ANAAA,
DEJANEEE, DRAGUTINEEE,…
U noći kada sam prizivao:
Rupčićku, Maksimovića, Matića,…
Večeras
sam u operu krenuo znajući da me čeka horor, jedino nisam znao intenzitet.
Gošća Marija Papajoanu je mogla da se nasluti samo delimično. Snimci na youtube, iako stari, nagoveštavali su nešto o čemu se već ne može maksimalno
uživati. Pa zar neko sumnja da od svoje lepše polovine nisam veoma dobro
informisan šta mogu da očekujem. Zar neko sumnja da ne znam kako je mogla i večerašnja gošća da prođe kao jedna pređašnja, kojoj je pre izlaska na scenu
rečeno: Hvala lepo. Doviđenja.
Ali, u
tom slučaju ne bismo čuli onaj katastrofalni duet u prvom činu Gospođa
Papajoanu, Gospodin Plazinić. To je teško opisati i zašto bih trošio reči,
dođite u operu…. Za ovake predstave nikada sve karte nisu prodate.
Ipak
sam ja celo veče žalio za Rupčićkom, Maksimovićem, Matićem…
A
imali smo Papajoanu, Plazinića i Jovanovića. Napominjem, ovaj zadnji je bio u
svojoj plus fazi.
Naravno, Preciozila je lik koji treba da opčini publiku. Pogotovo ako joj kostimograf da vrišteće crveni kostim, koji najviše pristaje ukrotiteljki lavova….
Ne
sumnjam da je lako Gospođi Jadranki
Jovanović u roli Preciozile… U publici nema lavova, samo neka fina gospoda i
među njima, kako reče jedna prvakinja “oni otrovni,” misleći na moju malenkost i
moju suprugu.
Pre
par nedelja smo gospođu Jovanović slušali u premijernoj “Pepeljugi”. Tada sam
napisao, ko će da pohvali ovu
predstavu…. ?? Naravno, ona režimska, “Politika” je objavila za Gospođu Jovanovć:
“Veliki
zahtevi postavljeni su ulozi pepeljuge, koloraturnom mecosopranu koji mora da
zadovolji sve registre. Odlična i
sugestivna na sceni Jadranka Jovanović,
u istoj ulozi kao pre dvadeset godina, nadoknađivala je scenskim kretnjama
vokalne manjkavosti……”
To i
samo to… Čemu prva rečenica o “registrima”… Zar neko može da bude “odličan,” a
da vokalne manjkavosti (odličan prodrazumeva besprekornost) nadoknađuje… I koje
registre je gospođa Jovanović “nadoknađivala”? A koje, sačuvaj Bože, nije?
O
takvim stavovima ljudi, koji se po onoj narodnoj izreci “niti šiju, niti
paraju,” a oduvek pišu u maniru “vuci siti, a ovce na broju,” imam isto tako
popularan izraz u četiri reči… Drugom prilikom, bilo bi previše za ovo pisanje... Ne sumnjajte, kolorit domaćeg vokabulara uvek može da popuni sve registre nacionalnog nam humora. Pogotovo kod mene... Ali o tome nekom sledećom prilikom
Naravno
da Pepeljuga nije ni kuđena ne hvaljena… Jer tako je za opstanak svih
“režimskih ljudi” najbolje… Mislim od onih koji državni novac usmeravaju
kulturi, preko onih koji novac troše, pa do onih režimskih medija koji za loše
nikada neće reći da nije dobro. Mnogo, mnogo toga mora da se stisne i napiše:
“Što se solističkog dela tiče, osim
Nebojše Babića (Don Manjifiko), koji je dobio ovacije na otvorenoj
sceni, svi ostali su se teško borili sa Rosinijevskim akrobatskim koloraturama
koje su rogobatno zvučale na premijeri….”
Da
nisam bio na premijeri, da u pauzi nisam čuo šta KO i ponavljam šta KO misli o predstavi, pridružio bih se
građanstvu Surdulice, Babušnice i Feketića, koji su sigurno pustili suzu, čivši
za “tešku borbu” naših operskih veličina. Teška borba, rogobatno zvuči, a Pepeljuga "odlična"... U politici i u Politici može i to.
Previše
sam se ovde posvetio onima koji pišu u rukavicama, a govore prezervativski obloženim jezikom,
tako da ni jedna kap pljuvačke ne može ni na koga da padne.
Elem, o
toj nesrećnoj premijeri drugom prilikom. Za večerašnju Preciozilu, Gospođa
Jovanović nam je uoči, ne tako davnašnje premijere, obećala tri ipo oktave,
obavestivši građanstvo Srbije svojim pevljivim glasom i lepršavim multimimičarskim pokretima,... čak i populus kultne
emisije “Žikina šarenica,” da je to koliko teško, toliko i dostižno, bar kada je ona u pitanju..
Večeras
je bila očekivana.
Eto,
mogu i ja da napišem u četiri reči, a da svi znaju šta mislim, iako konkretno
ništa nisam rekao. Ovo je samo iz razloga što se kod mene ZNA šta i kako mislim
i ne menjam mišljenje na pauzi i posle predstave i u trenutku kada sednem da
pišem.
Za
ariju “Viva ja guerra” gospođa Jovanović je dobila MUK, ali je i pored toga publiku na
kraju arije nagradila sa 5-6 ubrzanih treptaja očima. Nije se oglasio, ni Direktor opere Janko Sinadinović, koji je tokom predstave, u svom maniru, aplaudirao svima u svakoj prilici, najčešće inscenirajući aplauze, u ulozi animatora publike.
U Rataplanu je čuvena J. J. bila nešto bolja i mlak aplauz, u kome bi je nadmašilo bar desetak mladih mecosoprana, samo da im se da prilika da zapevaju… Ali neče skoro, sve dok postoje u ovoj Nojevoj barci (izraz Predsednika Upravnog odbora) gmizajuće osobe koje na par dana pred premijeru upadnu na probu i izjave: Ovo pevam ja!
U Rataplanu je čuvena J. J. bila nešto bolja i mlak aplauz, u kome bi je nadmašilo bar desetak mladih mecosoprana, samo da im se da prilika da zapevaju… Ali neče skoro, sve dok postoje u ovoj Nojevoj barci (izraz Predsednika Upravnog odbora) gmizajuće osobe koje na par dana pred premijeru upadnu na probu i izjave: Ovo pevam ja!
Tužno
je bilo na kraju kada su Marija Papajoanu i izvrstan dirigent Jakopi Sipari Di
Peskakeroli dobili identične bukete (od Uprave), a Gospođa Jovanović koja sebe
u intervjuima naziva najpopuranijom operskom divom, ni laticu.
Već
čitavu deneciju svoju popularnost ona gradi na intervjuima, a ne pevanjem u operi. Za široke narodne mase, ovo prvo je bitnije od svega, pokazalo se, a i ja tvrdim.
A
cveće, pa Marija Papajoanu je trebala da dobije bar dva buketa, jedan (već je
primila) od Uprave i drugi od onog koji joj je slupao automobil.
Evo
trenutka da se podsetimo davnašnjih pitanja.
Pre
četiri meseca sam napisao: Gospođa Voština je trebalo da svira “Introdukciju i
Rondo”… A nesrećna Abigaila Voština, batrgajući se sa Sen Sansom je uspela samo da
doživi pucanje žice… Te iste žice, pisao sam tada, a i ranije, uvek kada je to
na programu, mopraju da se usijaju… Kod Voštone se uvoštile i na žicama se mogao samo
zagrejati podoj za bebe….
Srećom,
puče žica i iskoristih pauzu da pobegnem iz sale…
Tada
sam postavio pitanje, ko će za ovo “tante” da bude “kukuriku”.? Zar mislite da
u Tiranu nije mogao da ode Dejan Maksimović, Ana Rupčuć, ili Ivan Tomašev… Moglo je da ode i pet drugih, ali nikada neće otići… Za “uzvratne posete kućama sa kojima je
ostvarena saradnja”… uvek ide Najbolji. Ovo pod znacima navoda je iz rečnika
političara u kulturi… Toliko su mi gadne te reči da ih ovde namerno
upotrebljavam…
Vratimo
se na predstavu… Pre toga, znajte, ne mrzim ja Politiku. Nekada sam je obožavao.
Služeći vojsku…. Tačno, služeći u socijalizmu vojsku, jer je to bio zvaničan izraz, od
ukućana sam tražio da mi svakih 15 dana šalju sve predhodne primerke
Politike,… da,... bez beogradskog izdanja nisam mogao biti adekvatno informisan… Hranio sam se tekstovima Politike. Zato sada ne mogu da je mrzim… Može samo da mi se gadi ono što u njoj piše…
Čak i
kada neko poput naše Jadranke kuka nad sudbinom pevačice koja mora da nasloni
koleno na top. Gospođa Jovanović više ne naslanja koleno na top u operi Moć sudbine, ne mora čak ni
da peva, neka samo trepne 5-6 puta i dobiće aplauz. Kao ovaj večerašnji. I o tome je sadašnja Politika tako zdušno pisala, mislim o mukama naslanjanja kolena na top, a ne o treptanju.
Ali, večeras je bilo i onih za pohvalu. A i to se očekivalo. Nebojša Babić kao Fra
Melitone, je bio odličan… Pa posvetio sam mu svojevremeno poseban osvrt u vezi te role. Očekujem da uvek
briljira,…
Naravno,
kada je na spisku pevača ime Ivana Tomaševa, to znači da se može očekivati
kvalitet i sugestivnost... Za uživanje ne treba više!…
Ipak su
nedostajali oni koje sam prizivao… A ponavljao sam: Ana, Dejane, Dragutine,…
A
počelo je intenzitetom koji može da prirerdi samo italijanski dirigent. Hvala
još jednom Di Peskakeroliju, ...sa nekim drugim ljudima će napraviti čaroliju…
Ovde je to teško, i mora mnogo elemenata da se sklopi.
Siguran
sam da je bilo onih troje, koje sam prizivao, bilo bi drugačije, ali..
Idemo
dalje… sada su zadnji minuti ove subote… sreda nije daleko.
I da
ne zaboravim, hvala Jovani Gavrilović… u ovoj predstavi mlakih aplauza nije nas
mučila gašenjem svetla, i ponovnim podizanjem zavese, kako bi se inscenirao
utisak gromoglasnog aplauza, želje publike da još jednom pozdravi one od kojih
želimo da što pre pobegnemo u hol pozorišta. Njene kolege umeju do bolnog
bezobrazluka da to rade, ali tu sam… Primetim i ono što mnogima promakne.
Da,
sreda nije daleko. Nadam se da na toj predstavi neću nikoga da prizivam.
O istoj temi, ali iz drugog
ugla:
