blagajne u Knez Mihajilovoj ulici, kako bih uzeo novu
ulaznicu, ali moja “šetnja” nije urodila rezultatom. Sistem poslovanja i zamene
ulaznica zahteva da u blagajni bude novac, koji ce se “navodno isplatiti”, pa
se onda za isti novac uzme druga ulaznica.
Možda bi
neki pametni, u svetu, a to se kod nas već radi na sportskim utakmicama,
jednostavno objavili da
postojece ulaznice važe za sledeći
termin, a one koje se vrate, uz povratak novca prvobitnima, prodaju se novim
znatiželjnicima.
Taj moj
dolazak je bio njihov treći bezobrazluk, ali već par dana kasnije je usledio i
četvrti. Proveravao sam telefonom kada imaju novac u blagajni, došao da zamenim
ulaznice, ali vraga… Gospođa gleda u monitor i nudi mi sedišta koja su u
lošijoj poziciji i samo 5-6 redova dalje.
Valjda
samo kompanija Zepter prodaje nešto dva puta, pa po sistemu “ko prvi dotrči”.
Tu je već februar, a moj novac koriste od sredine decembra.
Pristanem
i na to. Jer Zoran Todorović je svetsko ime. Draganu Radaković ne možemo da
čujemo u Beogradu.. O njenom nastupu u Novom Sadu sam pisao, naravno. Nikolu
Mijajilović ni nakon desetog nastupa u inostranstvu, ne možemo da čujemo u
gradu gde živi.
Nakon i tog četvrtog bezobrazluka, mislim kako ste
razumeli, dobio sam mnogo lošija mesta u Sali, ali za isti novac, dogodi se
nešto neočekivano.
Zoran
Todorović otkazuje i drugi koncert.
Opet put
pod noge, pa blagajna, pa čekanje novca…
Možda bi
i sve to prošlo, ali Zoran Todorović ne svojoj Facebook stranici prikazuje sebe
srećnog u svojoj ergeli konja. Ni jedne reči izvinjenja publici koja je
maltretirana ništa manje od mene. Čak i to da mu se oprosti. Velikim umetnicima
se uvek oprašta više nego običnom populusu. Oni koji ih prate i koji im se
dive, moraju da budu spremni i na njihove hirove. I na to se oglasi osoba koja
je uvek na svim dešavanjima pored mene. Obratila se Gospodinu Todoroviću, ne
prviše zajedljivim, pre bih rekao peckavim rečima, kako izgleda na
fotografijama veoma dobro, obzirom da ima problem sa prehladom…
Zoran
Todovović nije na to odgovorio. Jednostavno je izbrisao pitanje. Može i to da
se podvede pod hir umetnika, ali nije u maniru jednog Gospodina. A umetnik koji
nije Gospodin, nije Kompletan Umetnik.
Ne bih
taj postupak okarakterisao kao bezobrazluk (bropj 5)… Jer moje poštovanje
umetničkog rada Z. T. nema ničeg zajedničkog sa opštim mišljenjem.
Možda bih
preko svega toga prešao… Išao sam na predstave, koncerte, projekcije,… sa
namerom da doživim uzvišeno i da se osetim poniženo… Možda te, čitaoče, čudi
ova zadnja rečenica, ali znaj, u svakoj dramatici, bitna je katarzičnost, a to
je već nešto što osećaju danas duhovno
zrela bića, a i onaj populus u starogrčkim arenama, koji je za vreme predstavao
pio vino, jeo ovnujsko meso, gađao aktere butnim kostima i rebrima, ali uvek
prepoznavao ono što je uzvišeno.
Šeste
meseci kasnije, pod istim nazivom “Zoran Todorović i prijatelji” se nudi
koncert, ali sa nekim bitnim izmenama. Umesto Dragane Radaković se pojavljuje
Evgenija Jeremić. Mlada umetnica koja je na samom početku pevačke karijere.
Koliko je tu primeren naziv “…i prijatelji”. Možda je Z. T. prijatelj sa
Gospođicom Jeremić. Možda je i Gospodin Mijailović prijatelj… U životu (možda)
da, ali scena ima neke sveje zakonitosti koje mnogi u ovoj državi, već
dokazano, ne poznaju.
Setimo se
solističkog koncerta sa prepotentnim nazivom “La divina” Jasmine Trumbetaš
Petrović, pa pisao sam i o tome. Bar me
sadašnja Direktorka Opere pokušala da razuveri kako Marija Kalas nije jedina La
divina. Uz gosta, svetskog mecosoprana Sanju Anastasiju publici je podarila
mlađanu Mariju Jelić, koja do tada takoreći nije ni stala na opersku scenu. Da
li je Gospođi Sanji Anastasiji bilo
neprijatno da peva sa nekim ko je totalni anonimus? Vi je pitajte, ja sam bio
dovoljno bezobrazan i siguran u odgovor
koji sam dobio.
A taj
koncert nam je pokazao još nešto.
Na njemu
je več spomenuta Evgenija Jeremić sedela u počasnom redu… U tom redu su bili i
Upravnik Nacionalnog Teatra i V.D Direktor Opere… Sedela je između dve veoma
poznate, uspešne i uticajne profesorke.
U istom
momentu kada je Jeremićeva sedela tu gde je, u zadnjem redu iste sale je sedela
Mirjana Matić. Isto mladi sopran, sa (u tom momentu) istim brojem rola (ali sa
mnnogo većim scenskim iskustvom) na daskama koje život znače.
Treba li
da budem prorok, pa da zaključim kako će se razvijati karijere operskih pevača,
kada primećujem i pamtim ovakve činjenice… (Postoje fotografije na internetu
koje ovo potvrđuju)…
Nemojte
misliti kako sam sklon digresijama. Nekada je ono što drugi nazivaju
“digresijom” glavna svrha i vrh trna mog pisanja.
Zato,
definitivno ne idem… Ne idem da gledam
kako će na kraju da se uhvate za ruke Zoran Todorović, Evgenija Jeremić i
Nikola Mijailović… pa takav je red… I da nam zajedno otpevaju neku ariju… pa i
to je red…
Njima
srećno bilo, publici srećno bilo, ali to nije za moj mentalni stomak.
Srećno
vam bilo i uživajte, sem ako se ne otkaže…
To,
čitaoče, iako saznam pre drugih, neću ti
javiti unapred.
Tekst u
celosti objavljen na portal Punjeni paprikas.rs.
