OD KIKOTA, DO KIHOTA
Da, to je naslov, ali i
objasniću ti, čitaoče.
Često krenem na
predstavu, sa već uobličenim stavovima, jer veoma dobro znam kako se odvijalo
kreiranje iste. Često imam zabeležene čitave pasuse, a ovog puta sam imao u
mislima samo naslov, ali nije glasio ovako, već sasvim suprotno „Od Kihota, do
Kikota“. Tokom predstave se promenio raspored izraza, što me čini veoma
zadovoljnim i ono što uvek naglašavam: Uživam da pohvalim protagoniste… To je
neki vid moje borbe sa „rijalitizacijom naše stvarnosti“ i pomeranja stereotipnih granica sagledavanja umetničkih
događanja, koje, sa jedne strane neguju davno ocvale gospođe sa socrealističkim
pristupom i rečnikom, tako da se ima utisak da je članak napisan pre 50 godina,
a da su u vezi ove predstave izmenjena samo imena protagonista, a sa druge,
buđavi likovi koji rečnikom teoretičara muzike čitaoca stavljaju u imbecilnu
poziciju učenika kome se drži najdosadnije predavanje.
Elem, desio se značajan
događaj za kulturu Srbije. Svaka operska premijera je „par exelance“ događaj, a premijera za
pohvalu, nešto što treba da bude zabeleženo čak i od onih „zlih, zločestih“…
„Onih koji mrze umetnike, mrze mlade“… Itd. Itd… (Iz vokabulara onih koji da
imaju i malo ponosa i morala ne bi trebalo da se više pojave u javnosti)
Don Kihota je tumačio
Ivan Tomašev. Jednom rečju odličan. Naročito je bila dirljiva scena gašenja
njegovog života gde je prekrasnim pijanima (koja moć da se ta prirodna
gromoglasnost svede na „pevačko šaputanje“)
doveo publiku u stanje potpune opuštenosti, spustivši na katarzičnu
nulu. Uloga za njega i ne vidim nikoga da bi ga na ovim prostorima mogao da
zameni. Naravno, Uprava će eksperimentisati, ali bez mog prisustva.
Uz njega i pevački i
glumački je ravnopravno stajao
Aleksandar Stamatović. Upečatljiv do krajnih granica i, kao što sam rekao za
Gospodina Tomaševa, ne vidim nikoga ko bi mogao da se približi Stamatovićevoj
kreaciji lika Sančo Panse. Obojica su krajnje profesionalno izvajali likove
sanjara, koji smouvereno i ushićeno gaze kroz blato propasti.
Njih dvojica su na krajne
upečatljiv način prikazali svu lucidnost
svojih postupaka, ostavši verni ideji, iza koje je, bez obzira da li se gledalo
realno, ili ne, ljubav, u najčistijem i najuzvišenijem obliku.
I da bi tragikomična
priča bila zaokružena, od svih glavnih protagonista, samo njih dvojica ostaše
na kraju bez i jednog cveta. Predstavi je prisustvovao i Direktor muzeja NP
Dragan Stevović, nadam se da će u arhivi Muzeja ostati zabeleženo šta su
večeras pokazali Tomašev i Stamatović.
Da pređem na pohvalu
Uprave. Večeras je dozvoljeno polaznicima Operskog studija da učestvuju u
predstavi. Pohvale za Anastasiju Stanković, Stefana Živanovića, Saru Ristić.
Glasovi od kojih se u budućnosti može mnogo više očekivati. I neka zapamte
jednu činjenicu. Kada se dobar pevač, sa istom takvom glumom pojavi na sceni
samo jednom, ili par puta, publika ga respektuje više nego mnoge koji se
decenijama pojavljuju, ne pružajući ništa novo, posebno i izuzetno.
Najslabija karika
večerašnje predstave je bila Aleksandra Angelov. Kod nje je sve bilo u sivom,
od pevanja, do scenskog nastupa, a sve to začinjeno kostimom koji ne priliči
zavodnici, vamp ženi, ljubavnici, već nekoj smetenoj poludomaćici, zakopčanoj
do grla, a od erotike je prikazana samo jedna duga asimetrična haljina neke
krajnje tamne boje, u stilu Ana Bekuta (osamdesetih godina prošlog veka).
Da li je Aleksandra
Angelov pevala Karmen, ili Dulsineju, sve jedno. Hladna, bez izražajnosti, bez
mogućnosti da koketira sa ljubavnicima, ali šta je, tu je… Onaj ko je pustio na
scenu, to je morao i da očekuje.
Spomenuh kostimografski
rad. Kostimograf se ne navodi u programu. To je ono čuveno umeće marketinga,
navedena je samo asistentica kostimografa Sara Bradić. Kostim Dulčineje je za
svako zgražavanje, potom se na sceni pojavljuju neke žene u belim rubaškama sa
leptir masnama. U jednoj sceni one služe piće na balu, ali isto tako obučene su
i neke članice hora… ??? tri znaka pitanja. Očigledno se u ovoj predstavi kuća
oslonila na sopstvene snage, ali ipak treba to neko da pregleda, oceni, dopusti
da se novac potroši tako i na taj način.
Na drugoj strani,
scenograf Miraš Vuksanović je do krajnih granica minimalizovao dekor. Lično sam
očekivao mnogo katastrofalniju situaciju, jer znam koliko taj gospodin poznaje
i oseća srednjovekovnu Španiju (pisano
na tu temu). S obzirom da je radnja preneta u sadašnje vreme na
interesantan način je sa dva panoa, na kojima su prozori, vrata i balkoni,
starih zgrada „suprotstavljeni“ u pozadini slici izgradnje nebodera. Ovde važi
krilatica: Od koga je, dosta je!
Nešto slično važi i za
rediteljku Ivanu Dragutinović Maričić… Znam kako ona ne voli da se o njoj piše…
Čak na društvenim mrežama rečenično pljune prema dvoje „zločestih“, ali se,
izgeda, brzo dozove pameti, pa izbriše… Ovog puta, što se tiče bicikla i Don
Kihota nije bila preterano originalna, iako je, veoma rado ću priznati, mnoge
scene uradila „školski precizno“, što ću
rado pohvaliti, jer je za mene bilo neočekivano. Uz to je zamerka je na
nedopustivo beznačajnom korišćenu osvetljenja. Stiče se utisak da se predstava
igra u seoskom domu kulture sedamdesetih godina prošlog veka gde postoje četiri
reflektora i dva filtera.
Možda je tome doprinelo i
nepostojanje inspicijenta. Nema ga na spisku dnevne liste. Prvi put otkako idem
u Nacionalni teatar, podsećam, bio sam, kao dete, i na stotoj godišnjici
proslave, a i na stopedesetoj godišnjici. Ali nova uprava, nova pravila…
Poštujem to, moje je samo da skrenem pažnju na ono što mi smeta, jer ipak sam
ja platio ulaznicu i za svoj novac očekujem sve ono što se „podrzaumeva“.
Još jedna lepa stvar se
desila u večerašnjoj predstavi. Đorđe Stanković je bio za dirigentskim pultom.
Ne samo da je pun pogodak onih koji su mu to omogućili, već i dokaz da orkestar
može više nego dobro da zvuči. Krajnje je vreme da Đođe Stanković prestane da
diriguje iza rampe, da se pojavljuje samo na koncertima, da za njega bude
„rezervisan“ onaj već otrcani Marš na Drinu na svakom „Gala koncertu.“ Da bi
opera napravila korak napred, potrebni su ljudi sa idejama i moći koju
očigledno ima Gospodin Stanković (dokazano ovom predstavom) u suprotnom bi nam
Dejan Savić servirao vatrogasnu gromoglasnost koja pokriva pijana na sceni, ili
bi nam Ana Zorana Brajović, igrajući katakali ples, zgadila najgenijalnija
operska dela.
Daleko od toga da je Don
Kihot bombastična opera koja publiku baca u delirijum. Jedno mlako delo, bez i
jedne arije koja se pamti. Iako je na sceni bilo tako dobrih protagosnista kao
što su Tomašev i Stamatović, predstava nije prekinuta ni jednim, čak i
najkraćim aplauzom. Ipak Đođe Stanković
je svojom umešnošću pomogao da doživljaj bude zaokružen i za pamćenje (samo kao
celina)… Znači: Ipak može!
Da podsetim samo. Don
Kihot je i sadašnjoj upravi, a i publici ostavljen u nasleđe još iz vremena
Jasmine Trumbetaš Petrović, Direktorke, i Upravnice Ivane Vujić. Ove druge se,
mislim, više niko i ne seća, jer ma kako se spektakularno pojavila, tako je bez
objašnjenja izkopnila i nestala. Operska publika će, sa druge strane, moći da
gleda i sluša napredovanje, ili nazadovanje Gospođe Trumbetaš. I pored toga što
je Don Kihot najpopularniji lik svetske književnosti, tome ide u prilog
činjenica da Servantesov roman pod tim imenom, posle Biblije ima najviše
izdanja u svetu, ovakvoj predstavi se ne može predskazati budućnost.
Mala digresija. Na pauzi
primetim na drugoj galeriji nešto nekarakteristično, čudnih dimenzija. Oko dva
metra dugačak, devedesetak santimetara širok, nešto niži od međunarodnih
standarda za astal (srpska reč nastala od mađarskog izraza)… prekriven crnim
materijalom, obrubljen karnerisanim istim materijalom, koji se spušta do poda.
Prokometarisao sam, za prijatelje, da je to sto predviđen za sanduk. Jer ako bi
bio viši, prisutni ne bi mogli da se oproste od lika umrlog… Valjda je to deo
neke predstave, a la „Ožaloćena porodica“.
Elem Gospodin Goncić
(Upravnik teatra) je počeo da primenjuje svoja organizaciona načela iz
predhodnoh pozorišta (za pohvalu). Organizovao je koktel za umetnike i POSEBNO
za publiku. I dok je umetnicima služeno piće sa visokih barskih stolova,
prekivenih belim nadstolnjacima, publika je dobila zapanjujuću količinu i izbor
pica sa crnog posmrtnog stola.
Ne znam da li su iza
staklenih vrata, na kojima je stajalo obezbeđenje ????? umetnike služili, u
belo obučeni konobari, tek publiku je posluživao jedan kečerski rmpalija, za
koga bih mogao da zaključim kako je trenutak pre toga odložio lopatu.
Ne znam zašto sam se
setio USA situacije iz Kenedijevog doba, kada su crnci sedeli na jednoj strani
autobusa, a belci na drugoj, ili pak, još gora situacija, kada su osamdesetih
godina korzoom u Prištini jednim trotoarom išli Srbi, a drugim Šiptari.
Poslužiti nekog sa stola
obloženog crnim materijalom (ovde nije bilo stolnjaka, već je sve kompaktno)
može se tumačiti kao crnomagijski ritual…. Čiaoče, nisam otišao daleko… To je
degutantno. I previše degutantno. Sramno
i bljutavo! Razbacivanje pićem uz vređanje gostiju. Pa čak u delovima Srbije
gde se ne poštuje i pokojnik i organizator sahrane, ako se sa tek oformljene
humke ne uzme nešto za pokoj duše, uzima se sa snežno belog stolnjaka, bez obzira
da li pada kiša, veje sneg…
Moj utisak je takav.. a
lako me je ubediti u suprotno, pa zar nisam priznao da sam i već pripremljen
naslov ovog sagledavanja promenio, sa oduševljenjem.
David Naum
O ISTOJ TEMI, ALI IZ
DRUGOG UGLA
U svetu već decenijama
trent, a kod nas samo u P.U.M. Magazinu
