08. 03. 20167.
Večeras smo imali jednu običnu predstavu.
Đuzepe Verdi, „Moć sudbine,“ iako je u
pitanju bila prva repriza, odnosno premijerno izvođenje sa prvim alternacijama.
Trudim se da budem precizan, jer koliko je onih kojima se ovo dopada, toliko je,
siguran sam, i onih koji bi likovali da pronađu bar neku malenu grešku, ili
lošu procenu.
Prva konstacija je: Nešto se pomerilo.
Neko je uvideo da je, ne glupo, već
režijski nedopustivo, da Leonora napušta scenu, da bi se nakon desetak sekundi
vratila sa Gvardijanom. Večeras se to odigralo na logičan način. Možda je,
istovremeno, kostimograf uvideo kako je
cirkuski triko (namenjen ukrotitelju) nošen od prošle Preciozile, krajnje smešan, pa smo dobili
Aleksandru Angelov, u crno-crvenom dekoltiranom, erotičnom izdanju. O tome
kasnije.
Kada smo kod scene, da napomenem (pa već
sam ponavljao kako primetim one bitne sporedne stvari) Miraš Vuksanović,
scenograf, ne zna da je crveni krst, kao
simbol, uveden tek dve godine nakon što je bila prva premijera „La forze“ 1862.
Šta taj znak traži u predstavi, ne znam.
Neka se sa datumima izvođenja, činovima i
ostalim stvarima bave muzikolozi, ja u operskoj predstavi vidim neke druge
stvari, kojih oni nisu svesni.
O nesrećnoj režiji sam već pisao, dodaću
kako je honorar bio dovoljno velik, da Alberto Paloša dovede i svog „Asistent
reditelja“ i „Pomoćnika reditelja.“ Meni ostaje da žalim što nije šansa
pružena, za isti novac, nekolicini domaćih, mladih režisera, ali „kukuriku“ smo
dobili, videćemo koje će „tante“ da ima koristi od Livorna, gde je sedište
pomenutom režiseru.
Ipak je „kućici za kućne ljubimce“ (tako
sam u premijernoj predstavi nazvao „isposnicu“), pridodat dodatak u vidu malog
zvonika. To VALJDA treba da predstavlja špilju. Dokaz da scenograf nije čitao
libreto, ili u prevodu, u ovdašnjoj Operi svako može da radi šta hoće.
Mislite da sam ozlojeđen?
Ne!
Predstava je kasnila 18 minuta. U normalnim
sredinama bi se obratili gledaocima sa izvinjenjem. Znate, ono, obično pričanje
preko ozvučenja, izvinjenje uz klasičan izgovor „tehnički problemi“. To i ja
kao publika progutam, ali na ovo večerašnje ćutanje se nisam obazirao. Već sam
navikao (pisao sam o tome) da se pod svodovima Nacionalne teatarske kuće kasni
i po pola sata i da svi ćute.
Sramota, neznanje, bezkrupuloznost,... ne
znam šta je u njihovim glavama, o dušama i ne razmišljam.
A protagonisti. U dve reči: Nivo BOSa
(Beogradske Operske Scene).
Iskreno posle one nesrećne Jadranke
Jovanović, koja je lamentirala nad svojom sudbinom klečanja na topu (u
predhodnom pisanju opštirnije) čekao sam razrešenje kod Aleksandre Aangelov. Na
momente je pevački bila bolja od prehodnice. I samo to. Moj zaključak je i kada
imamo samo jedno J. od J. J. to je često mnogo više nego što drugi pruže u
Beogradskoj Operi. Ipak je Jadranka
Jovanović i dalje najdominantnija pevačica na sceni u našem gradu. Čak i kada
je glas ne služi, mogu samo glasovno da je preteknu, ukupni utisak koji ostavlja je ipak još u njenoj pojavi.
Gospođa Angelov, nije klečala, već se samo
naslonila kukom na top. Kakvo jednostavno rešenje za dramu koju nam je servirala
naša primadona J. J. Kao što sam nagovestio
Aleksandra Angelov je bila u kostimu, koji je, ili izabrala sama, ili je
kostrimograf to pravio samo za nju. Već
se polako navikavam na standarde koji postavljaju „umetnici“ u operi, a što
nova Uprava, očigledno aminuje.
Ana Rupčić, kao Leonora je više na mene
ostavila glumački utisak, nego pevački. Nejna predhodnica u istoj operi,
Jasmina Trumbetaš Petrović je za nijansu bila bolja i to je čak i publika
osetila, pokazavši u dužini aplauza.
Već sam konstatovao, a i potvrdilo se. Nebojša Babić, u roli Fra Melitonea, se
ponovio i dobio zasluženo najveće ovacije. Naprosto, na sceni je „svoj na
svome.“ Poseduje sve vrline i svako ko
voli operu, čekaće da ga čuje u nekoj drugoj roli.
Ostali muškarci u večerašnjoj operi nisu
ostavili dovoljno dobar utisak, da bih im i ime spominjao. Na žalost tako je. Sebe
smatram za nekoga ko pokušava da skrene pažnju na ono što je kvalitetno, da one
koji ne prisustvuju kulturnim dešavanjima privoli da dođu na zanimljivu predstavu, interesantnu izložbu, da uzmu lepu
knjigu u ruke i pročitaju je.
I večeras se potvrdilo, kako barotoni na
našoj sceni, umeju da budu preglasni, pogotovo na mestima gde to ni muzički, a
ni dramski nije potrebno, a pritom je sporedna uloga.
Glas je i talenat i oružje i zver u čoveku.
Ali uvek mora da se kontroliše, nekada pusti, nekada zauzda, da se kultiviše...
Niko nije jačinom nadomestio nekvalitetnost. I svako iritiranje publike snagom
glasa, proizvodi povećanje pažnje na ono što se sluša.
Nepotrebno.
Večeras smo imali i jednog „rođenog“ tenora
u publici. Sedmni red, levo,.. pa zar neko sumnja kako ne znam i broj sedišta
gde je bio gospodin u kariranom džemperu (pola sale je čulo kako putuje za
Berlin za par dana)??? Svaku i naznaku aplauza koji bi mogao da se odnosi na
Anu Rupčić, propratio je sa otpevanim: Braaavooo! Ukupno, ili tačno deset puta.
(smešno mi je ako i neko dalje misli da ne primećujem i pamtim sve one bitne, a
nevažne detalje)
Preterivanje od pojedinaca u publici je
kontraproduktivno za onog na koga se odnosi, ali njegovo (gospodina u kariranom
džemperu) oduševljenje pevanjem Gospođe Rupčić nije ni za jednu reč ublažilo,
niti povećalo ono što bih doživeo da njega nije bilo. Ipak je taj gospodin dao neku posebnu aromu
večerašnjem mlakom dešavanju.
Zaključak.
Zaključak je stari. Ako već neće Uprava i
Upravni odbor na čelu sa Gospodinom Gatalicom (on smatra kako je Nacionalno
pozorište Nojeva barka) da se pozabave promašajima ljudi u predstavama za koje
ova država, a što znači svi mi, dajemo desetine hiljada evra, onda će pojedinci
poput mene, da imaju veoma dobre teme za pisanje.
Ipak je to jedna obična predstava i previše
obična, jer je samo prva repriza, zapravo premijera sa drugom postavom. Da ne
bi onog tenora, sa deset: Bravo! Ne bi se ni pamtila.
