Teatar Levo, Rastibuđilizovane klejbezable, Darko Purić, Danica Miljanović, Anđela Đečević, Ana Mladenović, Mina Jovanović, Ana Radoman, Anika Lehki, Milan Pjević, Mladen Tišma Nebojša Radivojević, Aleksandar Predić, Borislav Janković, Miloš Veličković i Dušan Đorđević. Piše David Naum

 

40 GODINA POSLE, RASTIBUĐILIZOVANE KLEJBEZBLE

Čitaoče, da pojasnim, „Rastibuđilizovane klejbezable“ je predstava Teatra Levo, koju je 1976. osmislio i režirao Milan D. Vukotić.

U programu predstave, a i tokom nje, objašnjava se publici da su Klejbezable trominutni skečevi, koji traju 5 minuta.

Kasnije nastavljam o predstavi, sada ide uvodni deo, da bi, čitaoče, shvatio otkuda ja na toj predstavi, i  zbog kojih sve razloga  pišem.

Klejbezabla koja je igrana samo jednom

Pre ravno četiri decenije, bio sam u sukobu, na veoma širokom frontu, sa kulturnim i političkim strukturama jednog grada u blizini Beograda. Da ne detaljišem, koncentrišem se na novoizgrađeni Dom kulture, čiju salu ni jednim programom, bilo da je filmski, ili pozorišni, nisu mogli da popune.

Dogovorim se sa drugom Vukotićem, (tada je bilo vreme drugova) da gostuju u sali koja ima 600 sedišta. Drug malo sumnjičav, ali prihvata, uz uslov da im se plati samo gorivo za tri automobila sa kojim će doći ceo ansambl.

Dogovorim se i sa rukovodstvom Doma kulture da se omogući predstava amaterske družine bez naknade.

Želeći da bude što galantnije, naručim večeru u najboljem restoranu, za tridesetak osoba… U stilu, sve redom, a na kraju baklave. Tačno, klejbezablista je bilo desetak, a ostalo su prijatelji,… samo prijatelji, jer, rekoh na početku, svi oni koji su imali uticaj i moć, bili su sa druge strane linije.

Jasno, ovo drugo je moglo da se ostvari, jer su ulaznice za predstavu Tetra Levo koštale koliko i za svaku drugu predstavu. Pričam o kulturi, neumesno je spominjati novac… Iako, naravno, ne može bez novca…

Sve ide po planu… Naravno da koordiniram događanja iz restorana, koji je samo na stotinak metara od kulturne institucije… Petnaest minuta pre predstave, javaljaju mi kako su sve ulaznice prodate, i da stotine njih želi da plati, pa makar sedeli, ili stajali na stepenicama, … “Nastavite sa prodajom!” šaljem poruku, jer tada nije bilo mobilnih telefona.

19,30 vreme za početak predstave, a nikoga od učesnika nema. Naravno da je panika počela da me hvata čitav sat pre toga, jer sam telefonom zvao Vukotića… a on se ne javlja. Ne znam da li su krenuli, da li im se šta desilo usput, da li,.. da li,.. da li…

Dolazim da ulaznnih vrata sale, a unutra kao u paklu. Iako je sve novo, ventilacija nikada nije ugrađena (verujte, do današnjeg dana), a unutra 800 osoba… I ko zna koliko je njih ušlo bez ulaznice.

Žena sa šaltera moli: Gde da idem sa ovolikim novcem, strah me je, oteće mi neko…

To je bilo ono vreme kada ni banke nisu imale obezbeđenje, a kamo li Teatri, Domovi kulture… Mogao sam samo da joj poručim da ostane tu gde jeste… Trčim u restoran, pitam ima li šanse da se otkaže večera. Odgovor je kako je do pola već spremljeno…

Prolazi pet minuta, deset, petnaest… Isprazniti salu, vratiti novac…. bruka…, ali naručiti gala večeru za trideset osoba i ne platiti, je već domen koji počinje sa rečju krivično…

U sali usijanje… u mojoj glavi za desetak stepeni veće… Sa skoro pola sata zakašnjenja, pojavljuju se umetnici (namerno upotrebljavam tu reč)… Opušteni, nasmejani…

Šta je uticalo na publiku ne znam. U to vreme se nije znalo za adrenalin. Kada se Milan D. Vukotić pojavio na praznoj sceni, jer Klejbezable se uvek igraju na praznoj sceni i izgovorio: Poštovana publiko, dobro veče!… U sali…. Euforija.

Da ne dužim priču, nakon prve izvedene Klejbezable, rekli su mi da je Direktorka (profesor filozofije, Sekretar Gradskog Komiteta, itd…. itd..) istrčala iz zgrade.

U to vreme nije postojao stres. Jer da je postojao, postojao bi i naziv za to… Tek mnogo kasnije je smišljena ta reč. A ja sam nervozu od one večeri, a u naredne dve nedelje, lečio (isključivo noću), sa prijateljima,  po kafanama na Ibarskoj magistrali.

Čitaoče, nemoj komentarisati koliko sam zaradio i nemoj komentarisati Ibarsku magistralu, jer ako nisi slušao Boru Spužića Kvaku i Tomu Zdravkovića u autentičnom ambijentu, ne diskutuj. (A o tome će uskoro biti poseban članak)

Tek, dokazao sam, kao dvadesetogodišnjak, kako prava predstava može svaku salu da napuni i prepuni.

A samo četrdesetak godina kasnije… (već sam u dobu kada smanjujem godine)… Ponovo Klejbezable.

Klejbezable danas

Većina glumaca na sceni nije bila rođena kada su se klejbezablama sladili oni koji su razlikovali tursku baklavu od grčke, a ovu, opet, od egipatske…

Program vodi Darko Purić. Odličan. Čak više nego odličan…

Čitaoče, gotovo je sa onim sentimentalno – anegdotskim početkom, počinjem da pišem o predstavi, o onom konkretno danas, a tu nema milosti. Nemam milosti za one koji su na sceni, jer ne izlazi se na scenu, kao u tuđu cvetnu baštu da se nabere buket za voljenu osobu…

A Darko Purić, reći ću bez ikakvog razmišljanja, bolji, sugestivniji,.. otmen i opor, ciničan i … i… i…  na sceni… Bolji od predhodnika, genijalnog Milana D. Vukotića. Milana je Bog suviše rano pozvao sebi, da osmišljava klejbezable po rajskim vrtovima. Imamo danas Darka.

Rećiću samo da ovo nije režija M. Vukotića. Ne umanjujem njegovu ideju, rad, uspehe… Klejbezable su brend ovog grada. Dovoljna je ova zadnja rečenica, da ne ponavljam o gostovanjima, nagradama, publici… Sve se to može pročitati… negde,… čak i na internetu.

Hteo sam da pišem o ljudima koji danas igraju tu predstavu. Poslah mejl na adresu naznačenu na sajtu Teatra Levo. Dobijam odgovor kako adresa nije u funkciji. Pošaljem (redakcijski) mejl na adresu sekretarijata KUD Lola, ne dobih odgovor… A tražio sam samo fotografije sa aktuelne predstave i nešto o glumcima. Mislite da nisu za to da o „njima“ neko piše… Neko sa najboljim namerama…

Ponoviću ovde svoj stav koji sam Vukotiću izneo pre četiri decenije. Velika je greška što Tetar Levo nije odvojen od KUD Lola… Uvek će biti tretiran kao obična dramska sekcija, a akcenat će biti na folkloru, jer tu su turneje po inostranstvu, to je ono što otvara sportska takmičenja, prati političare prilikom presecanja vrpci… On me nije čuo, ili me nije razumeo, a danas su već neka druga vremena… Uostalom, što bih objašnjavao političarima i upravama, postavljenim od strane prvih, ako se može pozorišnom predstavom napuniti sala od 600 mesta… Pokaži sebi da si sposoban. Napuni, uzmi novac i idi dve nedelje na slatko lečenje….

U večerašnjoj predtsavi je bilo 13 glumaca i bar 230 kostima, i koliko su glumci menjali karaktere, otrčavši samo oko crnog paravana, promenivši za desetak sekundi garderobu, toliko su kostimi bili u funkciji cele priče, dopunjujući je, pretvarajući sve u grotesku prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svi su za pohvalu: Danica Miljanović, Anđela Đečević, Ana Mladenović, Mina Jovanović, Ana Radoman, Anika Lehki, Milan Pjević, Mladen Tišma Nebojša Radivojević, Aleksandar Predić, Borislav Janković, Miloš Veličković i Dušan Đorđević.

Želeo sam u ovaj tekst da ubacim fotografije sa predstave, a ispod da navedem imena onih koji su na njoj, da dočaram minjonsko šerenilo Klejbezabli, koje je davno osmislio veliki pozorišni poslastičar Milan D. Vukotić… Nisam znao kome da uputim molbu. Internetska vrata na koja sam „kucao“ nisu se otvarala. Možda ću znati kada prođe još četrdesetak godina….

Kao što se da zaključiti, celu predstavu je zaokružio i davao joj i tempo i šarm i neposrednost, Darko Purić. A priče, jer Klejbezable su, kao što rekoh na početku, skečevi, trenutno su raznolike. Opšti utisak je da za razumevanje predstave treba jedno veoma solidno srednjoškolsko obrazovanje. U vreme tvorca predstave, podrazumevala se takva publika, ali danas, mnogi ne znaju šta je napisao Šantić, šta Laza Kostić, čak ne znaju ni Branka Radičevića… Da ne nabrajam… Reći će neko, iako ne znaju šta se parafrazira, smešno je…

A opet…. nešto nije smešno… Pomalo je bajato, čak i buđavo… Izgubila se aktuelnost… Danas ne može da se preživi prodajući bozu…

Na drugoj strani, fascinantna energija u glumcima… Niko sebe ne ističe, gurajući se u prvi plan, a da to scenarijski i režijski nije predviđeno. Oni su jedan tim. Veoma uigran tim koji će uvek da dobija… Dobija, čak i kada nema konkurenciju, jer Klejbezable su autentičnost ovog grada. Kao što rekoh brend.

U vreme one gore anegdotske priče, kada nije bilo ni pomisli o mobilnim telefonima i internetu, diskutujući o teatru, divili smo se podacima Pikolo teatra iz Milana, koji je dve decenije igrao „Mišolovku“, krimi dramu Agate Kristi. A samo su jednu predstavu imali na repertoaru, „Mišolovku“. Beograd ima Klejbezable. Predstavu koja će nadživeti mnogo toga…

U vremenu smo kada propadaju vrednosti, jer ih ne cenimo. Sapliću se čak ni oni koji žele i dobrovoljno i bez ikakve naknade, da skrenu pažnju javnosti na ono što je kvalitet ove sredine.

Da li će umeti oni koji su nasledili Teatar Levo i Klejbezable da to spasu od umiranja. Počinjem da sumnjam, jer vidim kako odumire. Projektovanje tema i ideja u sadašnje vreme. Menadžment koji zna kakav dragulj ima u rukama i kako ga treba okrenuti prema suncu da bi snop svetlosti bacio publici u oči. Pomoć nekog ko ume da oslušne istu tu publiku kako diše, a sa druge strane glumcima je sjaj u očima isti. Kao onaj od pre 40 godina.

Da ne ulazim u analizu. Ona linija, spomenuta na početku postoji i dalje, samo što nas je sada mnogo više sa ove strane, a oni sa druge su beskrupulozniji.

Život se nastavlja.

Idite na sledeću predstavu Klejbezabli.

                                   David Naum

Tekst je objavio Internet magazin

pravoumetu.com

Solistički koncert, Mirjana Matić Nedeljković, operska pevačica, Milan Nedeljković dirigent, Dom vojske - David Naum

 

Solistički koncert Mirjane Matić

 

To je moj naziv dešavanja. Pošto uvek imam svoj stav pišući impresije, ne želim da čitaocu uskratim objašnjenje. Zapravo to je koncert Mirjane Nedeljković. Spreman sam da na drugom mestu  uđem u diskusiju da li umetnik (pogotovo ženskog pola) treba da menja prezime u toku karijere. U dokumentima, naravno, može, ali pred publikom…, ili je kod srba u braku promena prezimena pod obavezno, iako matičar pita šta pita…

Elem, Mirjanu Matić sam slušao kada je bila studentkinja i ne samo slušao, već i najpozitivnije pisao o njoj, pa je za očekivanje da njen, tvrdim, solistički koncert propratim se pisanom impresijom.

“Veče vokalno.instrumentalne umetničke muzike”, glasi naziv programa, koji su nam podelili posle 20 časova (o vremenu će biti još reči)… Već viđeno u Domu Vojske. Vojska, čak i kada je muzika u pitanju, ne odustaje od faktora iznenađenja. Program dele publici koja je već zauzela mesta. Valjda je opasno da isfotokopiraju onoliko listova A 4 formata koliko ima sedišta, jer ne bi znali šta će sa nepodeljenim…. A večeras je, uslovima prilagođena sala, bila skoro ispunjena do poslednjeg mesta.

U pet minuta posle osam Ansambla Ministarstva odbrane “Stanislav Binički” (zvaničan naziv), nema… Već viđeno… oni vole da kasne, pa i tome sam pisao…

Ali nikada ne prelaze onih akademskih 15 minuta, pa ne osećaju potrebu za izvinjenjem. A za mene iznenađenje. Od 13 kompozicija, koje su bile na programu, 5 je od Čajkovskog. Ne raspravljam o ukusima, pa nemojte ni vi komentarisati moj stav da mi je duhovna metrika kod Čajkovskog identična kao književna kod

Čehova, pa je rusima u sledećm veku ostalo suicidno nadahnuće u obliku dva izma. Komunizma i alkoholizma.

Mirjana Matić je, zasigurno, jedan od najboljih soprano, ne samo svoje generacije, nego i mnogo šire. Što reče jedan moj, u svetu muzike veoma uticajan prijatelj, trebalo bi je čuti u Normi. Idealna je za tu rolu. Možda će tako misliti i novi Direktor opere, jer sadašnjoj direktorici je davno istekao rok trajanja, pa molimo onda Boga da na čelo te institucije dođe neko ko se ne boji mladih soprana. Kada je opera u pitanju primećujete kako se više uzdam u Boga, nego u pamet.

Mirjana Nedeljković je bila više nego dobra. Lično sam prema njoj strožiji nego prema drugima. Čak mi je ona osoba koja uvek sedi pored mene, danas pustila nekoliko Mirjaninih starih snimaka… Kod ovoliko mrzitelja i nemuštih oponenata, sramota je otići i na jedno muzičko dešavanje, a da se ne zna šta je ispred, iza, levo i desno… Jedno od vojnih pravila je da neprijatelj nikada ne spava.

A sa orkestrom je trebao da se nosi dirigent Milan Nedeljković. U mnogim stvarima je uspeo. Bio je po mom ličnom ubeđenju bolji od mnogih koji su se pre njega okušali za istim dirigentskim pultom, iako su ti imali titule univerzitetskih porofesora, istoriji poznata prezimena,… itd.

U Verdijevom “Stornellu” je nad trubama izgubio kontrolu i momci (u vojsci nema deda, zar ne) se razduvaše kao da zovu konjicu Konfederacije na juriš. Groteskno. Ako dirigent pogleda snimak, videće i sam, sem ako ga ne ponese aplauz koji je kompozicija dobila na kraju.

Meni je dirigent dokazao da orkestar može veoma solidno da zvuči, ali sa veoma pažljivo odabranim repertoarom. Sibelijusov “Andante Festivo”, nikako, nikada više,… neka to zaborave, nije to za njih, ili da im se pridruži još dva, tri puta više članova…

Da se vratim na solistkinju. Pevanje je i učila i naučila kod profesora Nikole Kitanovskog. Istovremeno poseduje dar da oseća scenu, da glumački deluje veoma sugestivno. Nekada sam joj zamerao ulazak u estradnost. Večeras mogu da pohvalim jednu prefinjenu odmerenost u arijama i kompozicijama koje je ne samo solidno otpevala, nego i scenski dočarala publici.

Reč publika. Oni koji me redovno čitaju, očekuju da nešto kažem i o publici. Primetno visok broj profesora sa FMU, na drugoj strani veoma malo mladih kolega. Tu mislim na one vikače koji idu sa jednog na drugi nastup pevača mlađe generacije praveći buku, začinjenu sopranskom vikom. A od kolega koji rade u operi, od onih koji odlučuju u operi, od onih koji pripremaju budući repertoar… Da to ne prokomentarišem. Dovoljno što sam započeo misao…

Sramota je da o ovakvom dešavanju bude obajavljena samo štura agencijska vest. Da, videh i jednu Gospođu u gledalištu. Ipak meni ništa ne promakne. Gospođu koja je pre par godina za jednog soprana u “Balu pod maskama” napisal kako je čula Mariju Kalas… Ostale izraze i rečenice neću citirati, jer Gospođama, pogotovo u godinama, je sramota da se čovek smeje… ako počnem da citiram “bisere”, prvi ću se ja smejati… Elem, ta “Marija” se više nikada nije pojavila ni na jednoj sceni… Prokomentarisao sam bezobrazno: Ureče je baba!… a večeras me uteši osoba koja uvek sedi pored mene: “Možda onda nije imala aparat za sluh, a večeras je valjda ponela!”

Što reče jedna rukovoditeljica opere (u intervjuu): “Opera nije ništa strašno!”… Valjda je mislila kako se ljudi plaše opere, iako ona nije ni po pevanju, ni po pojavi, a ni kao rukovodilac ništa značajno u umetnosti koja se naziva operom.

Opera je veoma zabavna stvar, kao i sve oko onoga što se dešava na sceni.

Hvala Mirjani, ovaj operski prvi oktobar 2020. neka se pamti po njoj.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2020/10/solisticki-koncert-mirjana-matic.html