Bolje "Fantom u operi", nego pisac, ... sačuvaj Bože, humorista kao posetilac, pa još i da nešto napiše...
Ko je to? Otkud on?
Pre mog večerašnjeg doživljaja, mislim kako je
„krajnje vreme“ da objasnim otkuda ja OVDE. Pisci, a pogotovo njihove
„podvrste“ esejisti i humoristi decenijama nisu zalazili na koncerte klasične
muzike, u operu, na balet, pozorišne predstave itd... Moglo je da se piše o
kaljavim seljacima, nepoštenim konobarima, tunjavim šnajderima, ali o
tutistima, oboistima, raznosačima tacni i spavaćica po pozornicama, NIKAKO.
Znate VLAST je do skora volela vrhunsku umetnost. I onom humorisi koji bi pipnuo
kvalitet filharmonije, bi u roku od 24 sata mogao da bude skraćen jezik, jer
nikada se nije znalo da li su na tom koncertu sedela u Kolarcu tri člana CK
(Centralnog komiteta) koji su zdušno aplaudirali izvođenju, koji je humorista
ismejao, ili esejista doživeo kao jedno sumorno beogradsko veče. Još gore je
bilo u Operi, na baletu. Nikada se nije znalo ko je u onom minutu, između
gašenja svetla i dizanja zavese, ušao u salu. Nekada se publici na kraju
predstave „obelodanjivalo“ da je svemu prisustvovao Tito (lično), kome bi
aplaudirali i akteri i publika, . Ko je smeo da stisne petlju i napiše jednu
jedinu rečenicu u veselijem maniru, o nečem što je trebalo da zvuču „ozbiljno“.
(Humor i neozbiljnost izjednačavaju samo mediokriteti, ali o tome sam već pisao,
da se ne ponavljam.)
Tačno, to je bilo nekada.
Prvi se u glumicu zaljubio onaj ko je na čelu
kolone ujahao na belom žrebcu u od fašizma oslobođeni Beograd. Razveo se od
žene partizanke i oženio se mladom, lepom, uspešnom, filmskom glumicom. Možda
ste čuli za Peku i Milenu Dapčević. Njemu je prekinuta politička karijera radi
ljubavi, a on je prestala da glumi,... i tako redom,.. u ljubavnom odnosu
politike i umetnosti,..
Sramotom se ljubav i brak umetnika i političara smatrao samo par godina, potom je
postalo uobičajeno, jer su oni (što su ratovali po šumama i gorama, naše zemlje
ponosne), zavoleli ne samo umetnice, već i umetnost. Tvrdim kako je taj
redosled, umetnice, pa umetnost.
Zar mislite da bi neko smeo da doživi negativno,
ili pokudi bilo kog od sporednih glumaca u predstavi u kojoj bi glumila
osrednja glumica, ali supruga skoro dvodecenijskog ministra inostranih poslova?
Ili da, sačuvaj Bože, neko nešto lane na ime predstave u kojoj je zračila
Primadona, supruga uticajnog političara i Predsednika Glavnog Grada. ... I tako
je ta ljubav političara i umetnika trajala i do novog vremena, koje se
zvalo „I posle Tita, Tito!“ Jer je prvi Predsednik Predsedništva poželeo za
suprugu veliku Miru Stupicu.
Tako su i loši raznosači, gore spomenutih tacni,
tutisti koji falširaju i drugi oboisti koji su umislili kako su muzičari bez
kojih se ne može, bili pošteđeni viceva u stilu: Krenuo Haso u Oparu, kad
tamo...
E, danas je druga stvar. Političari idu u Kolarac
samo ako ih prati više od 7 TV ekipa... U pozorišta, u operu, na balet ne
zalaze, jer to se odigrava u mraku gledališta, a šta pak oni da rade u mraku,
kada ne može niko da ih vidi. A opet iz mraka može neko, krajnje opoziciono,
malo glasnije da šapne: „Pederu!“
Pošto me svi odreda hvataju za sve što stignu !!!!,
moram da napravim digresiju. Ova ružna reč za homoseksualce ne treba da me
stavi u grupu homofobičara. Između ostalog, kao što sam često u Pozorištu,
Operi... Tako i na Paradi Ponosa podržavam sve one koji su na bilo koji način
diskrimisani. (Kraj digresije)
Povratzak na temu:
Onaj što je došao posle komunista, (onaj što nas je "Voleo") nije obišao
čak ni povređene vojnike na VMA, nije gledao ni utakmicu fudbalske
reprezentacije, pa što bi dolazio u Nacionalni teatar, a ovi posle njega su
sledili isti manir. Za ove današnje sam siguran kako bi i došli u operu ako bi
se pročulo da je ne repertoaru „Ero s onoga svijeta“ i da Ero tokom predstave
šerentluči, pekući rakiju kraj lampeka, ili da je neka nova Kosa, ali pod
uslovom da se sala pretvori u Nargila bar (jasno sa travom).
Valjda se zna kako političari svoje bračne
družbenice na traže među umetnicama na scenama, draže su im one sa stolove
brojnih splavova. Čak i ako požele da svoje sredovečnu suprugu „zamene na
određeno, ili neodređeno vreme“, rudarski kopaju po dnu onoga što nudi estrada.
Pomislićete, zašto onda pisci ne uđu pod svodove
teatra i napištu šta vide, šta osećaju, šta čuju, šta doživljavaju, jer vlast
danas misli kako se do tih zdanja dolazi preko reke Stiks, a njima se niti
miče, niti umire. Piatate se „ćute“ humoristi, neka slobodno pišu. Jeste, kada
se gleda sa strane, ali ljudi nahvatali višedecenijski strah, više nema humora,
već samo ružičastih bljuvotinea, nma Vesele večeri, jer su svih 24 sata
ispunjeni satirom. Nema Jež-a, obrijali ga. Onim starim humoristima je odavno
skraćen jezik, a humoristička pamet atrofirala, a i izgubili su interesovanje
prema pravim umenostima, jer je to bio „pekinški zabranjeni grad“.
I sada kada me neko pita, odkuda ti ovde. Nemam
odgovora.
Stvarno se pitam, odkuda ovde?
(ostalo u nekom sledećem pisanju)
David Naum
David Naum
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
