2 u 1,
Ili,
Sve je mala cena za pravi doživljaj.
Pisano, kao i uvek, u par sati nakon predstave.
Svako ko je želeo da ponovi doživljaj po imenu
ĐANI SKIKI, morao je da preživi
KAVALERIJU RUSTIKANU. Daleko od toga da je Kavalerija u beogradskoj
operi loša, ali je večeras bila očajna. Imali smo Turidua, Aleksandra Dojkića,
koji se u svojim najglasnijim deonicama nije čuo dalje od petog reda. To i ne
bi bilo ništa novo, jer većini ovdašnjih
tenora je preko potrebna boca sa kiseonikom tokom predstave, ali je večerašnji Turidu
sve završavao sa nemim otvaranjem usta.
Već sam govorio kako osluškujem šta se priča po pozorišnim kuloarima, a ljudi večeras pomirljivo konstatuju: „Dojkić može, ali neće“! Otprilike „koliko on nije
hteo, toliko Santuca, Ana Rupčić, nije mogla!“
Na kraju, sve jedno je, bar za mene, da li neko
neće, ili ne može. Ulaznicu plaćam da bih nešto čuo i video. Prestonične opere su garant kvaliteta, a kod nas... Prema tome nisam
dobio 2 u 1, već samo 1 od 2. Tu jeste velika razlika, ali pristajem i na to,
jer je i večerašnji Đani Skiki bio odličan.
Još jedan pokazatelj kakva je to predstava bila, govori i činjenica da je orkestarski intermezoo dobio duži aplauz od bilo koje poznate arije.
Još jedan pokazatelj kakva je to predstava bila, govori i činjenica da je orkestarski intermezoo dobio duži aplauz od bilo koje poznate arije.
Sa Dojkovićem neka se zabavlja Uprava, Umetnički
direktor, VD direktor, njegov kolega. Njegov večerašnji nastup je sramota za
kuću koja se naziva Nacionalnom Operom.
Uživam da pišem o lepim događanjima, da se divim
lepim ženama, muškarcima sa manirima, uživam u prijatnom glasu, elegantnom
pokretu. Odem li u operu, primoran sam da izađem iz nje sa doživljajem koji ne
pospešuje moje želje. Tek da znaju oni koji misle kako nekoga ne podnosim, ili
da neke druge protežiram.
Iako sam pošao u operu sa namerom da ne
upoređujem pojedince, već celo ostvarenje, ne mogu neke stvari da ne
konstatujem. Onaj fenomenalni Đani Skiki i odgljumljen i otpevan od strane Vuka
Zekića, večeras nije dostignut (ili mi se bar tako čini). Neke uloge nekom stvarno leže,
pa čak (u hipotetičkom razmišljanju) i kada je neko bolji, to ne može da
dostigne. Aleksa Vasić je bio super, ali, siguran sam, u budćnosti, pri pomenu imena te
opere, setiću se uvek Zekića, što ne znači da Vasić nije bio izvrstan. I dok sam od Sofije Pižurice, u predhodnoj
predstavi, očekivao da bude bar trećnina od velike Monserat, ili dame iz
komšiluka Angele Georgiju, ne dobivši željeno,
večeras sam delimično bio zadovoljen. Nevena Pavlović je bila dobra i prijatnije zvuči
od mnogih soprana u ovdašnjoj operi. Možda je to i jedan od razloga za
inspirativno pevanje Ljubomira Popovića. Da li je on odskočio od svog
predhodnika Nenada Čiče, ne mogu da tvrdim, ali duet Laurete i Rinučoa, Pavolovićeve i Popovića, na kraju predstave ostaje upamćen. Tu se
vidi, još po jednom, da je predstava izvrsna, jer ne može u roku od četiri dana da se kaže koja postava ostavlja
upečatljiviju sliku. Karakteristično za situaciju kada magija zamenjuje predhodnu magiju.
Već sam napominjao kako humoritički prilazim sagledavanju operskih predstava. Zato sam i primetio, a iz toga izvukao jedan veoma bitan zaključak. Ako Đani nije pravoslavac, onda je Simon stoprocentno. Čovek se ne krsti onako kako to rade katolici, naprotiv.... A i sve oko mrtvaca mi miriše na neku nušićevsku raspevanu Ožalošćenu porodicu, ali pisma mirišu na promincle, samo u Sumnjivom licu, a to je već životna komedija u kojoj sam i ja sam akter.
Već sam napominjao kako humoritički prilazim sagledavanju operskih predstava. Zato sam i primetio, a iz toga izvukao jedan veoma bitan zaključak. Ako Đani nije pravoslavac, onda je Simon stoprocentno. Čovek se ne krsti onako kako to rade katolici, naprotiv.... A i sve oko mrtvaca mi miriše na neku nušićevsku raspevanu Ožalošćenu porodicu, ali pisma mirišu na promincle, samo u Sumnjivom licu, a to je već životna komedija u kojoj sam i ja sam akter.
Lari Pop
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
